Naša višednevna poseta ostrvima Egejskog mora uključivala je jednodnevni boravak na ostrvu Santorini. Iako ovde nisam očekivao ništa interesantno, ipak izlazak sa broda na ostrvo je bolje od celodnevnog boravka na velikom dosadnom kruzeru. Santorini je vulkansko ostrvo i to je jedino što sam znao o ovom ostrvu. Dodatno sam saznao da je preplavljeno turistima koji zbog neviđene želje za fotografisanjem penju se na visoke litice da bi fotografija bila što čudesnija. Sa velikog kruzera brzim čamcem smo se prevezli do luke i ovde smo se sa žičarom popeli do vrha litice na kojoj se nalazi grad Fira. Njihov glavni grad stoji bukvalno na litici. Odakle sam, moram priznati video najlepši pogled na Egejsko more. Mnogobrojni kafići i restorani su nas mamili da ih posetimo i izgubimo dragoceno vreme, ali smo izabrali jedan koji je imao najlepši pogled na otvoreno more. Nismo se dugo zadržavali u Firi i krenuli smo ka najlepsem gradu na ostrvu, Oia.

Do Oie smo putovali lokalnim autobusom. Bila je to jeftinija varijanta, ali meni lepša zbog mogućnosti da putujemo sa lokalnim stanovnicima ovog ostrva. Pejzaž grada upotpunjavali su hramovi od kojih su mnogi posvećeni Svetom Nikoli, zaštitniku moreplovaca. Kada smo završili sa obilaskom središnjeg dela Oie, na kraju je ostalo da obiđemo tvrđavu koja se nalazi na samom vrhu gradske litice, sa koje se pružao pogled na ceo Santorini i pučinu Egejskog mora. Na moje iznenađenje, tu sam sreo Hristijana i njegovu porodicu. Čudesno, jer među 1500 putnika na brodu, a više hiljada turista u Oia i Firi, baš da naiđem na Hristijana. To se desilo baš sada kada sam bio u nedoumici. Inače Hristijana i njegovu porodicu upoznali smo u atinskoj luci, prilikom ukrcavanje na brod i to tako što su Hristian i njegova porodica bili neposredno pre nas. Osim toga, na njih smo ponovo naišli kada smo imali dilemu kako da posetimo Bogorodičinu kuću kod Efesa. Tada smo se zbližili. Oni su iz Čilea, i često letuju u Grčkoj. Predložio sam da se zajedno spustimo iz Oie do obale, sa litice sve do mora. Međutim, njima je to bio prevelik podvig, jer bi povratak nazad bio gotovo nemoguć osim na mazgama. Teren je veoma fizički zahtevan kako za silazak, toliko još više za povratak. Lidija i ja smo hteli da se spustimo i ovde okupamo u moru između stena i visokih litica, dok su Hristijan i porodica odlučili da odu na drugi deo ostrva gde će se kupati na posebnim plažama prekrivenim tamnim crnim vulkanskim peskom. Moram priznati da mi je njihova ideja bila primamljiva. Ali s obzirom na to da se to nalazilo na drugom delu ostrva, bilo bi potrebno još vremena i strpljenja za putovanje do tamo. To nam je bilo predugo za čekanje, a sledila bi i dodatna vožnja autobusom na drugu stranu ostrva. S druge strane, bilo nam je primamljivo, što se more nalazilo odmah ispod nas. Tako sam odustao od Hristijanovog predloga, i ipak smo se razdvojili. Bilo je jako podnevno sunce, mi smo se brzo spustili niz liticu i pronašli stenovitu uvalu, gde smo što pre požurili da uđemo u more i da se okupamo. Kada sam ušao u vodu, već nakon desetak metara plivanja, ispod mene se otvorila velika morska dubina uz podvodni greben. Tamo svetlost nije mogla da dosegne do dubine, već se tamno plava nijansa mora pretvorila u potpuno crnilo. Moram priznati da sam se uplašio dubine. Koliko je visoka litica na kojoj se nalazi Oia, činilo mi se da je gotovo toliko i dubina mora ispod nje. Dno se uopšte nije moglo videti. Ovo je bila prilično nezgodna situacija, tako da se nismo dugo zadržavali u moru. Tada mi je nekako bilo žao što nismo poslušali Hristijana i što ipak nismo otišli sa njima.

Uplašen od procepa koji se nalazio na dnu mora, bilo mi je jasno da ovo vulkansko ostrvo ipak nije dovoljno istraženo. Vuklanske erupcije su oblikovale nesagledive oblike ostrva i morskog dna. Ubrzo smo izašli iz mora i vratili se u Firu gde smo razgledali grad i tamo se spustili pešice do luke prolazeći izmedju magaraca koji ovde obavljaju zadatke prevozi ljudi i robe iz luke do grada. Ovi magarci, kao i kamenom popločena staza podsetila me na svetogorske staze kojima sam se penjao od luke Svete Ane pa sve do vrha Atosa. Spuštanje je bilo lako i uskoro smo se ukrcali na brod i sa palube broda gledali zalazak sunca i Santorini. Odjednom su se iznad ostrva pojavili tamni oblaci koji su prekrili ostrvo. Odjednom je počeo da duva i jak vetar. Sa zalaskom sunca promenila se klima tako da smo ubrzo otišli sa palube broda. Mene je sve ovo podsetilo na jezivu scenu dubine crnog morskog dna u kojem sam se tog dana kupao. Sve to sam mogao izbeći da sam poslušao Hristijana i da smo krenuli sa njima. Samo njegovo ime za mene je značajno, jer uliva nadu i poverenje.

Santorini ima mnogo malih crkava koje se nalaze po selima, uz puteve, i na liticama iznad mora. Neke su velike, a neke toliko male da im se zvonik jedva prepoznaje. Mislim da narod ovog ostrva u tim malim crkvama pronalazi veliku utehu, u životu. S obzirom da ovo vulkansko ostrvo im ne daje puno blagodati za život, već pretežno hladnu vulkansku lavu.

Ako ću se ikada vratiti na Santorini, tada mi ostaje da vidim idilične plaže sa vulkanskim peskom koje su ponegde i crvene boje. Sledeći put neću previše žuriti da obiđem da vidim nego ću pratiti možda nekog drugog Hristijana koji će mi biti poslan da bude moj putevoditelj. Santorini je lep, ali njegova prava lepota dolazi tek kada čovek u nju unese svoj vlastiti mir.