Репортаже

Репортаже Ненада Бадовинца

МОЛИТВА ОЦА ЈОИЛА ЗА ИСЦЕЉЕЊЕ ОД ЦРНЕ МАГИЈЕ – МАНАСТИР ЋИРИЛОВАЦ

11-P_20161029_155845

Са оцем Јоилом у манастиру Ћириловац

Заинтересован да проведем радно наступајући викенд и да урадим активности које нисам стигао преко недеље, планирао сам радни викенд. Међутим, на позив мог доброг друга придружио сам се њему и његовом плану да кренемо у петак предвече на путовање у једнодневну посету врло необичном светом месту којег посећују само храбри и упорни. Упорност је потребна из разлога што је манастир врло далеко и до њега је јако тешко доћи. Налази се на истоку Црне Горе, а од главног пута удаљен је 14 километара извијугавог, макадамског пута. Једино упорни крећу на тај пут и пењу се на 1350 метара надморске висине. Осим упорних, тамо стижу и они који су храбри, који се не предају, борећи се за олакшање својих животних брига и проблема. И једни и други у манастиру Ћириловац могу добити потребну помоћ. Ка овом светом манастиру се не долази изненадно и ненајављено, потребно је држати се плана и договора са игуманом манастира, оцем Јоилом. Оне који задовоље потребне услове, чека превоз посебним таксијима који су довољно добри да се попну по овом лошем путу све до манастира. Тога дана на путовање према манастиру Ћириловац у Црној Гори који се налази изнад места Колашин и Бијело Поље, кренули смо властитим превозом, џипом, како би савладали све препреке на успињању до светиње.

Навече смо кренули из Београда и одлучили смо да преспавамо на Златибору. Следеће јутро рано смо са Златибора кренули према Црној Гори и након неколико краћих пауза стигли у место Колашин. Возећи се кроз то место пронашли смо макадамски пут пун одрона и рупа којим смо се пењали 14 километара према манастиру. Када смо стигли до манастира, врло брзо смо се организовали. Паркирали џип, свако је узео своје ствари, ја сам узео свој ранац у којем је између осталог била књига, као поклон за Игумана овог манастира. Пуно лепог сам чуо од оца Гаврила о овом старцу, монаху и Игуману ове светиње, оцу Јоилу. Својевремено ми је отац Гаврило причао о неиспуњеном њиховом заједничком плану да отац Јоило и он ради подвижничког монашког живота пронађу манастир у којем ће се заједно подвизавати. Њих двојца су се упознали недуго након доласка оца Гаврила са Свете Горе у Црну Гору. Био је договор и послушање које су добили да оду заједно у манастир Лепавину где би отац Гаврило ради дужег монашког искуства и испосничког живота на Светој Гори био Игуман манастира и духовник њихове мале монашке обитељи. Све су заједно договорили и требали убрзо да крену, но сплет околности и даљни развој догађаја их је од тада па све до данас потпуно раздвојио, тако да се деценијама нису видели. С тим у вези сам у своју књигу “Сусрети са Светим местима” коју сам понео са собом у намери да је поклоним оцу Јоилу, написао посвету следећим речима: “Поштованом оцу Јоилу, за гостопримство и молитвено сећање на нашег заједничког духовног оца, Архимандрита Гаврила Лепавинског”.

Чекали смо оца Јоила да дође из горњег манастира који је посвећен Пресветој Богородици, у доњи манастир који је посвећен Светом Кирилу и Методију. Док смо га чекали мој друг се помало унервозио. Он је са нестрпљењем чекао прозорљиве одговоре од оца Јоила о својим проблемима, а ја, чекајући успео сам да обиђем ово свето место и да доживим пејзаж којим се обично описује планински крш Црне Горе. Уз тихи призвук воде који извире у близини, уз поветарац ваздушне бање, мир и тишина су били узнемиривани само буком цепања и слагања манастирских дрва којим су се бавили људи у близини. Пре него је отац Јоило стигао, сео сам на клупу поред храма да одморим. Тада ми је пришла једна жена која је причала о свом путовању и боравку у манастиру Острог. Каже да живи у Бечу и да је била неколико дана под Острогом и тамо добила упутство од свештеника и монаха да за решење својих проблема дође код оца Јоила и у манастир Лепавину који се налази пуно ближе њој која живи у Бечу. Била је изненађена када сам из ранца извадио иконицу Пресвете Богородице Лепавинске и поклонио јој. Касније сам приметио да отац Јоило није имао времена да прича са њом, али сигуран сам да је верница добила од Господа путоказ за решење животних проблема, а то је позив у посету светиње манастира Лепавине.

Када је отац Јоило стигао, ушао је у цркву, а и ми одмах након њега. Очитао нам је молитву и сео је у трон. Затражили смо благослов и када смо се вратили на наша места у предњем делу храма, он је позивао једну по једну особу и разговарао са њима о њиховим личним проблемима и разлозима њиховог доласка. За то време, сви остали су изишли из цркве. Стајали смо на сунцу испред храма и чекали на ред. У једном моменту када је отац Јоило завршио разговор са неколико њих, изишао је из цркве и почео да звони на звоно као позив на молитву. Убрзо су стигле монахиње и тада је почела служба. После службе је рекао да не прима више људе за разговор. Помало ужурбано, приближио сам му се и рекао да му доносим поклон. Рекао је да зна и да он сада мора ићи, али да се убрзо враћа. Када се вратио, пришао сам му и рекао му да сам књигу коју доносим написао и посветио “нашем заједничком духовном оцу”. Он се изненадио мојим речима и застао да ме саслуша. Када сам поновио и рекао да сам књигу написао и посветио је оцу Гаврилу Лепавинском, мом духовном оцу, он се толико обрадовао и узвикнуо: “мој драги отац Гаврило”. Рекао је речито са громким гласом: “За мог оца Гаврила се молим непрекидно већ 25 година, тада сам га задњи пут видео”. Биле су то речи које су затресле целу планину изнад Колашина од израза топлине и братске хришћанске брижности. Тада сам осетио да су два брата у Христу и два пријатеља, поново у духу и срцу заједно. Животни путеви су им се разишли, али им живот није узео вредна сећања која имају један на другог. Отац Јоил се не слика ни саким, јер како каже из шале: неће да се виде боре са његовог лица на сликама. Сликао се ипак са мном на моју молбу, јер је знао да ће слику видети његов вољени брат. Тако да је та слика намењена оцу Гаврилу, нашем заједничом духовном оцу и његовом многопоштованом брату у Христу. Нестрпљивим и узбуђеним гласом рекао је монахињи да брзо оде у келију и да донесе велику бројаницу као поклон за оца Гаврила. Ја сам отвореног срца упијао све утиске, речи и тренутке проживљене тог дана са оцем Јоилом у манастиру Ћириловац.

Након благослова за путовање које сам добио од оца Јоила, кренули смо за Београд. Мој друг је током вожње спомињао свој нерешен проблем. На овај далек пут у светињу, он је кренуо због животних проблема у који је укључена цела његова породица. Био је помало несрећан што није добио тражене одговоре од оца Јоила. Неколико пута је споменуо како је наишао на предмете у свом окружењу које су се користиле за магијске обреде. Било је очито да му у животу све пропада и да уместо напредовања, његов живот тоне. Он и његова породица никако не могу да се опораве од великих проблема која су их задесила у претходном периоду. Све се одиграло веома брзо са деловањем црне магије и на крају је хтео да потражи спас у Цркви. Од појединих људи је чуо да му у решењу његових животних проблема може помоћи разговор са оцем Јоилом. Када је разговарао са њим, мој друг се понадао да ће ћути прозорљиве речи које би разјасниле магијско деловање и које би му рекле о особи која му је нанела зло путем црномагијских деловања. На крају њиховог разговора, отац Јоило му је рекао да магија не може никоме нашкодити, ако се особа моли вечерњом молитвом и ако уз то пости. Био је помало разочаран, јер се надао да ће се проблем решити неким чаробним штапићем. Отишао је до аута и чекао нас. Као неко ко није у Цркви, почео је да размишља о другим могућностима борбе против црне магије. Међутим, других начина нема, јер само је један пут који може човека да ослободи утицаја црне магије, а то је пут Цркве кроз молитву и пост. Након неког времена, дошао је испред цркве да нас позове да кренемо кући. Таман у том тренутку отац Јоило се припремао за вечерњу молитву, пожурио сам унутра како мој друг не би дошао на идеју да кренемо кући пре него присуствујемо молитви коју му је отац препоручио. Мој друг је замном ушао у храм и тада је стао иза мене. Осећајући да му је тешко стајати на молитви, окренуо сам се да га видим, био је помало љут што је у цркви и што нисмо већ кренули кући. Но издржао је до краја. Људи у тешким тренуцима, поготово када је у питању проблем у породици, издрже и најтеже жртве, све ради своје деце. Није одмах приметио и закључио да је управо присуством на вечерњој молитви, кренуо путем савета оца Јоила. Присуством на молитви испунио је пола очевог послушања. Остало му је још једно послушање везано за пост. Међутим већ у следећој сцени, када он и даље размишљао о што ранијем одласку из светиње, пред наш џип се појавио младић по имену Н. који живи далеко у пустим деловима Црне Горе. Он га је питао да га повезе доле до места Колашин, јер до тамо би му требало најмање два сата пешачења, а већ је било касно поподне. Доброга срца мој друг је одлучио да га повезе. Иначе Н. често долази код оца Јоила тражећи помоћ од њега. Он је фотографисао оца Јоила и мене, и том приликом ми је отац наговестио да Н. никако не схвата ствари које су корисне за решење његовог проблема.

Многима отац Јоило прочита молитву која помаже људима да пронађу решењу својих проблема. Благодат очеве молитве усмерава им животне путеве. Нажалост момак Н. ни овај пут није умео да препозна поруку оца Јоила. Стигли смо до рачвања путева који је симболички повезао проблеме мог друга и младића Н. који се возио са нама. На том симболичком, али и стварном раскршћу он нас је замолио да му станемо јер он наставља према својој кући која се налази у кршу Црне Горе. Отишао је лево, а ми десно. Он живи у далеким крајевима Црне Горе где живи мало људи, где нема посла и могућности за нормалан живот. Молитва оца Јоила му је и овај пут подарила прилику да размисли на коју ће страну, но тешко да је схватио да је његов пут на симболичком раскршћу требао бити десно, а не лево. Поздравили смо се и он је отишао, а ја сам му потихо зажелео да други пут ипак боље размисли о саветима које му даје отац Јоило. Готово сам сигуран да ће опет отићи код њега на молитву и да ће опет од Господа добити прилику коју други пут неће пропустити. Ми смо наставили вожњу према Београду. Неколико стотина километара возећи се тежом ноћном вожњом према Београд, у сред ноћи, дошли смо поново до раскршћа и до нове одлуке. Симболички, дошли смо пред искушење. Овде су постојала два пута: лево и десно. Потајно сам се молио и са нетрпљењем желео да мој друг који је возио и који је био исцрпљен и од својих проблема и од тражења исцељења, скрене исправно на раскршћу. Надао сам се да неће попут момка Н. скренути лево на овом другом раскршћу који је исто толико симболичан колико и стваран. Веровао сам да ће овде на његову одлуку утицати јака молитва Господу коју је прочитао отац Јоило. Пред овим раскршћем без обзира на разочарења и тешке тренутке које је доживео, он је ипак скупио снаге и скренуо је десно. Био сам срећан што је одабрао исправан пут и што није следио младића Н. који је отишао у супротном смеру од пута свог исцељења. Мој друг је на глас тада изговорио: “Ово је мој крст – свако од нас носи свој крст”. Када сам чуо да је то рекао, био сам потпуно сигуран да је мој друг кренуо путем исцељења. Свако у цркви има могућност да оздрави, да буде исцељен, да буде ослобођен свих негативних сила, као што је црна магија. Али је потребно молити се, схватити, разумети и на крају и жртвовати се. Већ следећег дана, сестра мог друга ме контактирала јер је хтела да подели самном радосну вест. Рекла ми је да је брат затражио од ње да му набави молитвеник и назначи у њему јутарњу и вечерњу молитву. Исто тако рекла ми је да када је дошао те ноћи кући, да је без обзира на умор од путовања осећао огромно олакшање на срцу и души.

Нажалост људима је тешко да разумеју и препознају Божију силу, но без обзира на то, Он је и даље присутан поред нас и Он нам помаже да носимо свој крст. Некоме је потребно више упорности, некоме више храброст и спремности на жртву, али сви имамо жељу за животом и брижност о здрављу властите породице. Због тога, шта год да нам се догоди у свету, кроз каква год искушења да пролазимо, важно је да смо сви на броду који се зове Црква.

Ненад Бадовинац,
Октобар, 2016.

ПОСЕТА МАНАСТИРУ ТУМАНЕ И ХОМОЉСКОМ КРАЈУ – НАЧИН НА КОЈИ СЕ ЧУВА ВЕРА

02-P_20161022_092630

Света Литургија у манастиру Тумане

Недавно сам стигао из источне Србије у којој доминирају Хомољске планине али и један посебан однос људи тог краја према вери. Остао сам цео дан у Хомољском крају и то ми је било довољно да понесем снажне утиске о животу људи који овде живе. О практичној вери је немогуће учити на факултету или чути из свештеничке беседе. Једноставно, њу човек носи у себи, и она се тако преноси, тако се чува од заборава. Истинита вера у Јединога Бога је записана у животу којим човек живи. Постоји ли данас уопште истинита, права вера? Да ли смо сачували веру или смо је са новим начином живота заборавили и запустили?

Кренуо сам рано ујутро из Београда према Хомољским планинама. Возио сам све док нисам већ негде око 8 сати, пратећи навигацију наишао у једном месту на слепу улици. Испред мене је завршавао асфалт, а настављао је земљани и блатњави пут који је водио у шуму. Морао сам да се вратим и изгубим драгоцено време на повратак. Љут на себе због погрешке у скретању, успео сам да дођем на време у манастир Тумане у којем се прослављао празник обретења моштију Светог Јакова Туманског. Киша је падала, али без обзира на њу, говото пет стотина људи је следило свештенике који су у литији носили светитељев кивот. По завршетку литије, почела је Света Литургија којом је началствовао архимандрит Стефан из Сомбора, уз саслужење архимандрита Стефана из манастира Зочиште, игумана суковског Серафима, игумана подмаинског Рафаила, архимандрита Ромила, игумана погановског Мардарија и уз остале свештенике Браничевске, Тимочке и Београдско-карловачке епархије. У гужви испред храма је мноштво људи нагло кренула у храм, и захваљујћи тој гужви ја сам се нашао поред кивота Светог Зосиме Синаита, који се овде подвизавао у XIV веку. Целу Литургију провео сам уз светитељев кивот. Сат и по сам провео поред дивног светитеља, не помичући се ни за један центиметар од кивота, што због гужве, што због жеље да што више времена проведем уз свете мошти и његов кивот који сам неколико пута током литургије целивао. Примећивао сам све детаље извезене на светитељевим одеждама, а које представљају андјеоски свет у којем светитељ сада живи. Након Свете Литургије, отац Стефан је изнео Славски колач испред храма, тамо га је благословио, посветио и поделио народу. Тек што смо сви поново ушли у храм, имали смо прилику да се поклонимо моштима Светог Јакова Туманског. Ред је био дугачак, по мојој процени готово пет стотина људи је чекало да се поклоне светитељу. Целивао сам том приликом миомирисну лобању Светог Јакова и добио на дар иконицу Светог Зосиме Синаита и комадић одежде Светог Јакова Туманског. Након обиласка гробова упокојених у чијим гробницама се налазе и земни остаци блиских сродника мог духовног оца, Архмандрита Гаврила, помолио сам се за душе упокојених, јер на тај начин, по православном предању ми који живимо на земљи изравно помажемо нашим покојним прецима и наше молитве су много корисне за искупљење њихових душа. У манастирском дворишту био је подигнут шатор под којим је за све присутне вернике био припремљен ручак. Амбијент испод шатора био је украшен домаћим украсним детаљима. Странице шатора биле су украшене ћилимским детаљима и дизајном, рекао бих да је све ово ручни рад.


Манастир Тумане

Сео сам на клупу у шатору, а одмах преко пута мене дошли су моји познаници из Београда, заједно са Ђорђем, познаником којег сам се најмање надао да ћу срести овде. Након ручка сам узео канистер за воду и отишао до испоснице Светог Зосима Синаита која се налази у шуми на километар далеко од манастира. До ње се долази пешице. Испосница је отворена и приступачна свима. Унутра се налази Свети Престо, неколико икона и много прашине. У оази тишине могао сам лакше да схватим како се овде својевремено подвизавао Свети Зосим Синаит, који је свој живот провео као отшелник (пустињак) и на тај начин досегао највише степене духовног живота. Његова религија била је љубав према Богу. Средиште његовог живота био је Господ. Усрдне молитве молио jе само са једном сврхом а то је да изрази најдубљу и најискренију љубав према Богу. Свети Зосим Синаит живео је овде и по хладноћи, и по киши и зими. Живео је у рају, највише због чињенице да му је Бог свакодневно био близак, помажући му свакодневно у ревновању. Борио се тако да сачува своју веру у Бога и верност према Христу.


Испосница Светог Зосима Синаита

По повратку пешачио сам спорије и тада је и време пролазило спорије око мене. У сусрет ми је долазило неколико монаха, један од њих био је отац Рафаило Бољевић. Спустио сам главу и прошао поред њих. Вратио сам се у манастир и посетио гостопримницу која се налази са друге стране улице. Поручио сам једну домаћу кафу уз коју сам се угрејао. Било ми је потребно да се мало окрепим и да ми се слегну утисци након посете ове древне испоснице. Овде сам такође срео свог брата у Христу, Ђорђа из Београда. Мало сам се одморио и окрепио у овом топлом амбијенту. Након краћег одмора, назвао сам свог доброг пријатеља Љубисава који живи у овом крају, полубрата од оца Гаврила. Без оклевања, под утиском испоснице коју сам малопре посетио, рекао сам му да ускоро стижем до њега са намером да обиђемо знаменитости Хомоља. Након посете испоснице Светог Зосима Синаита, хтео сам да наставим са упознавањем знаменитости овога краја. Потражио сам у гужви игумана манастира Тумане, оца Димитрија, поклонио сам му своју књигу “Сусрети са Светим местима” и мало поразговарао са њим. Отац Димитрије ме питао за оца Гаврила, да ли се отац опоравља и постоји ли могућност да ускоро посети манастир Тумане, јер како каже отац Димитрије, ово је први манастиру у који је отац Гаврило дошао као искушеник Бора.


Село Дубока и извор чудотворне воде

Када сам дошао по Љубисава, било је већ касно поподне, нисмо имали пуно времена, али смо зато одмах кренули да посећујемо интересантна места. Љубисав ме прво одвео у Волују, суседно село у којем ми је хтео показати зграду, основну школу у којој је отац Гаврило ишао у основну школу. Била је то стара зграда, али врло добро очувана и одржавана. Тамо је и данас основна школа. Отишли смо до новоподигнуте цркве Свете Петке испред које се недавно догодило чудо, причао ми је Љубисав да се у ватри коју су запалили приликом прославе завршетка изградње храма појавио лик особе која је држала књигу у руци и која је била окренута према цркви. Без много задржавања посетили смо и осталу родбину оца Гаврила који су се изненадили када смо дошли. Живе далеко у природи, далеко од пута, до њих се долази пољским путем. Много су се обрадовали када смо им дошли у посету. Причали смо о вери и животу. О могућности и снази вера да зближава људе, а не да их раздваја. Ако успемо да се зближимо, тада ће нам бити лакше да очувамо веру. Као предуслов важно је само да у средиште нашег живота ставимо Господа. Наш разговор је текао таквим тоном, започет на ливади, али од занимљивости теме нисмо стигли да уђемо у кућу. Цео овај крај у којем сам се током разговора налазио, подсећа на испосницу. На месту где смо стајали и причали, у ранија времена налазио се ранохришћански храм којих је у времену римског царства било веома много у овом крају. Причали су ми о чудесном, лековитом извору који се налази у близини и на чијем месту је такође био ранохришћански храм који је већ вековима затрпан земљом. Када сам то чуо замолио сам Љубисава да ме одмах одведе тамо, желео сам да видим то свето место. Оставили смо ауто на путу и наставили пешке до тог извора. Изненадио сам се када сам видео да овај чудесан извор извире буквално из корена дрвета. Да би се умио овим извором, било је потребно да се спустим у корен дрвета. Тамо као да сам био покривен топлином самог дрвета и његовим кореном. Ово дрво осим извором воде који се налази у његовом корену као да лечи својом емоцијом које неописиво делује на људе. Потпуно је необјашњив осећај и спознаја да природа толико помаже човеку. Човек као део природе потпуно је свестан да му је природа сапутник ка спасењу, да му је пријатељ на том путовању. Велика је тајна Божија стварање биљака и животиња са циљем да служе човеку. Човек је отишао далеко са цивилизацијом и сада се не бави више природом. Самим тим удаљио се од Господа који му је дао природу и целокупно стварање на служење. Занемарујући овај Божји дар човек ствара своју властиту природу. Овде је и отац Гаврило још као дечак проводио много времена. Изненадила ме тема о којој ми је Љубисав причао и каже како отац Гаврило зна врло добро ову крушку, ону јабуку. Нисам реаговао на његове речи, сматрајући сасвим нормално да ми је хтео рећи како су ова стабла још из времена од када је отац овде боравио и чувао стоку. Међутим, како је Љубисав то све више изражавао својим речима, имао сам утисак да се ради о посебној брижности људи са природом. Наставићу ово да истражујем, али већ сада сам постао свеснији да су људи у ранија времена природу, биљке, дрвеће, цвеће, али и животиње, схватали као дар Божији. Између природе и човека постојао је блиски однос. Људи из старине су на тај начин долазили до Бога. Христос им је био средиште живота, а све око Њега, била је природа. Човек је кроз тумачење природних појава и односа са природом јачао своју веру у Бога. Тада се није изучавала висока теологија, која је данас актуелна. Само су ретки, учени људи изучавали Свете Оце и Свето Писмо. За остале људе вера је била начин живота, живот у природи, однос са природом, а у средишту њиховог живота налазио се Христос од којег се никада нису одвајали. Срцем су живели и срце су Господу на дар приносили.

Свети Јаков Тумански

SvetiZosim

Свети Зосим Синаит

Свети Јаков Тумански, пре него се замонашио, имао је светску славу и титулу два завршена фактултета. Докторирао је филозофске и правне науке на познатим светским универзитетима. Приликом једне посете Србији и његовог вишедневног боравка у Врњачкој бањи, присуствовао је једног дана беседи на којој су били присутни Владика Николај Велимировић и чланови богомољачког покрета. Јаков је чуо богонадахнуту беседу од једног простог сељака и такнут њоме он је оставио све своје титуле и одлучио да цео живот посвети Богу. Прости сељак којег је слушао није изучавао школе, није знао теолошку науку, већ је животом сведочио Бога. У средиште свог живота поставио је Бога. Простим људима је лакше доћи до Христа, јер они комплетни створен свет, природу око себе и свој живот гледају чистим, просветљеним очима, а не заслепљеног од греха умом. Прости сељак тог времена живео је у складу са природом, слично попут Светог Зосима Синаита. Они су својим животом сведочили веру, и тако је преносили на нове нараштаје. Својим животом су били верујући и тако су чували веру. Да бих успоредио своје закључке са текстовима о овој теми који су доступни на интернету, уписао сам у интернет претраживач појам “Како сачувати веру?”. Изашло је много текстова у којима црквени поглавари пишу о нади да ће народ да сачува веру. Читајући остале наслове, наишао сам на текстове људи који се боре за веру како би је сачували. Но од давнина па све до данас, прости људи, попуст сељака који је беседио Светом Јакову, својим богоугодним начином живота, стављајући Христа у средиште живота, преносе истинску веру на нове нараштаје и тако је чувају од заборава.

Ненад Бадовинац,
Октобар, 2016.

ТОКОМ ПОСЕТЕ СТАРОЈ ПЕТРОВОЈ ЦРКВИ У РАСУ

ras1

Током литургије у Старој Петровој цркви у Расу

Неколико дана пре путовања, звала ме Милица, оснивач и диригент хора „Аллилуиа“. Позвала ме да им се придружим на путовању у Рашку област. Повод путовања је учествовање хора на прослави Немањино-Светопетровско дежевског сабора у Старој Петровој цркви у Расу. Договорено је да чланови хора отпевају Свету Литургију и да наступају са својим изведбама на прослави која је била припремљена у дворишту храма. Одазвао сам се позиву, тако да сам заједно са њима кренуо на ово путовање.

Прослава Сабора је договорена за недељу, а ми смо на путовање кренули у суботу поподне. У хотел “Сопоћани” стигли смо у касним вечерњим сатима. Након што смо се распоредили по собама хотела, приметио сам да су и остали чланови хора, попут мене били мотивисани за сутрашњи наступ на прослави у част годишњице Немањино-Светопетровско дежевског сабора. Након преоспаване ноћи у хотелу, рано ујутро смо се чланови хора и ја окупили, око мини буса који нас је возио, и кренули у Стару Петрову цркву. У дворишту храма окупило се много народа, а убрзо су стигли и тројица владика који су служили Свету Литургију. Били су то Владика Теодосије, Владика Јован и Владика Иларион. Овај мали храм није био у могућности да прими велики број верника који су дошли да присуствују богослужењу. Чланови хора и ја као њихов гост, попунили смо леву певницу, а за десном певницом били су богослови из Призренске богословије који су такође певали богослужбене песме. Овај храм има велику историјску важност за све вернике, с обзиром на чињеницу да су се у њој крстили Стефан Немања и његов најмлађи син Растко, потоњи Свети Немања и Свети Сава.

Било је јединствено и непоновљиво искуство доживети Свету Литургију коју су служила тројица Владика и којима је прислуживао велики број свештеника из околног краја. Током Свете Литургије често ми је поглед био упућен у бочне галерије на спрату овог храма који је подигнут у XI веку, на темељима старог храма из VII века. Те галерије сличне су галерији која се налази на другом нивоу великог храма Аја Софија у Цариграду. Основна сврха Божијег храма је да се човек у њему сусретне са Господом, али свакако је човеку лакши сусрет са Господом на месту који је сам по себи величанствен, мистичан и који зрачи духовношћу, тако да величина храма није толико важна. Аја Софија може да се похвали својом мистичношћу, величанственошћу, али и галеријама које се налазе на другом нивоу храма. Сличност ова два храма је управо у галеријама коју оба храма имају на другом нивоу. Управо ме спознаја постојања другог нивоа овог храма привлачила да га детаљно упознам.

Након Свете Литургије, прошетао сам ходницима и осталим просторијама овог храма. У једном моменту, ушавши у јужни део храма, пришао сам на чудесан начин ближе својој подсвести. У тој димензији такође откуцава живот, али у њега ретко силазим и ретко га испитујем. Када би мало више обраћао пажњу на њега, тада би могао да лакше спознам своје могућности и своје слабости од којих овиси живот о којем сањам. Шетајући приземним ходницима храма имао сам могућност да се у храмовној тишини ускладим са корацима у којима сам истраживао своју подсвест. Пратио сам вековне истрошене зидове овог храма, а који су били испуњени са остацима изворних фресака. На избледелим фрескама који су осликани по зидовима храма препознао сам своју, исто тако избледелу духовност. Моја подсвест се укратко стопила са унутрашњости овога храма, како би у њој пронашао присутност божанства. Мирис тамјана је и после Свете Литургије натапао зидове храма у тренуцима у којима сам се испуњавао учењима Православне вере. Корачајући даље по унутрашњости храма, у тренутку сам наишао на споменике са гробова који потичу из XIV i XV века. Усредсредио сам се на креативне фигуре изрезбарене на споменицима. На њима се чувала вера народа овог краја кроз претходне векове. Наставио сам да истражујем овај храм и дошао ускоро до степеништа које воде на спрат.

Попео сам се на спрат, у замрачен део храма. На спрату је био прилично мрачно, само су понегде светлиле лампице учвршћене на зиду које су осветљавале горњи део храма. Што сам ишао даље кроз ходнике на спрату храма, као да сам путовао дубље у своју подсвест. Угледао сам у делу ходника отвор кроз који се видео Свети Престо и олтар у приземљу храма. У једном тренутку ми се учинило да овде у мраку на спрату овог храма постоји још неко осим мене, исто као што понекад помислим да и у беспућима властите подсвести постоји још неко осим мене. Без обзира на ово изненађење остао сам смирен. У другом делу ходника видео сам урезбарени лик човека на камену. Погледао сам лик са неколико страна, од напред и састране. Када бих погледао лик са друге стране, тада се оцртавао мач са оштрим бодежом који је симболизовао борбу која се води у непрегледним пространствима моје подсвести. Можда је то тај Божији закон којег је Бог урезао дубоко у све нас. Ми сами, и наше добро и наше зло у нама се непрестано бори за испуњење моралног закона којег је Бог оставио у људима. Примећујући духовност у овом храму, истовремено сам је приметио и у себи, у својој подсвести у којој константно траје борба између добра и зла. Управо та борба, победа или пораз одређују наш животни смер и испуњење нашег животног пута који смо зацртали у нашим сновима. Изишао сам из храма, који је остао и даље отворен. Верујем да ћемо се поново срести, та духовност из моје подсвести и ја.

P_20160918_130553

Ускоро се приближавало време нашег наступа на прослави. На приредби смо наступали са неколико хорских песама и две песме које су отпевали чланови Трио групе “Аллилуиа”. Певао сам на позорници, гостујући са хором. Глас ми није титрао, јер нисам био узбуђен пред наступ. Све је било смирујуће и опуштено. Певао сам, гледао публику, а истовремено размишљао о непрегледним просторним димензијама које скрива у себи ова мала Стара Петрова црва. Надам се да ће оружије за духовну борбу, које сам пронашао на спрату Старе Петрове цркве у Расу да ми помогне у борби о којој зависи моје животно опредељење. После заједничког ручка који је припремљен за све учеснике приредбе, обишао сам још једном храм, заједно са хором сам направио неколико заједничких фотографија и као последњи смо напустили двориште овог храма, двориште Старе Петрове цркве у Расу и кренули ка манастиру Ђурђеви Ступови и манастиру Сопоћани у којем су се догодиле неки другачији контакти са духовним светом.

Ненад Бадовинац,
Септембар, 2016.

ОТАЦ ГАВРИЛО У ВАРАЖДИНСКИМ ТОПЛИЦАМА НА РЕХАБИЛИТАЦИЈИ

varazdinsketopliceУ северозападној Хрватској, на свега 45 минута вожње од Загреба према Вараждину, налази се градић под називом Вараждинске топлице. То је мало и веома лепо место које сам недавно посетио, а које ме је том приликом подсетило на приморско место, скривено у некој забаченој ували и на тај начин се сакрило од јаких морских таласа које долазе са мора. Овај градић је од II века уређен као бања и као лечилиште. Данас се овде налази болнички комплекс у који долазе људи са здравственим проблемима, али и они који су жељни истинског одмора. Долазе овде да се лече или одмарају. Моја посета овом градићу и болничком комплексу назначена је намером да посетим оца Гаврила који је од недавно овде на здравственој рехабилитацији. Дуго га нисам видео и са нестрпљењем сам ишчекивао наш поновни сусрет. Он је смештен у једној од мноштва зграда које припадају болничком центру. Како бих нашао собу у којој лежи отац Гаврило, позвао сам господина Драгана, који живи овде у овом градићу и који је овде у болничком центру руководитељ једног од одељења. Брат Драган је убрзо стигао, па смо након што смо се упознали ушли у главни хотел и тамо смо сели и попили кафу. Тада ми је Драган предложио, да пре него одемо до оца, заједно обиђемо ово мало место, болнички комплекс, базене, али и историјске знаменитости овога места. Јер једино тако ћу видети комплетну слику о месту у којем отац већ скоро месец дана борави на рехабилитацији. Прошетали смо старим градским језгром Вараждинских топлица и уз пут Драган ми је причао о знаменитостима овог места. Посетили смо археолошке ископине које потичу из II. века по којима се може закључити да су још стари Римљани овде имали једну врсту бањског лечења са посебним просторијама које су сличне нашим саунама. Обишли смо историјске грађевине и базене отвореног и затвореног типа, провео ме је кроз тунеле који спајају болничке зграде и у којима се налазе просторије за физикалну терапију и базене са посебно уређеним справама које служе за вежбање пацијената у овој здравој изворској води богатој минералима корисним за рехабилитацију пацијената. Ту је и одељење Медицинског факултета, а и мноштво ресторана са амбијентом сличним старим кафанама чији стил одавно нисам видео. Обишли смо цео комплекс ове бање са термалном сумпорном водом који је својевремено обновио и римски император цар Константин (307 – 337). Након што ми је Драган све ово показао био сам одушевљен, јер сам имао утисак да отац Гаврило током свог боравка овде, има заиста најбоље могуће услове.


Вараждинске топлице

Након обиласка комплекса лечилишта, упутили смо се ка соби где је на здравствеој рехабилитацији боравио отац Гаврило. Када смо стигли до очеве собе, покуцали смо на врата и ушли унутра. Оца сам затекао како седи испред рачунара. Био ми је окренут леђима, тако да ме није одмах видео. Рекао је да седнем, а онда је оставио миш и тастатуру и окренуо се према мени да ме види и да ме благослови. Тада ми је рекао да мало причекам. Остало му је још неколико кликова мишем и рада на тастатури за поставку фејсбук објаве. Поставио је прво линк са одабраним текстом са лепавинске веб странице, затим је одабрао слику, коју је поставио уз пост. Тада је лаганим покретом мишем кликнуо на “објави”. Пратио сам бројач фејсбук посета за постове који су убрзо достизали неколико хиљада посетиоца. Прозор собе је био отворен цело време, јер био је заиста леп и сунчан дан. Док је отац постављао фејсбук објаве, пажљиво сам пратио његове спретне покрете руком по мишу и тастатури, а утисак тог доживљаја био је појачан топлином светлости која је долазила кроз отворени прозор. Очева активност у свету мисионарења није ни мало умањена очевом здравственом болничком рехабилитацијом. Убрзо је неко покуцао на врата очеве собе. У посету оцу дошла је пацијенткиња из суседне собе. Узела је од оца благослов и села је на столицу. Госпођа је верник и често долази у Манастир Лепавину. Она је овде исто као и отац на лечењу. Од када је отац у бањи, често га обилази. Раније га је често посећивала у манастиру Лепавини, и тада се он молио за њу, а сада она долази к њему у посету да му захвали за његове свете молитве. Док су они међусобно причали, ја сам седео и пратио очеве покрете. Приметио сам да је отац пун ведрине и живости. Рехабилитација у Вараждинским топлицама му много помаже, нестали су болови, а и отац се полако прилагођава новом начину живота. Када је госпођа отишла, отац и ја смо се вратили за рачунар, јер ми је он хтео нешто показати. Приближио сам се компјутерском екрану и приметио тада да сваки лепавински пост којег је отац поставио има велики значај за православну мисију, јер људи присуствују његовим објавама, желећи да се духовно надограђују. Људима је у свету потребно да своје мисли усмере са световног на духовно, јер једино тако човек може да нахрани духовну компоненту своје личности. Желећи да у људима развије осећај за духовност, отац Гаврило својим мисионарским идејама подсећа на важност духовности која у нама чини ону вечну, суштинску особину.

Преспавао сам у том градићу и сутрадан рано ујутро након што сам дошао к оцу и узео благослов од њега, кренуо сам у Вараждин на Свету Литургију у наш православни храм. Вараждинска православна црква налази се недалеко од средишта града у амбијенту у којем је окружује градска пијаца. Свакодневно поред светиње пролази много народа и рекао бих да је привилегована њена локација. Током дана, када је храм отворен у њега улази народ различитих вероисповести, више због знатижеље да виде уметничка дела која су овде изложена у виду икона, на иконостасу као и на зидовима храма. Народ који ту живи у правилу не познаје молитвени обред православног богослужења, али ипак посећују храм и на тај начин се упознају са различитошћу коју пружа Православна вера. Овај храм је подигнут давне 1884. године и до данас успева да окупи православне који овде живе. На богослужењу није било много народа, чинило ми се да православни који живе у Вараждину ретко посећују свој храм. Мали број нас, који смо били присутни, били смо позвани од стране домаћина на послужење у заједничке црквене просторије. Тамо смо се послужили домаћом ракијом, кифлицама и житом. У Вараждину сам остао до поподне, јер осим посете православном храму, хтео сам да обиђем овај стари град у којем одавно нисам био.


Храм Светог Георгија у Вараждину

Поподне сам се вратио у Вараждинске топлице, јер сам хтео да пре повратка за Београд поново видим оца. У његовој соби био је брат Драган. Рекао бих да је Драган чешће са оцем, него у својој кући коју има овде у Вараждинским топлицама, али то је из разлога, јер он жели да буде што дуже током дана на располагању оцу, у случају да њему нешто затреба. Он се ова два дана непрестано ангажовао око мене, побринувши се да ме упозна са овим местом, да ме увери у сву брижност коју отац Гаврило добија на болничком лечењу, да ме позове да поново посетим ово њихово лепо место и да на неколико дана дођем овде како би се одморио у овом мирном и тихом амбијенту. По повратку из Вараждина код оца у болничкој соби, урадио сам неколико детаља одржавања у циљу одржавања његовог рачунара који непрестано ради и на којем је отац готово даноноћно активан бавећи се непрестано православним мисионарењем. Пре поласка кући, целивао сам очеву свету десницу и том приликом сам узео благослов од свог вољеног духовника који је ових дана препуштен болничком особљу, људима који са безграничном љубављу брину о њему и његовом опоравку.

Наредних дана, након повратка у Београд, присећам се детаља из Вараждинских топлица, највише о брижном начину на који је отац тамо збринут. Некако ми је лакше, након што сам се уверио у то да је оцу тамо угодно и након што сам се уверио да је и он сам задовољан боравком на болничком лечењу у Вараждинским топлицама. Често се сетим брата Драгана, човека који нас је током мог боравка тамо, својим присуством и својим осмехом често додатно орасположио и на тај начин показао важност брижности према блиским људима, што је уосталом и најважније људима који се налазе у болници.

Ненад Бадовинац,
Октобар, 2016.

ПАТРИЈАРХ ВАРТОЛОМЕЈ У ЈАСЕНОВЦУ

Jasenovac0

Патријарх Вартоломеј у манастиру Јасеновац

Гранични прелаз може да одузме много времена, некада су задржавања дужа, и тешко да се путовања могу планирати. Границе међу људима је створио човек, на које се привикавамо из поштовања према ономе што је створио човек. Управо због граничних прелаза између Србије и Хрватске, кренуо сам раније на пут да бих стигао на време у светињу манастира Јасеновац. Не волим када себи допуштам кашњење на почетак Свете Литургије. Иако не доживим у потпуности благодат Свете Литургије, јер по слабости моје духовне природе нисам у стању да суздржим своје мисли на молитви, ипак схватам да могу да урадим бар оно најлакше, а то је да испоштујем присуство на почетним речима Свете Литургије: “Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова…”.

Jasenovac11

Дочек Васељенског Патријарха Вартоломеја и српског Иринеја у манастиру Јасеновац

Стигао сам из Београда у манастир Јасеновац око осам сати. Разлог мог доласка у овај мали и слабо познат манастир је сусрет са Свесветим Патријархом Вартоломејом у овој светињи поводом обележавања 75. годишњице Јасеновачких жртава. Српски Патријарх Иринеј је угостио свога брата, Васељенског Патријарха Вартоломеја. Храм је био мали да би током Свете Литургије у њега стали сви верници који су дошли да дочекају Васељенског Патријарха. Стога је било неопходно да Света Литургија буде снимана и приказана видео пројекцијом у дворишту манaстира.

Jasenovac6

Патријарх Вартоломеј и Владика Јован (Ћулибрк)

Епископ Новог рима, Архиепископ Константиновог града, Цариградски Патријарх, као главни међу једнакима, представља личност Божијег посланика који у данашње време, када је то најпотребније, гради мостове међу религијама, међу људима. Он је човек који уме да мири и охрабрује несложне народе. Човек великог светског поштовања, дошао је у једно мало место у Хрватској, у Јасеновац, на позив Патријарха српског Иринеја и Владике славонског Јована. Дошао је са поруком да су сви људи достојни Божијег благослова, јер управо сви ми носимо лик Божији. Васељенски Патријарх је дошао да донесе поруку мира, а управо је то оно што је највредније. Не постоји ништа лепше од поштовања туђег схватања и туђег расуђивања. Без обзира што постоји само једна Небеска Истина, морамо бити свесни да је нећемо бити достојни, ако се већ овде на земљи не удостојимо схватања и разумевања најближих, оних који живе поред нас и са нама.

Jasenovac21

Верници прате Свету Литургију на видео биму

Бог није заборавио безбројне жртве од којих су отимали животе. Није заборавио оне који су својим страдањем приближили и себи и нама Царство Божије. Међутим, нама је још увек остала у наследству тачка Закона Божијег која каже да је потребан труд и жртва да би се задобило Царство Божије.

Ја, као и бројни поклоници манастира Јасеновац дошли смо у Јасеновац да би се поклонили Његовој Свесветости, Патријарху Вартоломеју и Његовом брату, Патријарху српском Иринеју. Током Свете Литургије пришао сам Олтару и тада имао прилику да направим вредне фотографије у тренутку када су се заједно за мир и спасење света молили два православна Патријарха, Васељенски Вартоломеј и српски Иринеј.

Jasenovac5

Патријарси и архијереји током Свете Литургије

Узевши благослов од Васељенског Патријарха, кренуо сам у Пакрац да би тамо дочекао Њихове Светости. У просторијама су освештали крило обновљеног конака владичанског двора и одржали краће обраћање верном народу.

jasenovac8

Са Мати Серафимом, игуманијом манастира Јасеновац

Неопходно је разумети Света места да би се схватила величина православља и различита уверења људи. Целивајући Његову Свету десницу, и тражећи Његов свесвети благослов, од Васељенског Патријарха сам добио поруку мира, праштања, а тражећи Бога у том свету, Васељенски Патријарх Вартоломеј и Његова Светост Патријарх српски Иринеј, поручују да ће се Небеско Царство приближити људима када науче да опраштају.

Ненад Бадовинац,
Септембар, 2016.