Na Svetu Goru krenuo sam tragovima svog duhovnog oca - arhimandrita Gavrila (Vučkovića). Jedan od tih tragova doveo me je ovih dana do manastira Hilandar. Nisam putovao sam, već sa iskusnim hodočasnicima koji su, poput mene, već boravili na Svetoj Gori. Svako od nas osećao je lični priziv da poseti Svetu Goru. Kako kažu svetogorski monasi: niko na Svetu Goru ne dolazi bez priziva Presvete Bogorodice. Na Svetu Goru krenuli smo na praznik kada se proslavlja ikona Presvete Bogorodice Atonske, a ovaj putopisni tekst završavam na praznik kada se proslavlja ikona Presvete Bogorodice Trojeručice - Zaštitnice i Igumanije manastira Hilandar. Na Svetu Goru smo stigli brodom, i to u hilandarsku arsanu. Tamo nas je čekao hilandarski kombi koji nas je prevezao do manastira Hilandar. Na moje iznenađenje, odmah po izlasku iz kombija, ugledao sam na staklu drugog kombija, trag u prašini u kojem je bila ispisana poruka "Pokaj se". Pokajanje je jedna od središnjih poruka Svetog jevanđelje i zauzima važno mesto u životu svakog vernika. Ova poruka obeležila je i našu ovogodišnju posetu Svetoj Gori. Po dolasku u Hilandar, bili smo pozvani u gostoprimnicu gde smo posluženi kafom dobrodošlice i upoznati sa pravilima boravka u svetinji, kao i mogućnost da primimo Sveto Pričešće. Nakon uvodnog razgovora sa gostoprimcem, bili smo raspoređeni u konake. S obzirom na to da me je poruka "Pokaj se" dočekala pri dolasku u manastir, bio sam spreman da joj pridam više duhovne pažnje i da se posvetim svome srcu i razmislim o mogućnosti da se ispovedam. Otišao sam u saborni hram Vavedenja Presvete Bogorodice i seo u stasidiju kako bih neko vreme boravio u tišini svetinje pripremajući se za ispovest.

Sva petorica bili smo spremni da boravak u Hilandaru posvetimo duhovnom uzrastanju. Ispovest je bila naš prvi korak. U četiri sata ujutro pošli smo u hram na jutranje. Tokom bogosluženja smo se ispovedili, a zatim smo se na Svetoj Liturgiji pričestili Svetim Hristovim Tajnama. Imao sam priliku da razgovaram sa jednim od monaha i to o razlici između monaškog života i života nas hodočasnika koji povremeno posećujemo Svetu Goru. Poruka je bila da mi hodočasnici, kada dodjemo u kraću posetu Hilandaru treba da sa ljubavlju gledamo jedni na druge. Tako smo i mi kao grupa bili poslušni toj duhovnoj pouci. Bili smo zajedno i pomagali jedni drugima gde god smo to mogli, kako bi nam svima zajedno boravak u Hilandaru bio što više ispunjen blagodaću i blagoslovom.

Upoznao sam brata Vladu, a zatim i braću Stefana i Nikolu. Svi zajedno proveli smo mnoge trenutke u međusobnoj podršci i razmeni duhovnih iskustava o kojima mi je pričao hilandarski monah. U tom kratkom, dostojanstvenom i sažetom razgovoru sa hilandarskim monahom, trudio sam se da se fokusiram na svetogorske detalje koje je moguće doživeti upravo ovde u Bogorodičinom vrtu. Razgovor sa monasima može imati dubok smisao, ali samo ako slušamo sa srcem i primenimo pouku u svom životu. Tako sam razumeo i svog duhovnog oca, arhimandrita Gavrila Vučkovića koji je još 1971. godine došao na Svetu Goru i bio tamo sve do 1984. godine: na Svetu Goru potrebno je doći sa blagoslovom i u poslušanju duhovnom ocu, a zatim dostojanstveno i smireno usmeriti pažnju na svetinju, ali i na ljude oko sebe.

Bile su velike vrućine, a mi smo bili nadahnuti da sve vreme upoznajemo svetinju i da što više obiđemo kako bismo što više videli i doživeli. Često smo boravili pored bunara Svetog Save i osvežavali se njegovom hladnom vodom. Tu je i velika krošnja loze na kojem raste grožđe Svetog Simeona Mirotočivog. Sedeli smo često ispod njene krošnje i tada jedni drugima pričali priče o svojim prethodnim boravcima na Svetoj Gori. Tada je jedan brat iz naše grupe ispričao priču o lozi Svetog Simeona koja je stara više od 800 godina. Naime, loza je izrasla na mestu gde je bio grob Svetog Simeona Mirotočivog, oca Svetog Save. Kada je Sveti Sava hteo da izmiri svoju braću u Srbiji, javio mu se u snu njegov otac, Sveti Simeon, i rekao mu da njegovo telo prenese u Srbiju i da će se tada bratija izmiriti nad njegovim Svetim moštima. Kada je njegovo telo prenešeno u Srbiju, na mestu gde je bilo telo, izrasla je loza koja i danas raste i donosi plodove i koja raste uz njegov grob u hilandarskoj crkvi Vavedenja Presvete Bogorodice.

Prema hilandarskom predanju, u 16. veku solunski paša je, blagodareći grožđu sa loze Svetog Simeona i molitvama svetitelju, dobio naslednika. Paša je po obećanju poslao sina u Hilandar da postane monah, ali su ga hilandarski monasi od toga odgovorili. Dirnut takvom milošću igumana manastira, paša je iz zahvalnosti darovao Hilandar. U znak zahvalnosti, 1582. godine darovao je Hilandaru veliko imanje Kakovo, koje se nalazi izvan Svete Gore.

Tokom boravka u Hilandaru sreli smo brata Gorana koji je sa dvojicom hilandarskih hodočasnika razgovarao pored manastirske kosturnice. Tada smo ga sa velikom željom zamolili da i nas povede u kosturnicu i ispriča nam značajnu priču o ovom mestu gde se čuvaju kosti i lobanje upokojenih hilandraskih monaha. Bili smo zahvalni Goranu, jer nam je omogućio da vidimo ovo značajno mesto. Tokom našeg boravka u manastiru Hilandar, razgovori sa ljudima su nam donela nova duhovna iskustva, koja mnogo cenimo, a višečasovna molitva u hramu nam je donela snagu i duhovni fokus na pokajanje koje će nam značiti dalje u našim životima.

Nakon dva dana provedena u Hilandaru vratili smo se obogaćeni novim iskustvima i ohrabreni duhovnim darovima. Postali smo još svesniji značaja duhovnosti u svojim životima i dublje razumeli mesto koje Hilandar zauzima u našem duhovnom i istorijskom nasleđu. Na tom daru blagodarimo Presvetoj Bogorodici Trojeručici, Svetom Simeonu Mirotočivom i Svetom Savi, koji su nas udostojili da posetimo ovu veliku svetinju. Na povratku u Beograd, sabirajući utiske, već smo razmišljali o sledećoj poseti našem čudesnom manastiru Hilandar.