Iz Atinske luke krećemo prema Egini sa brzim Ferry brodom. Iza nas ostaje velika luka Pirej. Brzom Ferry brodu bilo je dovoljno pola sata vožnje iz Atine do ostrva Egine. Kada smo stigli na Eginu, dočekali su nas uzburkani talasi mora. Već pri izlasku iz broda osećalo se da ćemo doživeti drugačiji ritam ostrva. Primetilo se odmah da smo Atinsku gradsku gužvu zamenili manjom ostrvskom lukom u kojoj je parkirano svega nekoliko čamaca, a pešačkoj zoni ima samo nekoliko restorana i prodavnica. To je ono što smo očekivali s obzirom na mirniji ritam života na Egini. Do kraja boravka na ostrvu doživeli smo ono što nismo mogli očekivati i o tome pišem u nastavku. Najvažnije sveto mesto na Egini je manastir Svetog Nektarija Eginskog koje se nalazi u središtu ostrva i do kojeg se dolazi ili taksijem, ili autobusom. Mi smo dolazili renta-carom. Sveti Nektarije je svetitelj našeg vremena o kojem je urađen odličan film kojeg često puštam na Blagovesti televiziji. Život Svetog Nektarija bio je ispunjen trpljenjem, nepravdom, molitvom, ali i velikom ljubavlju prema Bogu. Zato kod njega dolaze mnogi da se mole za utehu, zdravlje i pomoć u životu. Nakon dolaska u naš apartman raspakovali smo se i odmorili, jer od sutra krećemo sa obilaskom ostrva. Rano ujutro krenuli smo da posetimo manastir Svetog Nektarija. Lidija je ovde bila pre nekoliko godina, i ona je znala u kojem delu manastira se nalaze svetinje kojima me povela da se poklonim. Prvo me povela u kapelicu u kojoj se nalazi mitra koju je nosio Sveti Nektarije i koja se čuva pod posebnim staklenim zvonom, kao i delovi moštiju koji se čuvaju u posebno izrađenom kivotu. U toj kapelici na stropu crkve pričvršćena su mnogobrojna kandila koja vise sa stropa. Prebrojao sam ih i ima ih više od 200. Kandila su poklon Svetom Nektariju koja su doneli vernici u znak zahvalnosti za ispunjene molitve. Sveti Nektarije je Lidiji ispunio molitve i ona je u znak zahvalnosti donela kandilo. Ljudi koji to čine, stvaraju iskreni odnos sa svetiteljem. To je odnos koji se gradi između svetitelja i vernika. Svetitelj se moli za svoj verni narod, a narod mu zahvaljuje. To je čist odnos u kojem vernik dobije darove za koje se moli, a svetitelj ukazuje verniku da mu se želja ispunjava po njegovoj veri u Boga. To je prekrasan odnos na kojem se jača ljubav prema Bogu.

Lidija me zatim dovela do kapele u kojoj je grob sa svetim moštima Svetog Nektarija. Grob je od kamena i zatvoren je, tako da ne možemo celivati mošti svetitelja. Narod mu prilazi celivajući grob i stavljajući uho na kamenu ploču ne bi li čuo kucanje svetitelja. Vernici često svedoče o tome da su čuli kucanje iz groba. Lidija je doživela čudesan udarac štapa, kao da je svetitelj iz unutrašnje strane groba lupao u kamenu ploču. Ona se tada uplašila i poskočila. Taj čudesan doživljaj joj je pomogao da kasnije nastavi da gradi veru u Boga i da se moli Svetom Nektariju. Prošlo je nekoliko godina i sada se ona vratila sa poklonom (kandilom), kao darom zahvalnosti Svetom Nektariju. Prilikom ulaska u kapelu u kojoj se nalazi grob Svetog Nektarija potekle su nam suze radosnice koje nismo mogli suzdržavati i kojma smo se radovali. Suze su odjednom potekle neobjašnjivo opisivajući blagodat ovog mesta. Lidija me dalje povela u prostoriju u kojoj je Sveti Nektarije radio, pisao i u kojoj se nalazi krevet na kojem je spavao. Danas je ova prostorija pretvorena u muzej. Poklonili smo se i celivali krevet. Dalje smo krenuli prema velikom hramu u kojem je uskoro počela Sveta Liturgija. Boraveći u manastiru osetili smo sveto mesto, divili se cveću koje ga ukrašava i zatim prišli izvoru i na kraju popili vodu pored kapele u kojoj se nalaze svete mošti Svetog Nektarija. Pored kapele nalazi se veliko drvo pored kojeg je tabla na kojoj piše da je ovaj bor posadila monahinja Anastasija koja je prilikom sadnje bora, 1905. godine, čula glas koji je ponavljao: "Ostavi mesto za jedan grob…". Svetitelj je posebno voleo ovo mlado drvo dok je raslo i često je viđen kako ga grli. Sa sigurnošću mogu reći da svetitelj grli nas. Mi smo pre dolaska na Eginu obišli sa kruzerom nekoliko ostrva Egejskog mora, a brodom je upravljao kapetan koji se na kraju putovanja predstavio i tada rekao da se zove Nektarije. Isto tako čudesno je bilo kada smo ušli u naš apartman na recepciji nalazila se fotografija Svetog Nektarija.

Manastir Svete Katarine
Stotinu metara ispod manastira Svetog Nektarija nalazi se manastir Svete Katarine. Posebno smo se obradovali kada smo videli da smo došli u periodu kada je otvoren, s obzirom da je veći deo dana zatvoren za posetu. Ovaj manastir je poznat po tome što se ovde nalaze deo moštiju Svete Katarine i sveta ikona Svetog Spiridona na kojoj svetitelj ponekad, vidljivo pred vernicima, otvara i zatvara oči. Mi nismo to čudo primetili, ali mnogi vernici dožive takvo čudo. Sa čuđenjem smo komentarisali lepotu i posebnost ove ikone koja se nalazi zatvorena u ormaru koji je visok otprilike prosečne čovekove visine. Bili smo među prvima koji su tog dana došli da se poklone Svetom Spiridonu, a kada smo izašli iz kapele u redu je stajalo nekoliko desetina vernika. Ovde su nam monahinje pripremile posluženje kafom i rahtlukom. Nakon kraćeg odmora pošli smo dalje u istraživanje svetinja na ostrvu, a kada smo izlazili, pored kapije smo videli jednu jedinstvenu fotografiju sa natpisom: "Aktinografija tis kardias", što se može prevesti na srpski kao "Rentgen - snimak srca". Autor fotografije ne misli na pravi medicinski snimak, nego na duhovni "rentgen" čovekovog srca. Prikazno je ono što se nalazi u srcu čoveka kada je okrenuto Bogu, a šta kada se preda grehu. Glavni tekst u sredini opisuje da je čovekovo srce stvoreno za Boga koji govori: "Sine moj, daj mi svoje srce”. Ako čovek preda svoje srce Bogu, Bog ulazi u srce, i tada dobra osećanja i radost zavladaju u njemu, i tada čovekovo srce postaje Rajsko naselje. Ako čovek odbije da preda svoje srce Bogu, tada đavo dolazi i ustoličuje se u njemu i tada strasti zavladaju u srcu, i srce postaje pakao. Poruka na ovoj fotografiji nam govori da se zamislimo u kakvom se stanju nalazi naše srce. Ako je predato đavolu i strastima, poruka na fotografiji nam govori da požurimo na ispovest, i da će tada đavo biti proteran, a strasti obuzdane i iskorenjene. Ako naše srce malo voli Boga, tada je na dobrom putu da Ga zavolimo svim srcem više od svih ljudi i svih stvari, da Ga zavolimo potpuno, jer Bog od nas traži celo srce: "Sine moj, daj mi svoje srce".

Na fotografiji je više slika i svaka od njih ima svoju predstavu. Gore levo i gore u sredini prikazano je srce koje je okrenuto Bogu. U njemu su krst, Sveti Duh kao golub, anđeli i simboli blagodati. Ova slika nosi poruku da čovekovo srce može biti hram Božiji. U slici gore desno piše: "Srce čisto sazdaj u meni, Bože.". To je molitva iz Psalma 50. Srce je prikazano kao mesto očišćenja. Slika u sredini levo prikazuje srce hrišćanina koje se "hladi" i ponovo počinje da voli svetovna bogatstva. Oko srca se pojavljuju životinje kao simboli strasti i grehova. Slika u sredini desno prikazuje borbu čoveka sa iskušenjima. U tekstu na kraju piše: "Protivnik đavo, kao lav koji riče i kao zmija, traži koga da proguta, a za to vreme hrišćanin se bori protiv strasti". Slika dole levo prikazuje srce u kome se vraćaju strasti: srebroljublje, pohlepa, gnev, nečistota i ravnodušnost. Na slici su prikazane životinje koje predstavljaju različite strasti. Jedna od napisanih poruka je: "Tama greha". To je srce grešnika koji se potpuno predaje đavolu. Dole desno piše: "oslobođenje od strasti”. Tu se vidi kako Sveti Duh ulazi u srce, anđeo drži Božije zapovesti, a životinje, simboli strasti izlaze ili bivaju isterane. Srce čoveka nije prazno mesto: ili se ispunjava Bogom, koji nosi mir, ili se ispunjava strastima, nemirom i grehom.

Manastir Svetog Mine
Nastavili smo dalje i stigli smo u manastir Svetog Mine. Da bi se došlo do manastira prolazi se pored antičkog hrama posvećenog jednoj od antičkih božanstava. Kada smo prolazili pogledao sam prema građevini koja je ruševina, sa mnoštvom zdrobljenog kamenja i stubova koji danas ne služe ničemu osim da poneki prolaznici posvete svoje vreme razmišljajući o božanstvima antičkog sveta. Mi smo produžili pored njih i nakon 300-tinjak metara stigli smo pred kapiju Manastira Svetog Mine. Ovaj svetitelj mi je posebno drag, jer se sećam da je moja majka pripremala Kolač za praznik Svetog Mine i da je imala prema njemu veliko poštovanje iz dubokog verovanja na osnovu iskustva koje je doživela kada joj je svetitelj pomogao. Za njega mu se u molitvi obratila po savetu oca Gavrila (Lepavinskog). Nakon što smo se poklonili ispred ikone Svetog Mine, izašli smo iz hrama i tada je na moje iznenađenje pristiglo oko 200 vernika iz Etiopije. Njih su doveli otac Nauhu i otac Yellow koje sam upoznao. Sa njima smo se fotografisali sa posebnim oduševljenjem.

Sledećeg dana smo ponovo došli u manastir Svetog Nektarija, jer smo praktikovali da dođemo dva puta tokom dana, ujutro i naveče. Saznali smo da se sutra praznuje Sveta Kirijakija (kod nas to je Sveta Nedelja) i da molitveno bdenje počinje u 22 sata naveče i da će trajati do 02:00 ujutro. Bio je to za nas izazov, ali i podsticaj da dodjemo i prisustvujemo bdenju. U međuvremenu smo otišli do našeg apartmana, odmarali preko dana i popodne obišli nekoliko mesta na Egini. Naveče nešto pre 22 sata stigli smo u manastir i tada je kapija bila zatvorena. Zatim smo sišli do velikog hrama misleći da je tamo ulaz otvoren, ali bio je zatvoren. Tada smo se vratili i kada smo došli pred kapiju gornjeg hrama, vrata su bila otvorena, i već je bilo naroda koji su došli na večernje bdenije. Pošto se hram deli na deo za muške i deo za ženske. U delu za muške nalazi se mitra Svetog Nektarija. Seo sam na stasidiju kod ulaza u deo za muške, a Lidija je otišla u deo hrama za žene. Uskoro je počelo bdenije, a monahinja mi je rekla da odem napred da sednem na malu stolicu koja je svega na metar-dva udaljena od mitre koju je nosio Sveti Nektarije. To mi je bila velika radost. Bdenije je trajalo 4,5 sati. Molitva je bila na grčkom jeziku i ništa nismo razumeli. Pošto sam bio odmah do svetiteljeve ikone, sve vreme sam gledao u ikonu, njegove svete mošti i pratio ljude kako dolaze da mu se poklone, prinesu sveću. Tada se ispred mene se pojavila Bojana i njen suprug. Bojana je bila član misionarske zajednice manastira Lepavina pomažući ocu Gavrilu (Lepavinskom) na projektu Internet Radio Blagovesti, a čudno je kako je danas srećem u manastiru Svetog Nektarija. Pozdravio sam se s njima i komentarisali smo kako je svet mali. U tišini noći kada se čuje samo molitva, moguće je doživeti različite misli. Tada su to bili trenuci kada se fizičko telo iscrpilo i kada smo ga, zbog umora, jedva osetili. Meni su došle misli da nas je ovde prizvao Sveti Nektarije, da bismo videli raskoš i lepotu manastira koji je ukrašen po njegovom blagoslovu. Došla mi je i misao da želim da mu se zahvalim za gostoprimstvo, i da mu iskažem i moju skromnu poruku: neka se raduje Sveti Nektarije jer je zadobio Carstvo Božije i sada se nalazi u naručju Hristovom. To su skromne misli koje su se pojavile u sred noći tokom iscrpljenog tela od bdenija. Bile su to misli koje upućuju na istinitu radost u kojoj se moja duša raduje svetiteljevoj pobedi koju je zadobio ljubeći Hrista Boga. Iako se nisam pričestio Svetim Hristovim Tajnama, dobio sam naforu kao utehu vrednu velikog bogatstva, jer to je za mene bila uteha da ću ponovo doživeti misli koje me vode u susret Svetom Nekatariju i kroz koje mu iz srca pevam raduj se Nektarije arhijereju Božiji.

Egina se može obići za jedan dan, ali da bismo dublje doživeli Eginu ovde smo ostali nekoli dana. Iako je poznata po svojim pistacijima, ribarskim selima, sa nje se ipek ne odlazi sa kesicom pistacija i fotografijama, nego sa molitvama Svetom Nektariju, Svetom Spiridonu, Svetoj Katarini i Svetom Mini koje dugo ostaju u srcu.