Тог дана је била летња спарина, она која ме умало зауставила у намери да посетим Војвођански банат. Некако сам се одупрео тим спаринама, јер нисам хтео пропустити прилику да посетим овај равничарски крај одакле ми поглед може допрети далеко како наши стари кажу: у будућност и прошлост. У банату се сунце врло дуго задржава на хоризонту, јер нема ничега што би га заклонило.
Дошао сам у Зрењанин, стигао у средиште града. Стао сам тамо и гледао људе који су пролазили поред мене. Највише је било младих у оближњим кафићима, седели су и разговарали. Било је ту доста дружења, али и усамљености. Један део истраживачког тима је стигао раније, па док смо чекали и остали део с којима сам договорио сусрет на средишњем зрењанинском тргу, ми смо шетали средиштем града. Том приликом зауставили смо неколико случајних пролазника како би их замолили да нас упуте на нека занимљива градска одредишта.
Пролазници су одговорили да је то немогуће, да овде нема дешавања, да је све “мртво” и да осим градског корза са неколико задимљених кафића нећемо ништа паметније наћи. На то сам полубесно помислио: да ли је могуће да људи нису довољно свесни различитих момената који их окружују. Смирио сам се и кренуо даље. Око мене су на први поглед биле доиста досадне знаменитост града попут задимљених кафића. Наишли смо кроз неколико минута и на друге пролазнике, па сам их питао: “Молим вас реците нам, имали нешто занимљиво за видети у Зрењанину? овде ћемо бити целе недеље, па вас молим неку упуту?”. Кажу нам случајни пролазиници на то: “Нема, нема, мали је ово град, нема овде ништа”. Чинило ми се да сам ипак промашио регију, и да се овде нема шта истраживати. Био сам у дилеми, можда боње одустати? Сутрадан сам пронашао спортски стадион на којем сам истрчао неколико стотина метара. Физичка спремност ми је увек потребна. Испоставило се касније да је ово рекреацијско трчање било загревање пред главну пустоловну акцију. Преспавао сам ноћ и следеће јутро устао врло, врло рано.
Рано ујутро посетио сам једну од мноштва православних цркви у Зрењанину и том приликом присустовао сам Светој Литургији. При улазу у храм Ваведења Пресвете Богородице погледали су ме зидови храма који проживљавају живот још од давне 1777. Овде се чува копија чудотворне Бездинске Богородичине иконе. Ушао сам у цркву која је пленила својом лепотом, али и старином. Црква је подигнута на месту где је раније био манастир у којем је служио Свети Рафаило Банатски. Овај светитељ је овде дошао из Хиландара са Свете Горе. После његове смрти његове мошти су почеле да исцељују народ који је све више долазио. Током векова његов гроб је постао место поклоњења па је ту подигнута и капелица у његову част. На овом необичном месту, долазиле су ми и необичне идеје. Дошле су неприродно и необјашњиво. Светиња се опет похвалила својим силама којима делује на човека.
Новонастале идеје су потакнуле моју малу дружину, тако да смо поподне путовали на Царску бару која се налази недалеко од Зрењанина. То је резерват, парк природе којег смо планирали посетити. Одабрали смо посебну руту до ње. Уз неколико погрешних скретања, возећи се кроз банатска села, остао сам задивљен равничарским делом чији распоред улица подсећа на мој родни крај. О настанку имена “Ечка” постоји занимљива легенда. Она каже да је Атила – бич Божији имао ћерку која се звала Ечка. По њој је ово место добило име. Ми смо наставили према малом православном храму посвећеном Св. Николи. Прво што смо угледали јесте мали дрвени торањ, подигнут 1711. године посвећен Светом Николи. Ово је најстарија црква у банату, а можда и у Војводини. Црква је саграђена од набоја земље и покривена је шиндром. На први поглед делује нестварно, јер се њене димензије ни мало не уклапају у стварне грађевине. Пришао нам је старешина цркве, свештеник који живи недалеко од цркве. Питао нас је: требали нам помоћ? Рекао сам, да би нам непроцењиво помогао када би нам рекао неколико речи о овој старој цркви. Свештеник је причао о аутентичном изгледу цркве која се сврстава у јединствене грађевине нашег времена. Готово да је идентична изгледу из доба када је настала, 1711. Црква Светог Николе је задржала свој изглед и није обнављана од почетка њеног постојања. Позлаћени сјај цркве овде није био видљив. Било је хладно у њој. Ипак, био је то привлачан осећај, с обзиром да је вани бујала летња спарина. Слушали смо свештеника како је причао о историји цркве. Лако би се овај излет до Царске баре поредио са туристичким путовањем, али и духовним поклоничким путовањем, јер доласком овде сам угодио својој души. Духовност је немогуће упознати, ако бар на кратко не одбацимо материјално. У овој црквици је прекинута веза са материјалним, јер праг цркве нас одводи у далеку историју, у доба када се живео првенствено духован живот. Приликом посете ове црквице осетио сам две врсте благодати. Људску благодат сам доживео од свештеника и мог истраживачког тима који су ме као госта повели на ово упознавање њиховог краја, али доживео сам и божанску благодат, када сам поклонио иконицу Пресвете Богородице Лепавинске свештенику у знак захвалности.
Од цркве Светог Николе, кренули смо према реци Стари Бегеј и према усидреном моторном чамцу којим смо се одвезли ка природном резервату, парку природе који се зове Царска бара. Живот у реци којом смо пловили прекривен је зеленим покривачем од многих врста алги. Чамац је имао свој моторни агрегат, којег је покретала Садашњост. А онда мало даље у пловидби нам се придружила Будућност и Прошлост. Прошлост је била исцрпљена и тражила је од нас да јој помогнемо како би се успела на чамац. Тада је стигла и Будућност, пливала је усусрет нашем чамцу. Када се попела на чамац, почела је усхитрено да нам прича о земљи из које долази. Поручила нам је многе поздраве од људи који тамо живе. Како она каже: у њиховој земљи мудрост се јако цени. Будућност нас је упозорила да будемо мудри и трезвени и да пазимо којим путем путујемо према Царској бари. Нису се баш сви обазирали на њене речи па је она преузела моторни агрегат и повела нас ка земљи у којој живи. Када смо стигли у њену земљу, и када смо тамо усидрили чамац, изашли смо у мочварну прашуму где смо ходали по даскама испод које је било блато и прашумске биљне врсте. Њена земља није баш напредна, тако да се Будућност није могла похвалити са иновативним стандардом живота. Ово је дивљина, али овде нема страха. Све је бујно и испуњено животињским и биљним светом. Будућност се овде одлично сналазила, природа јој је дала пуни смисао постојања. Природа нам је у овој земљи била потпуно наклоњена. Било ми је довољно нешто лепо помислити, и цветови са дрвећа би се сниходили к мени да ми испуне мисао. Божанствен, јер овде сам се као човек осећао у улози апсолутног владара природе. Природа ми се потпуно потчинила. Животиње и биљке нас хране. Помишљам да је улога човека у овој земљи одакле долази Будућност једино да моли свог Створитеља за целокупну васиону, сав видљиви и невидљиви свет. Човекова свест у овој земљи одакле долази Будућност се ујединила са свестима свих осталих људи. Налази се на нивоу у којем је некада била свест прародитеља Адама. Дошла је поново до врхунца стварања, на ниво потпуне хармоније.
Наставили смо ходати по дрвеним мостом. Тада се надовезала Прошлост која је о својој земљи причала на врло мучан начин. Њен глас је био уплашен, старомодан, ми смо се уплашили и окренули ка Будућност, запоставивши оно о чему прића Прошлост. Међутим, она је само хтела да нам скрене позорност да пазимо на дрвене даске по којима ходамо пратећи Будућност, јер је могуће да се спотакнемо и паднемо, те пропаднемо кроз поломљену дрвену даску, и много пострадала. Само је желела да је послушамо. Окренуо сам се назад према свима и позвао све присутне у чамац. Размислио сам, ако је чак и Прошлост дошла из земље одакле је човек раскинуо све везе са Створитељем, важно ју је послушати како не би поновили исте грешке као и људи у земљи одакле долази Прошлост.
Захваљујући дугачком хоризонту по којем је сунце дуго путовало, мрак се још није назирао, без обзира на наш дуг боравак у овој, за мене непознатој земљи Царске баре, морали смо се вратити назад у град. На растанку у чамцу, Будућност нам је поручила да будемо мудри, Прошлост нас је молила да не правимо исте погрешке, а наша Садашњост је ћутала и водила нас према напред, према чамцу. Садашњост је села за моторни агрегат и одвела нас сигурним путем, реком Стари Бегај, према кући. Пловећи реком пратио сам живот на небу који је поново оживео, у облику десетина заштићених врста птица овог природног резервата. Животни протенцијал природе дошао је до пуног изражаја. Сваки контакт чамца са густом травом кроз коју смо се пробијали осветљавао је природне процесе. Тек по изласку из овог природног резервата, осећао сам припадност природи који се тада пробудио у мени. Потпуност живота у овом природном резервату појавила се као резултат сједињења духа са природом.
Након вожње стигли смо убрзо до средишта Зрењанина, ускоро и до кревета. Сутрадан, рано ујутро, још под дојмом и утисцима путовања, устао сам да кренем у потрагу за Манастиром Свете Меланије, који се налази на рубу града. Тај манаситр је посвећен Светој Меланији Римљанки. У Србији је то једини манастир посвећен тој светитељки. Испричао сам Светитељки причу коју сам доживео приликом посете Царској бари и том приликом причао јој о гостима са путовања: о Будућности, о Прошлости и о Садашњости. Но, схватио сам да их светитељкаи јако добро познаје и да су Будућност, Прошлост и Садашњост раздвојене личности само у мојој несавршеној и ограниченој свести, а у стварности они представљају једно, сједињени су и нераздвојни у васиони.
Данас је задњи дан мог боравка у Зрењанинском крају, морао сам да припремим све за полазак кући. Поздравио сам се са својим пријатељима, домаћинима који су овде неколико дана били део мог истраживачког тима. Без њиховог гостопримства остао бих ускраћен за исказивање поштованија и према Прошлости, и Садашњости и Будућности који паралелено и непрекидно настављају да живе у мени.
Ненад Бадовинац,
Београд, 11/2013.