Moj prvi lični susret i poklonjenje Časnom pojasu Presvete Bogorodice desio se u manastiru Vatoped na Svetoj Gori, 2011. godine. Ovih dana imao sam mogućnost da se poklonim svetinji u Beogradu. Prisustovali smo svečanom dočeku ispred hrama Vaznesenja Gospodnjeg u Beogradu. Dočeku je prisustvovalo nekoliko stotina ljudi. Nakon što je završio svečani doček otišli smo kući i predveče se vratili da stanemo u red i celivamo svetinju. Došli smo uvečer oko deset sati i čekali smo u redu oko tri i po sata. Bila je noć, oko 1:30 sati i tada je dosta zahladilo, ali bili smo uporni da celivamo i za nagradu i blagoslov dobili smo osveštanu trakicu koja je osveštana nad svetim kivotom Časnog pojasa.

Kada sam prvi put posetio manastir Vatoped na Svetoj Gori i tada se poklonio Časnom pojasu, video sam mladog monaha koji je radio metanije u hramu. Iznenadio sam se kako on tako mlad, sam u crkvi, stao na sred hrama i radi poklone i metanije. Bio je mlad monah i mene je iznenadilo kako je već toliko duhovno revnostan. Kada sam se vratio sa Svete Gore, pitao sam svog duhovnog oca da mi pojasni o metanijama koje monasi rade na Svetoj Gori. Otac Gavrilo mi je tada rekao da monasi, radeći metanije, čine to radi pokajanja i približavanja Bogu.

Manastir Vatoped me privukao svojom mističnosti i nakon nekoliko godina ponovo sam došao u ovu svetinju da se poklonim Časnom pojasu Presvete Bogorodice. Tokom mog narednog boravka u Vatopedu, 2014. godine prišao mi je monah i dao mi poslušanje da pomažem u izradi osveštanih trakica sa Bogorodicinog pojasa koji se deli vernom narodi koji poseti manastir Vatoped. Ušao sam u konak u kojem je prostorija u kojoj se izračuju trakice. Bilo je ovde dosta poslušnika. Svako je imao svoj zadatak, jedni su pripremali delove platnene trake, drugi pripremali plastične kesice, a treći kompletirali paketić u kojem se nalazi trakica osveštana na Časnom pojasu Presvete Bogorodice. Radili bismo sa pauzama tokom kojih bismo imali posluženje, a zatim bismo nastavili da radimo. Bilo je za mene veliko i dušekorisno iskustvo. Upoznao sam puno mladih koji su poput mene došli da se poklone svetinji. Tada nisam ni sanjao da će jednog dana Časni pojas doći u Srbiju i da ću imati priliku da mu se u Srbiji poklonim.

Nakon što smo se nakon tri sada čekanja se poklonili Pojasu u hramu Vaznesenje, Lidija je od sreće zaplakala. Suze radosnice ne mogu biti suzdržane od siline topline, i Bogorodičinog prisustva sa nama. To je primetno po radosti koja je ispunila sve prisutne. Otišli smo do auta i krenuli kući. Na putu kući zaustavila nas je policija. Bilo je kasno u noći i policajac je radio rutinsku kontrolu. Primetio je da Lidija plače i pitao je da li i vi idete iz crkve. Kada smo mu potvrdili on se nasmejao i pustio nas je jer je video da Lidija koja je sedela na suvozačevom mesto plače.

Sledećeg dana bio je praznik Vaznesenja i organizovana je bila Beogradska litija. Pojas je bio najvažniji deo litije koja je pratila Pojas od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save na Vračaru. Došli smo jedno popodne da vidimo pojas iz blizine a more ljudi koji su čekali satima bili su u redu da celivaju pojas. Mi smo bili sa strane i gledali. I tada na moje iznenadjenje ponovo sam video vatopedskog monaha koga se sećam sa Svete Gore. On je pomogao ljudima i deci da celivaju Pojas pomažući da se što lakše primaknu svetinji pri celivanju.

Setio sam ga se da sam ga onaj prvi put kada sam i ja bio mlad i on je bio mladi monah, zatim i zadnji put kada sam došao u Vatoped i u prodavnici sam hteo da Lidiji kupim krstić kao privesak koji bi nosila oko vrata. Tada se nisam mogao odlučiti za jedan od mnoštva krstića, i otišao sam do monaha koji je bio za kasom, a on je u tom trenutnku pričao upravo sa ovim monahom. Prepoznao sam ga i zamolio ga tada da mi pomogne izabrati jedan krstić za suprugu. Od mnogobrojnih privesaka pomogao mi je da izaberem jedan koji sam poklonio Lidiji. Na moje čuđenje on danas u našem hramu i gradu drži kivot sa Časnim pojasom. Tada sam dobio želju da ponovo čekam u redu koliko je potrebno kako bi se još jednom poklonio Časnom pojasu.

Čekali smo nekoliko dana, i odlučili da krenemo u utorak 02.06. Došli smo na plato ispred hrama, u 20 sati. Primetili smo da red u kojem ljudi čekaju počinje odmah pored hrama, i nastavlja da kruži ulicama po Vračaru kako bi opet došao do Hrama. Kada smo saznali da kolona ljudi čeka u redu koji od platoa ispred hrama kreće prema Slaviji. Toga dana bio je duži red nego inače. Nakon sat i po čekanja u redu stigli smo do Slavije. Oko 22:30 sati sa Slavije smo nastavili da se penjemo uz Mekenzijevu ulicu. Tek oko ponoći došli smo do ulice Nikolaja Krasnova. Tu nam se obratio Patrijarh Porfirije koji je podsetio da se molimo ponavljajući reči molitve "Presveta Bogorodice spasi nas".

Nastavili smo dalje i tek nešto posle ponoći stigli smo do ulice Bore Stankovića i dalje nastavlili do Nebojšine kojom smo se počeli penjati prema Hramu. To je bilo oko dva sata posle ponoći. Do platoa kod Hrama stigli smo rano ujutro oko 4:30 sati, u vreme izlaska sunca. Ovde nam je redar rekao da iako smo stigli na plato, ipako do poklonjenja Pojasu ostalo je još oko 4 sata čekanja u redu. Strpljivo i uz molitvu "Presveta Bogorodice spasi nas" nastavili smo čekati. Poklonili smo se Časnom pojasu negde oko 9:00 časova. Ukupno smo proveli oko 13 sati čekajući strpljivo u redu i koračajući mirno i polako, korak po korak. Nakon celivanja Časnog pojasa izašli smo na plato ispred hrama da odmorimo.

U tom trenutku na naše čuđenje došla je gospođa Tankosava i rekla nam da nas ne bi prepoznala da nije videla naše vesele osmehe. Bili smo iscrpljeni i umorni, ali nasmejani nakon 13 sati stajanja u redu za celivanje Časnog pojasa Presvete Bogorodice.

Naše višesatno čekanje u dugačkoj koloni bilo je ispunjeno različitim iskušenjima. U jednom trenutku bilo nam je teško tako da smo počeli gunđati jedno na drugo sa pitanjem zašto smo uopšte došli tog dana u red jer mogli smo neki drugi dan, misleći da bi tada bila manja kolona. Zatim pred kraj, bilo nam je upitno da li ćemo stići na posao i kada smo shvatili da nećemo stići, odlučili smo da ipak nastavimo dalje strpljivo čekajući u redu. Medjutim, uskoro su se pojavili jaki bolovi u nogama. Tada smo se setili patrijarhovih reči o važnosti molitve. Nastavili smo ponavljati molitvu u sebi. Kada nam je bilo najteže pomolili smo se i tako malo po malo poklonili smo se Časnom pojasu Presvete Bogorodice, nakon 13 sati čekanja u redu. Tada nas je ispunio osećaj umiljenja i radosti. Taj osećaj je bio toliko jak da nismo više osetili nikakve bolove. Taj osećaj je pobedio svaku muku i težinu 13-časovnog čekanja u redu.

Sutradan smo morali da odmaramo, a narednog dana smo odlučili da ponovo dođemo u Hram na Svetu Liturgiju kako bismo ispratili Časni pojas Presvete Bogorodice iz Beograda ka njegovom odredišu Svetoj Gori. Od svih dana njegovog boravka ovo je bio najdirljiviji dan. Osećaj koji nas je ispunjavao bio je kao da odlazi od nas draga i bliska osoba. Osećaj sličan tuzi pomešan sa radošću, jer iako od nas svetinja odlazi, Njen blagoslov ostaje i dalje sa nama. Uz blagoslov ostaje duhovna veza izmedju Beograda i manastira Vatoped na Svetoj Gori. Posle molebnog kanona Presvetoj Bogorodici, koji je služio Patrijarh Porfirije 06, juna, 2026. godine pred Časnim pojasom Presvete Bogorodice, u hramu Svetog Save, jedna od najvećih hrišćanskih svetinja je najsvečanije ispraćena u carsku lavru manastir Vatoped na Svetoj Gori. Časni pojas je bio u Beograd od srede 20.Maja, u 20 sati, do 06.Juna u 14 časova. Pojasu se po zvaničnim podacima poklonilo 916.825 vernika.