Nekoliko puta smo posetili manastir Vaskrsenja Gospodnjeg u Kaću koji se nalazi pored Novog Sada. Došli smo prvi put prošle ili pretprošle godine i hteli smo da vidimo veliki hram koji ima posebnu arhitekturu. Veličanstven hram se tada dovršavao i spolja i iznutra. Tako da smo svoja zapažanja sa hrama usmerili na druge, naizgled sporedne detalje, i tada doživeli suštinu zbog čega smo nastavili da posećujemo ovu svetinju. Svaki put kad dođemo, nekako se dogodi da je vreme sunčano, prijatno i toplo. Naravno da to nije toliko važno za posetu svetinji, ali tako se dogodilo. Liturgija je u maloj kapeli koja je posvećena Rođenju Presvete Bogorodice. Kapela nije primetna, jer se nalazi u konaku manastira i malo je po strani u odnosu na glavni hram, ali za nas je to važan detalj jer smo na Svetoj Liturgiji svi bliži jedni drugima, kako duhovno, zbog liturgijskog susreta, tako i fizički, zbog blizine ikonostasa i monaške pevnice.

Posle Liturgije volimo da odemo u gostoprimnicu u kojoj sednemo, poslužimo se kafom ili čajem i dodatno čujemo besedu sveštenika, koji se često nadoveže na besedu koju je izgovorio u hramu. Mislim, nije to toliko važno, ali nekako posle Liturgije na kojoj se okrepimo duhom, dobro dođe i telesno okrepljenje. Kasnije u razgovoru sa sestrama uvek čujemo neki interesantan detalj kojeg povežemo sa našim životima. Tako mi je prilikom jedne od naših poseta, jedna od sestara poklonila knjigu Svetog Porfirija Kavsokalivita, a upravo sam tih dana čitao jedno od njegovih dela. Ovaj poklon me je još više zainteresovao za svetiteljev život i duhovne pouke koje je moguće pročitati u njegovim knjigama. Mislim, poklon sam za sebe nije toliko važan, ali je to jedan od onih detalja koji uvek dotakne naša srca. Zatim je, prilikom jednog od susreta, Lidija od jedne monahinje dobila buket cveća, i to ne običan, već ručno npravljen, sa pažljivo biranim vrstama cveća, koje rastu neposredno oko manastira. Buket je bio pažljivo uređen i videlo se da je u njega uloženo mnogo truda. Interesantno je to da ta sestra nije nikada ranije pričala sa Lidijom, ali eto napravila je za nju poseban buket cveća koji je dotakao Lidijino srce.

Tokom jedne od poseta sećam se bilo je vruće i nakon Svete Liturgije seli smo na klupu u hladovini manastirske bašte. Tada je jedna od sestara donela sladoled, a upravo nas je tada, pri jakoj vrućini, iako smo u hladovini, mogao rashladiti jedino sladoled. Mislim nije to toliko važno, ali samo navodim detalje koji nas, iako su na prvi pogled beznačajni, ipak pomalo, korak po korak, dotiču i ostaju u našem srcu. Prilikom prethodne posete Lidija i ja smo se zadržali posle Svete Liturgije i nakon kraćeg boravka sa manastirskim sestrama, pozdravili smo se sa njima i krenuli prema izlazu. Nakon nekoliko metara, nekako me moje dirnuto srce podstaklo da se okrenem ponovo prema njima. Kada sam se okrenuo video sam ih kako i dalje stoje jedna pored druge i gledaju za nama. Mahnuli smo im ponovo i one su nam odgovorile mahanjem. Nastavili smo dalje prema izlazu, i sada već prilično udaljeni od njih, ponovo se okrenuli prema njima. A one, manastirske sestre, i dalje su stajale na istom mestu, ne pomerajući se, na suncu, i još uvek nam mahale. Kao da su želele još malo, koliko god mogu, da dotaknu naše srce, ostavaljujući utisak da su i dalje sa nama i da će uvek biti sa nama. Tako i jeste, sve do danas, do trenutka kada pišem ovaj tekst, one su i dalje sa nama, ne zbog onih sitnica o kojima sam pisao, već zbog delića toplog osmeha i ljudskog pogleda koje ovde uvek doživimo posle Svete Liturgije. Čini mi se tako da ovaj manastir živi da bi se ti topli ljudski pogledi širili i dobijali nove dimenzije. Sestre su tu toplinu prenele na mene, a ja je zajedno sa ikonom Presvete Bogorodice, koju smo takođe dobili na dar, prosleđujem ka vama, sa željom da i do vas stigne delić blagoslova ove svetinje.