Na Svetoj Gori nalazi se dvadeset manastira. Među njima je sedamnaest grčkih manastira, zatim srpski manastir Hilandar, bugarski manastir Zograf i ruski manastir Svetog Pantelejmona. Na ovo putovanje krenuo sam u grupi od petorice iskusnih hodočasnika. Svi smo ranije posećivali Svetu Goru, ali smo ovoga puta imali posebnu želju da posetimo manastir Svetog Pantelejmona. Iz Kareje smo krenuli svetogorskim taksijem. Put nas je vodio pored skita Starog Rusika, mesta koje je posebno značajno za srpski narod. Prema predanju, upravo je ovde Rastko Nemanjić primio monaški postrig i dobio ime Sava. Bilo je rano jutro kada smo prolazili pored Starog Rusika, pa skit još nije bio otvoren za posetioce. Ubrzo smo stigli do manastira Svetog Pantelejmona. Svetogorski taksi ostavio nas je nedaleko od ulaza, a mi smo nastavili pešice i požurili kako bismo stigli u hram, u kojem je već počela Sveta Liturgija. Posebno smo se radovali što smo stigli da učestvujemo u liturgijskom sabranju sa manastirskim bratstvom. Monasi su nam ukazali veliko gostoprimstvo, a posle bogosluženja pozvali su nas i na trpezu ljubavi.

Ušli smo u manastirsku trpezariju, gde nam je poslužen ručak pripremljen na vodi. Iako je obrok bio posan i jednostavan, trpeza je bila bogata. Odmah se moglo osetiti da su u njenu pripremu bila uložena tri najvažnija sastojka: ljubav, trud i molitva. Nakon ručka, svi mi, manastirski gosti, bili smo pozvani da celivamo čestice moštiju svetitelja koje se čuvaju u manastirskoj riznici. Tom prizoru i duhovnom doživljaju nisam mogao da se nadivim. U pravoslavnom iskustvu svete mošti svedoče o prisustvu Božje blagodati u životima ljudi koje je Gospod proslavio. U manastiru Svetog Pantelejmona taj osećaj svetosti bio je naročito snažan i pomogao mi je da dublje doživim duhovne blagodati Svete Gore. Naša grupa se kasnije razdvojila. Jedni su krenuli pešice prema čudotvornom izvoru, dok su drugi posetili grobljansku kapelu, manastirsko groblje i kosturnicu. Ja sam otišao do gostoprimnice za hodočasnike kako bih se odmorio i rashladio čašom hladne vode. U gostoprimnici se nalazio čovek koji je pomagao u kuhinji. Upitao sam ga da li mogu da dobijem kafu, a on mi je rekao da se slobodno poslužim toplom vodom i instant kafom. Kada sam seo, neočekivano se ponudio da mi pripremi espreso, a zatim me poslužio slatkišima i čokoladom, koji su mi u tom trenutku veoma prijali. Bio sam mu neizmerno zahvalan.

Ispijajući kafu, gledao sam prema pučini Egejskog mora i radovao se tišini i lepoti koje sam toga dana doživeo. Uskoro su mi se pridružili i ostali članovi naše grupe. Upitao sam čoveka iz kuhinje da li bi i njima mogao da pripremi espreso, ali mi je odgovorio da za to ima blagoslov samo kada kafu priprema monasima. Nisam tražio dodatno objašnjenje. Kafu koju mi je već poslužio doživeo sam kao neočekivan dar i mali znak pažnje koji mi je tog dana mnogo značio. Mene je to udostojilo mišljenja da sam darivan posebnim blagoslovom Presvete Bogorodice i Svetog Pantelejmona. Tada se u gostoprimnici pojavio ruski hodočasnik kojeg smo prethodnog dana sreli u Kareji, kod Isposnice Svetog Save. U njoj se čuva čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Mlekopitateljnice, a o njoj brine otac Nikodim. Pošto poznajemo oca Nikodima, prethodnog dana smo sa velikom željom došli u Isposnicu očekujući susret sa njim. Jedan brat iz naše grupe, uzbuđen zbog dolaska, umesto zvona povukao je konopac na kojem je visilo kandilo iznad ulaznih vrata. Kandilo se zaljuljalo i gotovo prevrnulo. Sve to je posmatrao jedan ruski hodočasnik koji nas je upozorio da otac Nikodim trenutno nije dostupan, ali mi smo nastavili da tražimo zvonce i pritom ponovo poljulali veliko kandilo ispred ulaznih vrata. U tom trenutku ruski hodočasnik u neverici šta vidi, okrenuo se i gotovo pobegao od nas. Kada nas je danas, u gostoprimnici manastira Svetog Pantelejmona ponovo primetio isti ruski hodočasnik, opet se začuđeno okrenuo i otišao od nas. Mi smo se nasmejali neobičnom ponovnom susretu, ali zbog nepoznavanja ruskog jezika nismo uspeli da mu objasnimo nesporazum. Taj događaj ostao nam je kao simpatična, ali i korisna opomena da svetinjama uvek treba prilaziti pažljivo, mirno i bez žurbe.

Još neko vreme sedeli smo i odmarali se u manastirskoj gostoprimnici, ali je uskoro trebalo da krenemo prema luci kako ne bismo zakasnili na brod za Uranopolis. Pre polaska zastao sam ispred manastirske kapije. Na zidu, levo od ulaznih vrata, primetio sam fotografiju na kojoj se među okupljenim ljudima vidi ženski lik, za koji se veruje da predstavlja Presvetu Bogorodicu. Ispod fotografije, na ruskom i grčkom jeziku, nalazi se natpis: „Čudo pojave Bogorodice 21. avgusta 1903.“ Fotografija je nastala 21. avgusta, odnosno 3. septembra 1903. godine po novom kalendaru, tokom podele milostinje siromašnim monasima. Snimio ju je monah Gavrilo, a manastirski arhiv objavio ju je 1997. godine. O ovoj fotografiji još davno mi je govorio moj duhovni otac, arhimandrit Gavrilo (Vučković). Prema manastirskom predanju, uprava je zbog sve manjih zaliha nameravala da prekine dotadašnju podelu pomoći. Monah Gavrilo trebalo je da fotografiše poslednju podelu milostinje. Tada je među okupljenima primetio nepoznatu ženu, koja se kasnije pojavila i na fotografiji, okružena svetlošću. Manastirski oci su ovaj događaj razumeli kao znak da ne treba prekidati milosrdnu pomoć siromašnoj bratiji, pa je manastir nastavio sa davanjem hrane i milostinje. Stao sam pored fotografije i pažljivo je posmatrao, moleći Presvetu Bogorodicu da i meni daruje parče duhovne hrane iz Svoje ruke.

Ubrzo je došlo malo teretno vozilo sa paketima namenjenim manastirskoj prodavnici. Potrčali smo da pomognemo nositi pakete, a monah koji nas je video da pomažemo blago se nasmešio. Pošto se to desilo tačno na mestu ispod fotografije, činilo mi se da je moja molitva uslišena i da sam dobio u svoje ruke duhovne darove Presvete Bogorodice i Svetog Pantelejmona.