Пролазак Руском цестом, од Крањске Горе до превоја Вршич.

На северу Словеније, у пределима Националног парка “Триглав” уздиже се планински ланац са многобројним врховима од којих један припада планини Вршич. У Словенији су ме са природним, али и духовним богатствима упознали Рада и Бојан. Рада ме одвела до Руске капеле која се налази у Националном парку Триглав, а Бојан ми је показао православну цркву која се налази у средишту Љубљане. Након што сам представио свој филм “Русија – велика тајна” и посветио га обележавању стогодишњици страдања последње руске царске породице Романов, на посебан начин ми се отварају посебна духовна врата и често доживим делиће историје и помало заборављене културе из периода Руског царства. Места на којима сусрећем духовност нису само храмови и манастирска светишта. Овај пут кроз духовност сам доживео високо у планинским пределима националног парка Триглав. У том подручју налази се Руска капела која је данас позната широм Словеније и широм Православног света.

Језеро “Јасна”.

Када сам стигао у Љубљану, пожурио сам код Раде и када смо били спремни покупили смо чоколадице које је Рада имала на столу, пожурили смо до аута, сели у њега и убрзо кренули. Након дуже вожње размишљали смо о кафи, али свидела ми се идеја да не трошимо време испијајући кафе, већ да што више доживимо Национални парк Триглав. Узели смо касније кафу на бензинској пумпи и одмах кренули даље. Прва наша станица било је паркиралиште поред густе шуме. Стаза која је водила од паркиралишта ишла је ка малом језерцу тиркизно плаве боје посебне лепоте. Када смо стигли на језеро, приметио сам да су се у њему огледале непрегледне Алпе. Била је то капија Триглава у чијем њедру се налази Руска цеста, која води до Руске капеле.

Руска капела у шумама планине Триглав.

До превоја Вршич долази се вијугавим Руском цестом (путем). Идеја о изградњи овог пута настала је 1909. године. Тада је постојала обична стаза којом су се снабдевали радници који су радили у густим Триглавским шумама и који су повремено кроз снег превозили намернице из Крањске Горе са једне стране Триглава, до градића Бовец који се налази са друге стране триглавског превоја. Почетком 1915. године градић Крањска Гора био је стратешки битан због новог ратног фронта између Аустроугарске и Италије. Тада је Аустроугарска одлучила да око 10.000 руских затвореника, који су били заточени на различитим ратиштима Аустроугарског царства, ангажује на овом месту како би градили овај пут. Имали су ограничене услове за градњу, без основних алата и уз минималне животне услове. Током градње 1916. године, погодила се снежна лавина у којој је живот изгубило око 380 људи (Извор: “Правда”, Београд 2. септембар 1933. године).

У лето 1917. године, заточеници који су преживели тешке услове у заробљеништву, саградили су меморијалну дрвену капелу и посветили је Светом Владимиру. Када смо Рада и ја дошли до капеле, поклонили смо се на гробу руских војника. Гробница у облику пирамиде са крстом на њеном врху, налази се одмах поред капеле. На само неколико метара од капеле извире поток са хладном водом. Када сам попио ову воду и њом се освежио, осетио сам њену горчину. Касније ми је господин Милан, који је изврстан познаваоц историје овог краја, причао неке детаље овог места. Питао сам господина Милана за број страдалих, јер сећање на горчину воде коју сам попио, није ме оставила равнодушним када сам у литератури пронашао да је само 380 људи страдало на овом месту. Тада ми је Милан рекао да је много већи број страдалих руских заробљеника, јер каже да се у то време заробљеници нису пуштали на слободу. Сама чињеница да је овде страдало неколико хиљада руских заробљеника чини ово место светим, а укус горчине коју сам осетио пијући воду са извора, поред руске капеле добива небески смисао. Чини се ипак да је Руска капела споменик за више хиљада руских заробљеника и она данас представља светињу коју су преживели затвореници оставили да нама буде вечни сведок присуства Руског Царства на словенским просторима. Исто тако Руска цеста, остаће вечан спомен на допринос руске царске војске која је са најпримитивнијим средствима и алатима градила “Руску цесту”, остаће вечан спомен на никад заборављене борце великог Руског царства. Надам се да ће изворска вода поред руске капеле вечно да тече, и на тај начин својом горчином присећати све присутне на тешке услове у којима су руски заробљеници, припадници последње руске царске армије, преживљавали, мукотрпно радили и како су на крају свог живота страдали.

Бохињско језеро.

Након спуштања са Вршича, пут нас је водио поред Бледског до Бохињског језера. Овде је клима заиста чудесна. Са једне стране Бохињског језера, падала је киша, са друге стране огромни тамни облаци прекривали су Велебит, а са треће стране сијало је сунце. Желео сам да се окупам у хладној и тамној води Бохињског језера. Пливао сам и удаљаво се од копна, испод мене била је све тамнија дубина језера, можда исто толико дубока колико су високи триглавски врхови који су се налазили са друге стране језера. Недалеко од овог језера, налази се и Бледско језеро које је по површини пуно мање, али за Словенски народ пуно значајније. Овде су Словенци подигли споменик чувеном научнику Михаилу Пупину. Касније ми је господин Милан причао да су Словенци много захвални Пупину, јер је излобирао код американаца да ова земља, приликом утврђивања граница некадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, остане у саставу Словеније, заједно са Триглавом, Руском цестом и Руском капелом.

Аутор текста са Okbalidet Kahsey и Dawit из Етиопије у Православној цркви Св. Кирила и Методија у Љубљани.

Следећег дана, Бојан ме одвео на посебно место, у Православни храм, за који кажу да је, уз Руску капелу једини у Словенији. Овде се служе Литургије и на Српском и на Руском језику. Тек тог дана, тек на Светој Литургији, били су ми јаснији одговори на питања зашто је језеро Јасна тако божанствено лепе тиркизно плаве боје, зашто је Руска капела пуна благодати, иако се у њој ретко служе Свете Литургије, зашто је Бохињско језеро топло иако се налази у поднебљу Алпи. Али сазнао сам тада и одговор на питање, како је мали народ попут Словенског успео да се осамостали поред великих Аустроугарских и Италијанских ратних сила. Све има смисла, и одговори сами долазе када се чују звона за почетак Свете Литургије, овде у средишту Љубљане на храму посвећеном Светима, Кирилу и Методију.

Ненад Бадовинац,
Август, 2019.

Поделите са пријатељима...