U nedavno započetoj fazi istraživanja vasione, naišao sam na mnoštvo njenih epiteta. Hteo sam upoznati njenu tajanstvenost i nedokučivost, beskonačnost i bezgraničnost, bajkovitost i mističnost. Gledajući fotografije koje su uradili veliki svetski teleskopi, pohrlio sam u zagrljaj galaksijama sa prekrasnim obojenim maglicama. Tim neshvatljivim prostornim veličinama iz kojih usmerena svetlosna radijacija igra najlepše plesove kovitlajući se od izvora ka beskrajnim dubinama galaksija, čija se udaljenost meri milijunima svetlosnih godina. Okvirna procena da oko sto milijardi galaksija u sebi skrivaju po sto milijardi zvezda, daje vasioni epitet beskonačna i bezgranična, a meni daje motiv za istraživanje.
Šta znače uopšte ti brojevi? Čemu služe uopšte ta prostranstva? Čemu služe ti prizori neshvatljivih beskonačnih brojeva preslikanih iz odraza Božjeg stvaranja? I na kraju, gde sam ja u celoj toj igri beskonačnosti?
Kada sam kao klinac gledao u zvezde, bio sam balav za ove pojmove, shvatao sam tada da se cela vasiona vrti oko mene, sve je bilo podređeno meni, a zvezde su tada bile samo sitne male pahuljice koje ću moći dohvatiti kada porastem.
Kada sam dosegnuo pubertet, tada mi nije bilo do zvezda i neba, jer su u moj život stigle nebesko lepe devojke sa prekrasnim zvezdastim očima. Kada su u moj svet stigle njihove zvezdaste oči, vasiona je za mene bila premala, jer bih nedostajale zvezde koje bi skidao sa neba i poklanjao ih njima. Vasiona se tada polako počela širiti i to snagom zaljubljenosti koju sam živeo.
Onda odjednom bi se cela vasiona urušila u sebe, pucale bi ljubavi, a sa ljubavima pucala bi i ona po svojim šavovima. Zvezde bi tada nestajale sa neba. Cela vasiona bi se tada pretvorila u ruševinu, a moj život o garavu poljanu. Celog neba i mnoštvo zvezda za mene više nebi postojale, otišle bi zajedno sa mojim pubertetskim ljubavima. No, kako bi se ja oporavljao od svojih ljubavnih problema i briga, tako bi se i vasiona oporavljala i širila, a zvezde bi se vremenom vraćale na svoje mesto. Sada je puno jasnije da vasiona oduvek ima oblik istovetan mojoj svesti.
Nepregledne daljine i bezdani čiju prazinu popunjavaju zvezde, u jednom svom delu prostranstva popunjava i Zemlja, moja planeta i ja na njoj. Pomalo je surova misao, da se nalazim u bezdanu okružen sa svih strana kosmičkom prazninom. No, sva sreća nisam sam, jer me ovde okružuje još 7 milijardi ljudi. Hvala Bogu, svi smo zajedno ovde na Zemlji, svi smo deo jedne priče, putujemo neprekidno kosmičkim prostranstvima.
Podižući pogled ka zvezdama, moguće je vrlo brzo da izgubimo ritam života na Zemlji, zato je sigurnije posvetiti se sebi i ljudima oko sebe, i odmaknuti se od vasionskih dubina. Međutim, kada se koncentrišem na sebe, u sebi nailazim na identična nejasna prostranstva, sa nekoliko hiljada sjajnih zvezda, i bezbroj crnih rupa. U svojoj duši pronalazim mnogo nepoznanica, čak i više nego u svemirskim prostranstvima. Moju dušu ispunjuje isti broj epiteta kao i vasionu: nepregledna, tajanstvena, nedokučiva i prekrasno ukrašena kompozicija stvaralačkih nota Bože Ruke. Dokučio sam da su sve zvezde samo ogledalo procesa svesti koje se odvijaju u mojoj duši, pa se neko davno dosetio da predskazuje putovanje ljudske duše iz zvezda sa neba. Međutim stvarnost je da snaga moje duše, ostavlja trag na nebeske zvezde, pomera ih vrlo lako svojom svešću u smeru svoje volje.
Dokučio sam da ljudske duše svojom životnom snagom dobivenom od Boga pomeraju zvezde i utiću na skladnu kompoziciju kosmičkih objekata. Lepota vasione kojoj se divim, odraz je lepote svih stvorenih duša koje žive na Zemlji. Vasiona je ugrađena u sve nas i možda kada bi bolje poznavali sebe, uvideli bi identične zakone koje vladaju kako u našim dušama tako i u kosmičkim nepreglednim prostranstvima.
Nenad Badovinac, decembar, 2012.