Репортаже

Репортаже Ненада Бадовинца

МАНАСТИР СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ – ПЛАНИНА ОВЧАР

Манастир Свете Тројице, који се налази на планини Овчар, рекао бих стално да је у хладовини. Велика стабла борове шуме, штите манастирски храм и тишину. Као да им је важно да сачувају у згрљају сву тишину овог манастира који је настао у 15.веку, а неки извори говоре да потиче чак из 13.века. Овај манастир је кроз своју историју много пута био порушен, али и обнављан, настрадао је од земљотреса. Данас је овде да би служио народу као место молитве, а монасима који овде живе, да би служио као место и молитве и место живота. Свако место које може да послужи као место молитве, изражава се као светлост људима украшава пут према Оцу Небеском. Монасима је то место на којем им се указује Господ са Својом Животном Светлошћу. Замислите како сам се осећао на таквом месту, међу људима који имају искрен однос према Богу. Место молитве увек је добро сачувати подаље од света. Свет својим напорним ужурбани корацима бори са да преживљава, а овде као да је изобиље живота. Духовници кажу да се суштина живота налази дубоко у нама, да је све у нама, и проблеми и решење проблема да је у нама.

Отворио сам манастирска врата. Ушао сам. Желео сам видети и упознати. Са друге стране капије угледао сам велелепни храм посвећен Светој Тројици. Тишина. Један монах изишао је из конака и кренуо према другом конаку, али када је видео мене, усмерио се ка мени. Био је то отац Варнава, игуман манастира. Замолио сам га да ми покаже храм. Ушли смо у храм. Отац Варнава је стао поред мене, пришао сам средишњој икони да је целивам. Тамо је стајала икона Свете Тројице, целивао сам је као и многе друге иконе до сада, онако слабим отиском усана на стаклу и то при дну иконе. Било ми је нејасно зашто ме отац Варнава упозорио да се икона целива при њеном дну. Доиста сам тако и урадио, а он је грубим тоном то неколико пута поновио. Зашто грубим? Потврдио сам његову мисао и он је почео да се моли наглас: “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног”. Отишао сам до друге иконе да и њу целивам. Коментарисали смо иконе, а он је после краћег разговора поново изговорио Исусову молитву. Храм је место молитве, место где човек уноси молитву Богу. Молитвом хранимо наш карактер са љубављу према Светој Тројици. Није било потребно да причам са монахом о Богу. Овде је све јасно. У храму нам Он на многе начине показује значење те речи. Цео живот можемо да учимо о љубави и да је у животу примењујемо са коначним циљем да упознамо нашег Творца, Небеског Оца. Да не би отишли из овога света у мраку и незнању, Небески Отац нам даје људе да живећи у заједници са њима сазнамо о љубави.

“Господе Исусе Христе помилуј ме грешног”, опет је поновио стари монах. Стајали смо и даље у цркви. Нисмо се удаљавали од средишње иконе Свете Тројице. Монах који је стајао поред мене цео свој живот усмерио је Богу. Он живи у покајању и са чежњом да упозна Небеског Оца. Свега свог што има, монах се одрекао, знајући да ће му Господ подарити потребну животну љубави. То је уосталом једини разлог постојања због којег сваки човек живи и свет постоји. Бог нам је дао много времен, цео живот. Цео живот нам је дао времена да научимо да волимо, истински, онако како је то иконописац изобразио на икони Свете Тројице поред које смо стајали отац Варнава и ја. Није прошла цела минута, а отац Варнава је поново изговорио Исусову молитву. Ако Небески Отац све у мом животу уређује са намером да ме научи да волим, онда је и оца Варнаву управо сада послао да буде део моје животне слагалице. Цело време у храму нас је пратила тишина у којој је моје срце зажелело нешто ново, неки нови животни корак.

У паузи између изненадних тренутака молитве и разговора са мном, отац Варнава ме позвао на послужење. Заједно смо ушли у конак и рекао ми је где да седнем. Из друге просторије дошла је стара монахиња, спремала је вечеру. Монахиња ме поздравила са осмехом и радошћу, видело се на изразу њеног лица да јој је драго што ме отац позвао. Монахиња је за мене из фрижидера извадила послужење. Скухала је кафу и села је са нама за сто. Био сам странац овде, али су ме примили као да ме познају дуго времена. Никада ме нису видели, нити ја њих, а осећао сам се поред њих као поред својих родитеља, поред своје браће и сестара. Чинило ми се да смо сви део исте породице. Пио сам полако кафу, слушао њих и причао о себи.

Хтео сам да са оцем Варнавом поделим послужење са којим ме мати понудила, но мати каже да он касније једе. Није још увек време његове вечере. Ускоро ће за њега бити вечера. Причали су ми да народ овде не долази често. Можда је разлог томе, што је њихов манастир далеко од градских путева. Међутим, усамљеност нисам овде примећивао. Овде има много живота. Видим овде живот само у монасима, али они га виде и у околној природи, дрвећу, домаћим животињама који овде држе свој кутак, у цвећу којег овде има на хиљаде. Отац ми је дао благослов да направим неколико фотографија, а мати ме упутила да сликам цвеће. Ово је само делић онога што нам је Бог на Земљи оставио како би нам показао колико нас воли. Могли смо да живимо без цвећа, али Он је хтео да нам украси сваки наш корак по којем ходамо када смо на Земљи. Љубав је дар Божији, а сви они који посете овај манастир имам осећај постану Богом даровани.

И мати и отац су ме испратити из конака, очи су им блистале. Тумачили су ми о љубави без пуно речи. Возећи се касније до Београда нисам био сам у ауту. Били су у мислима са мном сви они које волим. У случају да се овом манастиру опет догоде катастрофе, рушења, земљотроеси, молитва монаха биће увек овде присутна и живот ће се брзо обновити.

Ненад Бадовинац, 
Мај, 2017.

МАНАСТИР СВ. СРЕТЕЊЕ – ОВЧАРСКО КАБЛАРСКА КЛИСУТРА

На путу из Златиборског краја Западне Србије за Београд, одазвао сам се позиву на кафу, на средишњем градском тргу у Ужицу. У разговору уз кафу причао сам о својим претходним посетама Светим местима и могућу посету манастиру Светог Сретења који се налази недалеко од врха планине Овчар. Осећао сам се као да ми недостаје још мало планинског и духовног окружења и убрзо сам кренуо на пут према још једној великој светињи. Тренутак заласка Сунца био је далеко, тако да сам веровао да ћу стићи у посету овој светињи и пре мрака кренути за Београд. Приближавао сам се планини Овчар и самом манастиру. Пут ме водио према врху планине Овчар који се налази на 925 метара надморске висине. Питао сам човека на којег сам тамо наишао: “да ли је могуће доћи са колима до самог врха?”, али исто тако питао сам га: “како доћи до манастира Светог Сретења?”. Рекао ми је да је њему пешице потребно пола сата до самог врха до којег долази стрми пут пун одрона и великог камења, али да се са колима до врха не може.

Човек којег сам срео овде на обронцима планине Овчар није био сам, он са својих 50 оваца враћали су се са испаше. Он врло добро познаје планину, али и своје овце, које је замолио да се макну са пута како бих могао да прођем. У једном тренутку свих 50 оваца су окружили моја кола и тада сам се осећао некако беспомоћан. Чекао сам да прођу, али истовремено сам им се дивио, јер су доиста ретка појава у мом животу који је испуњеном урбаним дешавањима. Захвалио сам им се, тек када су ми ослободили пут, а њиховом власнику и чувару, упутио сам захвалност за информацију потребну за проналазак манастира Светог Сретења. Када сам убрзо стигао у манастир, паркирао сам кола на паркиралишту и ушао у двориште манастира. Било је време Вечерњег богослужења. Ушао сам у цркву и присустоваво сам последњим тренуцима заједничке молитве. У храму је тада било много монахиња. Све су оне певале и благодариле Богу. Стао сам са стране да не ометам. Једна од старијих монахиња привукла ми је пажњу кретајући се споро и задржавајући се дуго пред иконама. Био сам сконцентрисан на прелепе фреске и молитвени глас монахиња. Монахиње су се кретале по храму прилазећи иконама које су целивале. Под пригушеним светлом лампе, у певници је остала једна или две монахиње које су прочитале последње молитве из Богослужбених књига. Богослужење је завршило, а ја сам након целивања икона изашао у припрату да купим и принесем свећу за недавно упокојеног, мог духовног оца, Архимандрита Гаврила (Лепавинског). Изашао сам из цркве и тамо ме дочекала игуманија мати Аквилина. Мати ме питала одакле долазим, и након краћег разговора, позвала ме да седнем у летњу гостопримницу да се послужим кафом и слатким.

Пре послужења обишао сам око храма. Разгледао сам светињу која датира из XVI. века. Примећивао сам старе зграде које су много пута биле рушене, али и много пута обновљене. Потврдио бих да овај манастир има најлепше природно окружење које сам видео у Овчарско-кабларској клисури. Свети Владика Николај је овај крај због мноштва манастира назвао Српска Света Гора, али овде испод манастира Светог Сретења који се налази на највећој надморској висини од свих осталим манастира овог краја, осим манастира и места мученичких збегова, налази се костурнице и гробови. Свети Владика Николај каже да је кроз векове овај крај српском народу био извор снаге и здравља, извор обновљења, моралне и духовне моћи извор хришћанске и националне свести. Од 1947. Свето Сретење је постало женски манастир и од тада уз прву игуманију, мати Минодору сакупља се и остало сестринство које својим трудом и залагањем обнавља овај манастир. Данас уз игуманију манастира, мати Аквилину, у манастирском сестринству живи око седамнаест сестара.

Када сам сео за послужење, убрзо ми се придружила игуманија, мати Аквилина. Седели смо и послужили се кафом и колачима. Поред нас прошла је стара монахиња која је још у храму привукла моју пажњу. Она не може да хода сама, тако да јој увек нека од млађих сестара помаже. Мати игуманији сам причао о свом духовном оцу, Архимандриту Гаврилу (Лепавинском). Ово је први пут да по упокојењу мог духовног оца, посетим неку светињу. До сада сам оцу Гаврилу причао о својим путешествијама и он би благословио моју намеру. Са њим сам касније делио искуства која сам доживео на путовањима. Сада када Оца више нема међу нама, могу само да пишем о својим путописним искуствима и тако вршим послушање које ми је он оставио.

Са мати игуманијом причао сам о нашим духовницима. Мати је рекла да се сећа оца Гаврила када се вратио са Свете Горе у Србију. Отац је тада дошао да посети њихов манастир. Присетила се и његове вунене светогорске торбе. Њу је отац често носио на своја путовања, та торба је била његова успомена на живот на Светој Гори. Сећам се и ја очеве светогорске торбе за коју је отац Гаврило често причао, да је то све што он има. Доиста је било тако, њега никада нису занимале материјалне ствари, није их скупљао, тако да о њима није морао да брине. Ипак, светогорску торбу је увек наглашавао. Све његово што је имао у овоземаљском животу, било је манастирско, Црквено, Божије. Касније је у тој торби Отац носио савремени мисионарски алат – лаптоп којим је убрзо, користећи га, својим мисионарењем присуствовао дуж целе планете. Интересантно је било што је вунена очева светогорска торба била таман толико велика да је у њу стао лаптоп. Мати игуманија и ја смо седели за столом, пили смо кафу и причали о нашим православним духовницима који су своје овоземаљске животе подарили Богу, Цркви и народу. На крају разговора мати и ја смо закључили да наши православни духовници, молећи се за народ током свог живота, сигурно не престају да се моле за нас и након одласка из овоземаљског живота.

Мати ме је понудила колачима, који су били у повећој посуди. Нисам их могао одбити. Узео сам само један колач за благослов. Било је тешко одабрати најлепши у тој гомили посластица. У том тренутку поред нас је поново прошла она старија монахиња, која је привукла још у храму моју пажњу. Мати каже да је она најстарија манастирска сестра. Она ретко кад излази у двориште храма, не излази свакодневно из своје монашке келије. Упутила се са монахињом према манастирском гробљу. Игуманија каже да она с обзиром на своју слабу покретљивост из келије излази сваки трећи дан и када изађе, она оде до храма на богослужење и тада целива свете иконе. Увек се после храма упути на манастирско гробље. Поред сваког гроба она се прекрсти и помоли. Обишла је гробове сестара са којима је деценијама живела у овом манастиру. Верујем да је живот старе монахиње некада био препун доживаљаја радосних и тужних које је делила са својим сестрама чије гробове данас обилази. Њен молитвени живот био је богат сусретима и са Богом на богослужењима, и са људима у свакодневном животу. Не могу замислити колико јој је Господ подарио животних тренутака због којих јој је живот испуњен гомилом вредног искуства. Рекао бих да је она ризница животног нематеријалног блага, оног којег је и мој блаженопочивши духовни отац много ценио. Данас је њен живот потпуно другачији и своди се на боравак у монашкој келији из које ретко излази, а и када изађе тада оде до храма да се помоли Господу и оде до монашког гробља да се помоли Богу за своје упокојене. У тренутку када је прошла поред мене, пратио сам њен спори ход. Корак по корак, без журбе, напетости или стреса. Верујем да свака њена реч носи безбројно сећања и искуства проживљеног живота. Али она не мора ништа да каже, њено присуство у мојој близини, као да је причало са мном. Као да ми је преносило поруку, мени и целом свету: “полакше децо, спорије и мудрије живите”. Немате много времена. Верујем да она најбоље разуме брзу пролазност времена у кратким људским животима.

Мати игуманија ме замолила да узмем још један колач, јер како каже, предамном је далек пут до Београда. Прво треба да се вратим на планински пут и онда да се спустим са планине Овчар. Тада да наставим према Београду. Мати игуманија ми је спаковала све преостале колаче из чиније и рекла ми да је то за пут, јер путујем далеко. Отпратила ме до манастирске капије и одвела ме до њиховог видиковца, одакле се види врх планине Каблар која се налази са друге стране клисуре. Показала ми је у даљини на суседној планини испосницу Светога Саве. До сада сам Овчарско-кабларски пејзаж доживљавао возећи се клисуром између ове две планине, а сада сам имао прилику да овај крај посматрам са врха. Можда са оног врха на који се свако од нас током живота пење. Врх животног искуства.

Ненад Бадовинац, 
Мај, 2017.

МОЛИТВА ОЦА ЈОИЛА ЗА ИСЦЕЉЕЊЕ ОД ЦРНЕ МАГИЈЕ – МАНАСТИР ЋИРИЛОВАЦ

11-P_20161029_155845

Са оцем Јоилом у манастиру Ћириловац

Заинтересован да проведем радно наступајући викенд и да урадим активности које нисам стигао преко недеље, планирао сам радни викенд. Међутим, на позив мог доброг друга придружио сам се њему и његовом плану да кренемо у петак предвече на путовање у једнодневну посету врло необичном светом месту којег посећују само храбри и упорни. Упорност је потребна из разлога што је манастир врло далеко и до њега је јако тешко доћи. Налази се на истоку Црне Горе, а од главног пута удаљен је 14 километара извијугавог, макадамског пута. Једино упорни крећу на тај пут и пењу се на 1350 метара надморске висине. Осим упорних, тамо стижу и они који су храбри, који се не предају, борећи се за олакшање својих животних брига и проблема. И једни и други у манастиру Ћириловац могу добити потребну помоћ. Ка овом светом манастиру се не долази изненадно и ненајављено, потребно је држати се плана и договора са игуманом манастира, оцем Јоилом. Оне који задовоље потребне услове, чека превоз посебним таксијима који су довољно добри да се попну по овом лошем путу све до манастира. Тога дана на путовање према манастиру Ћириловац у Црној Гори који се налази изнад места Колашин и Бијело Поље, кренули смо властитим превозом, џипом, како би савладали све препреке на успињању до светиње.

Навече смо кренули из Београда и одлучили смо да преспавамо на Златибору. Следеће јутро рано смо са Златибора кренули према Црној Гори и након неколико краћих пауза стигли у место Колашин. Возећи се кроз то место пронашли смо макадамски пут пун одрона и рупа којим смо се пењали 14 километара према манастиру. Када смо стигли до манастира, врло брзо смо се организовали. Паркирали џип, свако је узео своје ствари, ја сам узео свој ранац у којем је између осталог била књига, као поклон за Игумана овог манастира. Пуно лепог сам чуо од оца Гаврила о овом старцу, монаху и Игуману ове светиње, оцу Јоилу. Својевремено ми је отац Гаврило причао о неиспуњеном њиховом заједничком плану да отац Јоило и он ради подвижничког монашког живота пронађу манастир у којем ће се заједно подвизавати. Њих двојца су се упознали недуго након доласка оца Гаврила са Свете Горе у Црну Гору. Био је договор и послушање које су добили да оду заједно у манастир Лепавину где би отац Гаврило ради дужег монашког искуства и испосничког живота на Светој Гори био Игуман манастира и духовник њихове мале монашке обитељи. Све су заједно договорили и требали убрзо да крену, но сплет околности и даљни развој догађаја их је од тада па све до данас потпуно раздвојио, тако да се деценијама нису видели. С тим у вези сам у своју књигу “Сусрети са Светим местима” коју сам понео са собом у намери да је поклоним оцу Јоилу, написао посвету следећим речима: “Поштованом оцу Јоилу, за гостопримство и молитвено сећање на нашег заједничког духовног оца, Архимандрита Гаврила Лепавинског”.

Чекали смо оца Јоила да дође из горњег манастира који је посвећен Пресветој Богородици, у доњи манастир који је посвећен Светом Кирилу и Методију. Док смо га чекали мој друг се помало унервозио. Он је са нестрпљењем чекао прозорљиве одговоре од оца Јоила о својим проблемима, а ја, чекајући успео сам да обиђем ово свето место и да доживим пејзаж којим се обично описује планински крш Црне Горе. Уз тихи призвук воде који извире у близини, уз поветарац ваздушне бање, мир и тишина су били узнемиривани само буком цепања и слагања манастирских дрва којим су се бавили људи у близини. Пре него је отац Јоило стигао, сео сам на клупу поред храма да одморим. Тада ми је пришла једна жена која је причала о свом путовању и боравку у манастиру Острог. Каже да живи у Бечу и да је била неколико дана под Острогом и тамо добила упутство од свештеника и монаха да за решење својих проблема дође код оца Јоила и у манастир Лепавину који се налази пуно ближе њој која живи у Бечу. Била је изненађена када сам из ранца извадио иконицу Пресвете Богородице Лепавинске и поклонио јој. Касније сам приметио да отац Јоило није имао времена да прича са њом, али сигуран сам да је верница добила од Господа путоказ за решење животних проблема, а то је позив у посету светиње манастира Лепавине.

Када је отац Јоило стигао, ушао је у цркву, а и ми одмах након њега. Очитао нам је молитву и сео је у трон. Затражили смо благослов и када смо се вратили на наша места у предњем делу храма, он је позивао једну по једну особу и разговарао са њима о њиховим личним проблемима и разлозима њиховог доласка. За то време, сви остали су изишли из цркве. Стајали смо на сунцу испред храма и чекали на ред. У једном моменту када је отац Јоило завршио разговор са неколико њих, изишао је из цркве и почео да звони на звоно као позив на молитву. Убрзо су стигле монахиње и тада је почела служба. После службе је рекао да не прима више људе за разговор. Помало ужурбано, приближио сам му се и рекао да му доносим поклон. Рекао је да зна и да он сада мора ићи, али да се убрзо враћа. Када се вратио, пришао сам му и рекао му да сам књигу коју доносим написао и посветио “нашем заједничком духовном оцу”. Он се изненадио мојим речима и застао да ме саслуша. Када сам поновио и рекао да сам књигу написао и посветио је оцу Гаврилу Лепавинском, мом духовном оцу, он се толико обрадовао и узвикнуо: “мој драги отац Гаврило”. Рекао је речито са громким гласом: “За мог оца Гаврила се молим непрекидно већ 25 година, тада сам га задњи пут видео”. Биле су то речи које су затресле целу планину изнад Колашина од израза топлине и братске хришћанске брижности. Тада сам осетио да су два брата у Христу и два пријатеља, поново у духу и срцу заједно. Животни путеви су им се разишли, али им живот није узео вредна сећања која имају један на другог. Отац Јоил се не слика ни саким, јер како каже из шале: неће да се виде боре са његовог лица на сликама. Сликао се ипак са мном на моју молбу, јер је знао да ће слику видети његов вољени брат. Тако да је та слика намењена оцу Гаврилу, нашем заједничом духовном оцу и његовом многопоштованом брату у Христу. Нестрпљивим и узбуђеним гласом рекао је монахињи да брзо оде у келију и да донесе велику бројаницу као поклон за оца Гаврила. Ја сам отвореног срца упијао све утиске, речи и тренутке проживљене тог дана са оцем Јоилом у манастиру Ћириловац.

Након благослова за путовање које сам добио од оца Јоила, кренули смо за Београд. Мој друг је током вожње спомињао свој нерешен проблем. На овај далек пут у светињу, он је кренуо због животних проблема у који је укључена цела његова породица. Био је помало несрећан што није добио тражене одговоре од оца Јоила. Неколико пута је споменуо како је наишао на предмете у свом окружењу које су се користиле за магијске обреде. Било је очито да му у животу све пропада и да уместо напредовања, његов живот тоне. Он и његова породица никако не могу да се опораве од великих проблема која су их задесила у претходном периоду. Све се одиграло веома брзо са деловањем црне магије и на крају је хтео да потражи спас у Цркви. Од појединих људи је чуо да му у решењу његових животних проблема може помоћи разговор са оцем Јоилом. Када је разговарао са њим, мој друг се понадао да ће ћути прозорљиве речи које би разјасниле магијско деловање и које би му рекле о особи која му је нанела зло путем црномагијских деловања. На крају њиховог разговора, отац Јоило му је рекао да магија не може никоме нашкодити, ако се особа моли вечерњом молитвом и ако уз то пости. Био је помало разочаран, јер се надао да ће се проблем решити неким чаробним штапићем. Отишао је до аута и чекао нас. Као неко ко није у Цркви, почео је да размишља о другим могућностима борбе против црне магије. Међутим, других начина нема, јер само је један пут који може човека да ослободи утицаја црне магије, а то је пут Цркве кроз молитву и пост. Након неког времена, дошао је испред цркве да нас позове да кренемо кући. Таман у том тренутку отац Јоило се припремао за вечерњу молитву, пожурио сам унутра како мој друг не би дошао на идеју да кренемо кући пре него присуствујемо молитви коју му је отац препоручио. Мој друг је замном ушао у храм и тада је стао иза мене. Осећајући да му је тешко стајати на молитви, окренуо сам се да га видим, био је помало љут што је у цркви и што нисмо већ кренули кући. Но издржао је до краја. Људи у тешким тренуцима, поготово када је у питању проблем у породици, издрже и најтеже жртве, све ради своје деце. Није одмах приметио и закључио да је управо присуством на вечерњој молитви, кренуо путем савета оца Јоила. Присуством на молитви испунио је пола очевог послушања. Остало му је још једно послушање везано за пост. Међутим већ у следећој сцени, када он и даље размишљао о што ранијем одласку из светиње, пред наш џип се појавио младић по имену Н. који живи далеко у пустим деловима Црне Горе. Он га је питао да га повезе доле до места Колашин, јер до тамо би му требало најмање два сата пешачења, а већ је било касно поподне. Доброга срца мој друг је одлучио да га повезе. Иначе Н. често долази код оца Јоила тражећи помоћ од њега. Он је фотографисао оца Јоила и мене, и том приликом ми је отац наговестио да Н. никако не схвата ствари које су корисне за решење његовог проблема.

Многима отац Јоило прочита молитву која помаже људима да пронађу решењу својих проблема. Благодат очеве молитве усмерава им животне путеве. Нажалост момак Н. ни овај пут није умео да препозна поруку оца Јоила. Стигли смо до рачвања путева који је симболички повезао проблеме мог друга и младића Н. који се возио са нама. На том симболичком, али и стварном раскршћу он нас је замолио да му станемо јер он наставља према својој кући која се налази у кршу Црне Горе. Отишао је лево, а ми десно. Он живи у далеким крајевима Црне Горе где живи мало људи, где нема посла и могућности за нормалан живот. Молитва оца Јоила му је и овај пут подарила прилику да размисли на коју ће страну, но тешко да је схватио да је његов пут на симболичком раскршћу требао бити десно, а не лево. Поздравили смо се и он је отишао, а ја сам му потихо зажелео да други пут ипак боље размисли о саветима које му даје отац Јоило. Готово сам сигуран да ће опет отићи код њега на молитву и да ће опет од Господа добити прилику коју други пут неће пропустити. Ми смо наставили вожњу према Београду. Неколико стотина километара возећи се тежом ноћном вожњом према Београд, у сред ноћи, дошли смо поново до раскршћа и до нове одлуке. Симболички, дошли смо пред искушење. Овде су постојала два пута: лево и десно. Потајно сам се молио и са нетрпљењем желео да мој друг који је возио и који је био исцрпљен и од својих проблема и од тражења исцељења, скрене исправно на раскршћу. Надао сам се да неће попут момка Н. скренути лево на овом другом раскршћу који је исто толико симболичан колико и стваран. Веровао сам да ће овде на његову одлуку утицати јака молитва Господу коју је прочитао отац Јоило. Пред овим раскршћем без обзира на разочарења и тешке тренутке које је доживео, он је ипак скупио снаге и скренуо је десно. Био сам срећан што је одабрао исправан пут и што није следио младића Н. који је отишао у супротном смеру од пута свог исцељења. Мој друг је на глас тада изговорио: “Ово је мој крст – свако од нас носи свој крст”. Када сам чуо да је то рекао, био сам потпуно сигуран да је мој друг кренуо путем исцељења. Свако у цркви има могућност да оздрави, да буде исцељен, да буде ослобођен свих негативних сила, као што је црна магија. Али је потребно молити се, схватити, разумети и на крају и жртвовати се. Већ следећег дана, сестра мог друга ме контактирала јер је хтела да подели самном радосну вест. Рекла ми је да је брат затражио од ње да му набави молитвеник и назначи у њему јутарњу и вечерњу молитву. Исто тако рекла ми је да када је дошао те ноћи кући, да је без обзира на умор од путовања осећао огромно олакшање на срцу и души.

Нажалост људима је тешко да разумеју и препознају Божију силу, но без обзира на то, Он је и даље присутан поред нас и Он нам помаже да носимо свој крст. Некоме је потребно више упорности, некоме више храброст и спремности на жртву, али сви имамо жељу за животом и брижност о здрављу властите породице. Због тога, шта год да нам се догоди у свету, кроз каква год искушења да пролазимо, важно је да смо сви на броду који се зове Црква.

Ненад Бадовинац,
Октобар, 2016.

ПОСЕТА МАНАСТИРУ ТУМАНЕ И ХОМОЉСКОМ КРАЈУ – НАЧИН НА КОЈИ СЕ ЧУВА ВЕРА

02-P_20161022_092630

Света Литургија у манастиру Тумане

Недавно сам стигао из источне Србије у којој доминирају Хомољске планине али и један посебан однос људи тог краја према вери. Остао сам цео дан у Хомољском крају и то ми је било довољно да понесем снажне утиске о животу људи који овде живе. О практичној вери је немогуће учити на факултету или чути из свештеничке беседе. Једноставно, њу човек носи у себи, и она се тако преноси, тако се чува од заборава. Истинита вера у Јединога Бога је записана у животу којим човек живи. Постоји ли данас уопште истинита, права вера? Да ли смо сачували веру или смо је са новим начином живота заборавили и запустили?

Кренуо сам рано ујутро из Београда према Хомољским планинама. Возио сам све док нисам већ негде око 8 сати, пратећи навигацију наишао у једном месту на слепу улици. Испред мене је завршавао асфалт, а настављао је земљани и блатњави пут који је водио у шуму. Морао сам да се вратим и изгубим драгоцено време на повратак. Љут на себе због погрешке у скретању, успео сам да дођем на време у манастир Тумане у којем се прослављао празник обретења моштију Светог Јакова Туманског. Киша је падала, али без обзира на њу, говото пет стотина људи је следило свештенике који су у литији носили светитељев кивот. По завршетку литије, почела је Света Литургија којом је началствовао архимандрит Стефан из Сомбора, уз саслужење архимандрита Стефана из манастира Зочиште, игумана суковског Серафима, игумана подмаинског Рафаила, архимандрита Ромила, игумана погановског Мардарија и уз остале свештенике Браничевске, Тимочке и Београдско-карловачке епархије. У гужви испред храма је мноштво људи нагло кренула у храм, и захваљујћи тој гужви ја сам се нашао поред кивота Светог Зосиме Синаита, који се овде подвизавао у XIV веку. Целу Литургију провео сам уз светитељев кивот. Сат и по сам провео поред дивног светитеља, не помичући се ни за један центиметар од кивота, што због гужве, што због жеље да што више времена проведем уз свете мошти и његов кивот који сам неколико пута током литургије целивао. Примећивао сам све детаље извезене на светитељевим одеждама, а које представљају андјеоски свет у којем светитељ сада живи. Након Свете Литургије, отац Стефан је изнео Славски колач испред храма, тамо га је благословио, посветио и поделио народу. Тек што смо сви поново ушли у храм, имали смо прилику да се поклонимо моштима Светог Јакова Туманског. Ред је био дугачак, по мојој процени готово пет стотина људи је чекало да се поклоне светитељу. Целивао сам том приликом миомирисну лобању Светог Јакова и добио на дар иконицу Светог Зосиме Синаита и комадић одежде Светог Јакова Туманског. Након обиласка гробова упокојених у чијим гробницама се налазе и земни остаци блиских сродника мог духовног оца, Архмандрита Гаврила, помолио сам се за душе упокојених, јер на тај начин, по православном предању ми који живимо на земљи изравно помажемо нашим покојним прецима и наше молитве су много корисне за искупљење њихових душа. У манастирском дворишту био је подигнут шатор под којим је за све присутне вернике био припремљен ручак. Амбијент испод шатора био је украшен домаћим украсним детаљима. Странице шатора биле су украшене ћилимским детаљима и дизајном, рекао бих да је све ово ручни рад.


Манастир Тумане

Сео сам на клупу у шатору, а одмах преко пута мене дошли су моји познаници из Београда, заједно са Ђорђем, познаником којег сам се најмање надао да ћу срести овде. Након ручка сам узео канистер за воду и отишао до испоснице Светог Зосима Синаита која се налази у шуми на километар далеко од манастира. До ње се долази пешице. Испосница је отворена и приступачна свима. Унутра се налази Свети Престо, неколико икона и много прашине. У оази тишине могао сам лакше да схватим како се овде својевремено подвизавао Свети Зосим Синаит, који је свој живот провео као отшелник (пустињак) и на тај начин досегао највише степене духовног живота. Његова религија била је љубав према Богу. Средиште његовог живота био је Господ. Усрдне молитве молио jе само са једном сврхом а то је да изрази најдубљу и најискренију љубав према Богу. Свети Зосим Синаит живео је овде и по хладноћи, и по киши и зими. Живео је у рају, највише због чињенице да му је Бог свакодневно био близак, помажући му свакодневно у ревновању. Борио се тако да сачува своју веру у Бога и верност према Христу.


Испосница Светог Зосима Синаита

По повратку пешачио сам спорије и тада је и време пролазило спорије око мене. У сусрет ми је долазило неколико монаха, један од њих био је отац Рафаило Бољевић. Спустио сам главу и прошао поред њих. Вратио сам се у манастир и посетио гостопримницу која се налази са друге стране улице. Поручио сам једну домаћу кафу уз коју сам се угрејао. Било ми је потребно да се мало окрепим и да ми се слегну утисци након посете ове древне испоснице. Овде сам такође срео свог брата у Христу, Ђорђа из Београда. Мало сам се одморио и окрепио у овом топлом амбијенту. Након краћег одмора, назвао сам свог доброг пријатеља Љубисава који живи у овом крају, полубрата од оца Гаврила. Без оклевања, под утиском испоснице коју сам малопре посетио, рекао сам му да ускоро стижем до њега са намером да обиђемо знаменитости Хомоља. Након посете испоснице Светог Зосима Синаита, хтео сам да наставим са упознавањем знаменитости овога краја. Потражио сам у гужви игумана манастира Тумане, оца Димитрија, поклонио сам му своју књигу “Сусрети са Светим местима” и мало поразговарао са њим. Отац Димитрије ме питао за оца Гаврила, да ли се отац опоравља и постоји ли могућност да ускоро посети манастир Тумане, јер како каже отац Димитрије, ово је први манастиру у који је отац Гаврило дошао као искушеник Бора.


Село Дубока и извор чудотворне воде

Када сам дошао по Љубисава, било је већ касно поподне, нисмо имали пуно времена, али смо зато одмах кренули да посећујемо интересантна места. Љубисав ме прво одвео у Волују, суседно село у којем ми је хтео показати зграду, основну школу у којој је отац Гаврило ишао у основну школу. Била је то стара зграда, али врло добро очувана и одржавана. Тамо је и данас основна школа. Отишли смо до новоподигнуте цркве Свете Петке испред које се недавно догодило чудо, причао ми је Љубисав да се у ватри коју су запалили приликом прославе завршетка изградње храма појавио лик особе која је држала књигу у руци и која је била окренута према цркви. Без много задржавања посетили смо и осталу родбину оца Гаврила који су се изненадили када смо дошли. Живе далеко у природи, далеко од пута, до њих се долази пољским путем. Много су се обрадовали када смо им дошли у посету. Причали смо о вери и животу. О могућности и снази вера да зближава људе, а не да их раздваја. Ако успемо да се зближимо, тада ће нам бити лакше да очувамо веру. Као предуслов важно је само да у средиште нашег живота ставимо Господа. Наш разговор је текао таквим тоном, започет на ливади, али од занимљивости теме нисмо стигли да уђемо у кућу. Цео овај крај у којем сам се током разговора налазио, подсећа на испосницу. На месту где смо стајали и причали, у ранија времена налазио се ранохришћански храм којих је у времену римског царства било веома много у овом крају. Причали су ми о чудесном, лековитом извору који се налази у близини и на чијем месту је такође био ранохришћански храм који је већ вековима затрпан земљом. Када сам то чуо замолио сам Љубисава да ме одмах одведе тамо, желео сам да видим то свето место. Оставили смо ауто на путу и наставили пешке до тог извора. Изненадио сам се када сам видео да овај чудесан извор извире буквално из корена дрвета. Да би се умио овим извором, било је потребно да се спустим у корен дрвета. Тамо као да сам био покривен топлином самог дрвета и његовим кореном. Ово дрво осим извором воде који се налази у његовом корену као да лечи својом емоцијом које неописиво делује на људе. Потпуно је необјашњив осећај и спознаја да природа толико помаже човеку. Човек као део природе потпуно је свестан да му је природа сапутник ка спасењу, да му је пријатељ на том путовању. Велика је тајна Божија стварање биљака и животиња са циљем да служе човеку. Човек је отишао далеко са цивилизацијом и сада се не бави више природом. Самим тим удаљио се од Господа који му је дао природу и целокупно стварање на служење. Занемарујући овај Божји дар човек ствара своју властиту природу. Овде је и отац Гаврило још као дечак проводио много времена. Изненадила ме тема о којој ми је Љубисав причао и каже како отац Гаврило зна врло добро ову крушку, ону јабуку. Нисам реаговао на његове речи, сматрајући сасвим нормално да ми је хтео рећи како су ова стабла још из времена од када је отац овде боравио и чувао стоку. Међутим, како је Љубисав то све више изражавао својим речима, имао сам утисак да се ради о посебној брижности људи са природом. Наставићу ово да истражујем, али већ сада сам постао свеснији да су људи у ранија времена природу, биљке, дрвеће, цвеће, али и животиње, схватали као дар Божији. Између природе и човека постојао је блиски однос. Људи из старине су на тај начин долазили до Бога. Христос им је био средиште живота, а све око Њега, била је природа. Човек је кроз тумачење природних појава и односа са природом јачао своју веру у Бога. Тада се није изучавала висока теологија, која је данас актуелна. Само су ретки, учени људи изучавали Свете Оце и Свето Писмо. За остале људе вера је била начин живота, живот у природи, однос са природом, а у средишту њиховог живота налазио се Христос од којег се никада нису одвајали. Срцем су живели и срце су Господу на дар приносили.

Свети Јаков Тумански

SvetiZosim

Свети Зосим Синаит

Свети Јаков Тумански, пре него се замонашио, имао је светску славу и титулу два завршена фактултета. Докторирао је филозофске и правне науке на познатим светским универзитетима. Приликом једне посете Србији и његовог вишедневног боравка у Врњачкој бањи, присуствовао је једног дана беседи на којој су били присутни Владика Николај Велимировић и чланови богомољачког покрета. Јаков је чуо богонадахнуту беседу од једног простог сељака и такнут њоме он је оставио све своје титуле и одлучио да цео живот посвети Богу. Прости сељак којег је слушао није изучавао школе, није знао теолошку науку, већ је животом сведочио Бога. У средиште свог живота поставио је Бога. Простим људима је лакше доћи до Христа, јер они комплетни створен свет, природу око себе и свој живот гледају чистим, просветљеним очима, а не заслепљеног од греха умом. Прости сељак тог времена живео је у складу са природом, слично попут Светог Зосима Синаита. Они су својим животом сведочили веру, и тако је преносили на нове нараштаје. Својим животом су били верујући и тако су чували веру. Да бих успоредио своје закључке са текстовима о овој теми који су доступни на интернету, уписао сам у интернет претраживач појам “Како сачувати веру?”. Изашло је много текстова у којима црквени поглавари пишу о нади да ће народ да сачува веру. Читајући остале наслове, наишао сам на текстове људи који се боре за веру како би је сачували. Но од давнина па све до данас, прости људи, попуст сељака који је беседио Светом Јакову, својим богоугодним начином живота, стављајући Христа у средиште живота, преносе истинску веру на нове нараштаје и тако је чувају од заборава.

Ненад Бадовинац,
Октобар, 2016.

ТОКОМ ПОСЕТЕ СТАРОЈ ПЕТРОВОЈ ЦРКВИ У РАСУ

ras1

Током литургије у Старој Петровој цркви у Расу

Неколико дана пре путовања, звала ме Милица, оснивач и диригент хора „Аллилуиа“. Позвала ме да им се придружим на путовању у Рашку област. Повод путовања је учествовање хора на прослави Немањино-Светопетровско дежевског сабора у Старој Петровој цркви у Расу. Договорено је да чланови хора отпевају Свету Литургију и да наступају са својим изведбама на прослави која је била припремљена у дворишту храма. Одазвао сам се позиву, тако да сам заједно са њима кренуо на ово путовање.

Прослава Сабора је договорена за недељу, а ми смо на путовање кренули у суботу поподне. У хотел “Сопоћани” стигли смо у касним вечерњим сатима. Након што смо се распоредили по собама хотела, приметио сам да су и остали чланови хора, попут мене били мотивисани за сутрашњи наступ на прослави у част годишњице Немањино-Светопетровско дежевског сабора. Након преоспаване ноћи у хотелу, рано ујутро смо се чланови хора и ја окупили, око мини буса који нас је возио, и кренули у Стару Петрову цркву. У дворишту храма окупило се много народа, а убрзо су стигли и тројица владика који су служили Свету Литургију. Били су то Владика Теодосије, Владика Јован и Владика Иларион. Овај мали храм није био у могућности да прими велики број верника који су дошли да присуствују богослужењу. Чланови хора и ја као њихов гост, попунили смо леву певницу, а за десном певницом били су богослови из Призренске богословије који су такође певали богослужбене песме. Овај храм има велику историјску важност за све вернике, с обзиром на чињеницу да су се у њој крстили Стефан Немања и његов најмлађи син Растко, потоњи Свети Немања и Свети Сава.

Било је јединствено и непоновљиво искуство доживети Свету Литургију коју су служила тројица Владика и којима је прислуживао велики број свештеника из околног краја. Током Свете Литургије често ми је поглед био упућен у бочне галерије на спрату овог храма који је подигнут у XI веку, на темељима старог храма из VII века. Те галерије сличне су галерији која се налази на другом нивоу великог храма Аја Софија у Цариграду. Основна сврха Божијег храма је да се човек у њему сусретне са Господом, али свакако је човеку лакши сусрет са Господом на месту који је сам по себи величанствен, мистичан и који зрачи духовношћу, тако да величина храма није толико важна. Аја Софија може да се похвали својом мистичношћу, величанственошћу, али и галеријама које се налазе на другом нивоу храма. Сличност ова два храма је управо у галеријама коју оба храма имају на другом нивоу. Управо ме спознаја постојања другог нивоа овог храма привлачила да га детаљно упознам.

Након Свете Литургије, прошетао сам ходницима и осталим просторијама овог храма. У једном моменту, ушавши у јужни део храма, пришао сам на чудесан начин ближе својој подсвести. У тој димензији такође откуцава живот, али у њега ретко силазим и ретко га испитујем. Када би мало више обраћао пажњу на њега, тада би могао да лакше спознам своје могућности и своје слабости од којих овиси живот о којем сањам. Шетајући приземним ходницима храма имао сам могућност да се у храмовној тишини ускладим са корацима у којима сам истраживао своју подсвест. Пратио сам вековне истрошене зидове овог храма, а који су били испуњени са остацима изворних фресака. На избледелим фрескама који су осликани по зидовима храма препознао сам своју, исто тако избледелу духовност. Моја подсвест се укратко стопила са унутрашњости овога храма, како би у њој пронашао присутност божанства. Мирис тамјана је и после Свете Литургије натапао зидове храма у тренуцима у којима сам се испуњавао учењима Православне вере. Корачајући даље по унутрашњости храма, у тренутку сам наишао на споменике са гробова који потичу из XIV i XV века. Усредсредио сам се на креативне фигуре изрезбарене на споменицима. На њима се чувала вера народа овог краја кроз претходне векове. Наставио сам да истражујем овај храм и дошао ускоро до степеништа које воде на спрат.

Попео сам се на спрат, у замрачен део храма. На спрату је био прилично мрачно, само су понегде светлиле лампице учвршћене на зиду које су осветљавале горњи део храма. Што сам ишао даље кроз ходнике на спрату храма, као да сам путовао дубље у своју подсвест. Угледао сам у делу ходника отвор кроз који се видео Свети Престо и олтар у приземљу храма. У једном тренутку ми се учинило да овде у мраку на спрату овог храма постоји још неко осим мене, исто као што понекад помислим да и у беспућима властите подсвести постоји још неко осим мене. Без обзира на ово изненађење остао сам смирен. У другом делу ходника видео сам урезбарени лик човека на камену. Погледао сам лик са неколико страна, од напред и састране. Када бих погледао лик са друге стране, тада се оцртавао мач са оштрим бодежом који је симболизовао борбу која се води у непрегледним пространствима моје подсвести. Можда је то тај Божији закон којег је Бог урезао дубоко у све нас. Ми сами, и наше добро и наше зло у нама се непрестано бори за испуњење моралног закона којег је Бог оставио у људима. Примећујући духовност у овом храму, истовремено сам је приметио и у себи, у својој подсвести у којој константно траје борба између добра и зла. Управо та борба, победа или пораз одређују наш животни смер и испуњење нашег животног пута који смо зацртали у нашим сновима. Изишао сам из храма, који је остао и даље отворен. Верујем да ћемо се поново срести, та духовност из моје подсвести и ја.

P_20160918_130553

Ускоро се приближавало време нашег наступа на прослави. На приредби смо наступали са неколико хорских песама и две песме које су отпевали чланови Трио групе “Аллилуиа”. Певао сам на позорници, гостујући са хором. Глас ми није титрао, јер нисам био узбуђен пред наступ. Све је било смирујуће и опуштено. Певао сам, гледао публику, а истовремено размишљао о непрегледним просторним димензијама које скрива у себи ова мала Стара Петрова црва. Надам се да ће оружије за духовну борбу, које сам пронашао на спрату Старе Петрове цркве у Расу да ми помогне у борби о којој зависи моје животно опредељење. После заједничког ручка који је припремљен за све учеснике приредбе, обишао сам још једном храм, заједно са хором сам направио неколико заједничких фотографија и као последњи смо напустили двориште овог храма, двориште Старе Петрове цркве у Расу и кренули ка манастиру Ђурђеви Ступови и манастиру Сопоћани у којем су се догодиле неки другачији контакти са духовним светом.

Ненад Бадовинац,
Септембар, 2016.