Репортаже

Репортаже Ненада Бадовинца

МАЛТА – ЗЕМЉА ПРАИСТОРИЈСКИХ И РАНОХРИШЋАНСИХ ХРАМОВА

Црква Светог Петра и Павла, Рабат (Малта)

 

Водим Вас на Малту, у свет безбројних малтешких храмова, њиховог богатог историјског, културног наслеђа и популарних малтешких витезова. Многобројне цивилизације сусретале су се овде са освајачима који су се временом смењивали. Ових дана ништа ме не спречава да и ја постанем један од њих, да покушам да освојим Малту и истражим знаменитости овог интересантног острва. На тристотинак квадратник километара живи око 400.000 становника. Малта порекло свог имена дугује феничанском језику на коме значи лука или скровиште. Раније се ова држава звала Мелита што је значило “Небеска лука”. Многи освајачи су хтели да освоје ову Небеску луку, и то су били: Феничани, Грци, Римљани, Сарацени, Арапи, Нормани, Французи и Енглези. У ову Небеску луку населили су се Витезови Реда Светог Јована и они су успоставили своју војну базу, чувајући ову Небеску луку од осталих освајача.

Валета – главни град Малте

Када сам дошао на ово острво, прво ми се као тема истраживања наметнула прича о Малтешким витезовима, која своје порекло води из времена пре Првог крсташког похода, из 1050. године. Био је то тада ред Св. Јована јерусалимског од Родоса. Када су Родос освојили Турци, 1522. године тада је Цар Карло V преселио витезове на Малту. У то време 600. Малтешких витезова је са свега неколико хиљада малтешких најамника одбранило острво од опсаде султана Сулејмана Величанственог и његових 200. бродова, 40.000 војника, 6.000 јаничара и 9.000 коњаника. Са Малте је витезове отерао Наполеон и они су заштиту нашли код руског цара Павла I. Породица Романов је од Малтешких витезова 1799. године добила на дар десну руку Светог Јована Крститеља као и икону Богородице – Одигитрију (Путеводитељку) Филермску (Филермосу) и делић Часног крста. После Октобарске револуције ове реликвије стигле су у Србију. Митрополит Антоније Храповицки поклонио је реликвије краљу Александру I Карађорђевићу у знак захвалности за гостопримство руским емигрантима. Пре неколико година целивао сам ове Свете реликвије у Цетињском манастиру, а сада сам се упутио на Малту одакле су нам дошле ове вредне Свете реликвије. Након што сам слетео на Малту, распаковао сам се у свом апартману који ми је резервисао Далибор, који са својом породицом живи овде већ 25 година. Он ми је био од велике помоћи током мог обиласка и упознавања острва. Осим Далибора, велику подршку пружио ми је Зоран који такође живи на Малти и ради у Валети, главном граду ове државе. Он је најбоље знао да ми покаже Валету. Овај град смештен је на полуострву које је повезано са мања три полуострва која се називају “Три града”. Помало скривено од стварности и реалности градских збивања, мештани Три града су уствари прави љубитељи историје и културе. Уске улице ова три града представљају огледало историје, рекао бих у оном амбијенту какви су били задњих неколико векова. Бродом смо се вратили назад у Валету и тада смо имали прилику да присуствујемо аутентичној Малтешкој свадби.

Три града (Tree Cities)

Сутрашња дестинација није била ни мало лака. Брод, као важно превозно средство на овом острву, возио нас је на мало рајско острво Комино, који је једно од три Малтешка насељена острва. Комино има неколико плажа. Овде се налази један хотел и једна малтешка породица. Брод нас је довезао до Плаве Лагуне, плаже која својом величином не може да се мери са осталим малтешким плажама, али зато постоје много посебности због којих овде свакодневно долазе на стотине људи који желе доживети ово острво, највише због пејзажа који испуњава плаво-зелена боја морског дна. Инспиративна Плава Лагуна свакодневно је место сусрета многих нација из различитих земаља света. Оно што зграда Уједињених нација у Њу Јорку представља за политичаре, то Плава Лагуна представља за рониоце и нас пливаче. Све лежаљке на плажи су биле резервисане. Нашли смо делић стене где смо оставили ранац. Препливали смо на другу обалу ове пешчане увале и тамо сам наишао на многобројне природне лепоте које заиста само Креатор може Својим надприродним Умом да осмисли и креира. Доћи на ово место, значи пружити себи могућност препуштања својим физичким и духовним чулима како би доживео божански мир. Многа места и морске увале неприметне су и нечујне све док посетиоц не дође и не примети различите морске струје које опуштају дух и тело.

Плава лагуна

Касно смо се вратили из Плаве Лагуне на Малту, тако да нисам имао времена тог дана за неке друге тачке истрживања. Тек сутра сам наставио даље. Дане које сам планирао провести у путописном истраживању на Малти нисам често препуштао одмору на плажи, јер море и Сунце у синергији са обалом и плажама овде су много привлачни. Бојао сам се да ме својим лепотама не заробе. Рано ујутро сам са Далибором отишао у Мдину, у “Град тишине” који се налази у средишњем делу острва. Далибор ме довезао до Мдине и он се вратио на посао. Мдина је пре много векова био главни град овог острва. У “граду тишине” данас живи 28 аристократских породица, они су директни потомци Малтешких Витезова. У овом граду Малтежани чувају своју традицију, историју и културу. Провео сам овде читавих два часа, међутим ни то ми није било довољно да обиђем овај мали градић, који има само неколико улица и пар градских тргова. Шетајући његовим уским улицама имао сам прилику да га доживим свим својим чулима, тако да сам могао да се вратим у векове када су овде живели Малтешки витезови. Све је овде аутентично, у изворном облику као пре неколико векова.

Мдина – Град тишине

Далибор као да је знао када ћу да завршим са обиласком Мдине. Позвао ме у тренутку када сам излазио из капије града. Отишао је на кратко са посла, и дошао је да ме одвезе на други део острва. На југ где се налази Плава пећина (Blue Grotto). Плава пећина је такође дестинација тишине и добро се уклопила у мој данашњи план истраживања. Био је врео дан, као и сваки други, са температурама око 40 степени. Било је сунчано, уосталом, као и увек, јер је овде клима увек уједначена. Тек сам неколико дана на Малти и научио сам да морам да пазим на јако Сунце. У Плаву пећину се улази чамцима. Рута пролази шпиљама које је природа обликовала на начин, да Сунце када улази под одређеним углом обаса дно мора у плаво-зелену нијансу. Овакав пејзаж природних плавих шпиља има свега неколико у свету. Коралне накупине на стенама представљају смислене природне цртеже које још додатно украшавају Плаву пећину. Када смо се вратили са чамцем, узбуђен од свега што сам видео, отишао сам на оближње плаже које су биле право место да се расхладим од врелог сунца које ми се чинило да је тачно изнад мене и оближњег Афричког континента. Поподне сам наставио даље са истраживањем и стигао сам на једну врло важну дестинацију.

Плава шпиља

Из предела Плавих пећина наставио сам ка тајанственом, древном Хагар Qим храму. Ова ремек дела праисторијских времена представљају древне монолитне храмове. Један од њих за време летњег солстиција има посебну важност. Прве јутарње зраке сунца тог дана, 21.06. под одређеним кутем улазе у храм и тако праве прави лавиринт сунчаних зрака које се преплићу по унутрашњости монолитних стена. Очито да су античким и древним Малтежанима дани солстиција и еквиноција били због нечег посебно важни. Верујем да ни Малтешки витезови нису случајно насељени ово по многочему тајанствено острво. На Малту сам слетео тог 21.06. тачно за време летњег солстиција на дан када се јутарње Сунце налази у идеалном положају са овим монолитним стенама. Најранији неолитски храмови на Малти су старији за око хиљаду година од наводног датума изградње најстаријих пирамида у Египту. За изградњу ових храмова коришћени су камени блокови који су тешки на десетине тона. И данас је мистерија како су ови терети покретани пре 5-6.000 година. Хагар Qим изграђен је од блокова који се врло прецизно подударају један са другима и посебно су украшени. Много древних храмова из праисторијског времена налазе се под земљом. Најпознатији пример подзених храмова на Малти је “Hypogeum”. Трагови мистериозних “људи” који су изградили “Hypogeum” нестају око 2.000 године пре Христа. Сматрало се да су ови древни храмови оставштина расе људи гиганата. У малтешким историјским књигама постоји овакав навод: “Негде око 3600. године пре Христа нешто посебно се почело дешавати малтешким пољопривредницима. Њихова култура постаје изолирана од прадомовине, Сицилије. Од једноставних пољопривредника, Малтежани се развијају у висококвалификоване инжињире који граде мегалитске храмове”. Праву историју овог места нисам сазнао за кратко време мог боравка на острву, али посетом древним Хагар храмовима, стекао сам утисак Малте као Небеске луке из периода древног света. Данас су Хагар храмови само остаци тог недефинисаног догађаја. Доласком на ово место човек доживи контакт са тим давним временом. Дотакавши монолитне стене, као да сам на тренутак доживео праисторијске векове. Размишљајући касније о значају ових храмова дао сам им објашњење и објаснио сам себи њихову важности у развоју наше цивилизације.

Храм Хагар Ким

Вратио сам се кући помало исцрпљен. Аутобуски превоз је добро организован на Малти и нема потребе изнајмљивања аута, али градски и међуградски превоз је релативно спор. Стигао сам тог дана на вечерњи залазак Сунца у Слими, градић у којем ми се налази апартман. Овде на плажи пронашао сам време за одмор. Остало ми је још неколико дана и из тог разлога сам наредних дана занемарио посету граадској плажи. У исчекивању коначног закључка Малтешког десетодневног истраживања, већ сада примећујем да овде има јако путо дестинација које не бих требао да пропустим. Можда титула најважније дестинације припада Валети. Ово је град историје, хришћанских храмова и седиште Малтешких витезова. Направио бих велики пропуст ако не бих посетио најзначајнији храм Малтешких витезова, Катедралу Светог Јована Крститеља. Због посете катедрале, поново сам дошао у Валету. Требало ми је сат времена да проучим оне детаље који су ме занимали. Када сам ушао у њу, све што се предамном појавило: олтар, огромни стубови, фреске, ходници, иконе, све што сам видео било је украшено златом. Осим тога овде се налази слика познатог италијанског сликара Каравађа: “Обезглављење Светог Јована” које заузима цели један затворени ораториј. Неколико тренутака чудио сам се одразу светлости која је осликана на овој слици. Приметио сам да је под поплочан са стотинама мраморних надгробних плоча које су посвећене Витезовима Светог Јована. Катедрала осим што је храм, она је и велики музеј за који је потребно читав дан за детаљни обилазак. Многе детаље сам усликао и тако понео за успомену, али многе сам задржао за себе, као утисак када сам у мноштву икона, разазнао православну икону коју су православни поклонили Малтешким витезовима. Украшени Малтешки крстови у храму, подсећају на крстове са ордена српских витезова из доба нашег Светог Цара Лазара. Верујем да су у давнини витезови били као једно, имали заједничке циљеве и своје војне акције планирали са сврхом чувања Хришћанства. Данас се свет дели, па и витезови заузимају своје позиције у тој подели. Уосталом, сматрам да је данас појам витеза много другачији него што је то било у њихово време.

Катедрала Светог Јована – Валета

Из Валете сам кренуо на југ острва, у град “Marskaxlokk”. Тамо сам имао прилику да упознам аутентичност малтешког начина живота. Прошетао сам ривом да се упознам са детаљима овог приморског градића. На риви су многобројни ресторани. Било је касно послеподне и ја сам желео да посетим увалу и базен Светог Петра (St. Peter pool). Тражио сам чамац који би ме превезао на другу страну “Marskaxlokk” залива. Уз мало стрпљења појавио се домаћин који је био вољан да ме одвезе на другу страну залива. Није хтео никакву накнаду да ме тамо одвезе. Оставио сам му 2,00 €, на којима ми се захвалио и тада ме саветовао да је најбоље да у Ст.Петер базену останем до 20 сати, јер у повратку могу да видим призор заласка Сунца које под посебним углом обасјава цели градић и залив. Између осталом са капетаном овог малог чамца причао сам о животу на Малти. Његов чамац попут свих осталих у овом заливу називају Luzzu. То су посебни чамци обојени у плаво-зелене боје са уцртаним очима на прамцу које их чувају од урока са мора. Он је Малтежанин, у средњим годинама који води једноставан сеоски живот. Он каже да никада не би напустио ово мирно аутентично малтешко место и да никада не би заменио скроман сеоски живот за живот у граду која се налази на другој страни острва. Након неколико сати враћао сам се у село и сетио се домаћина и његовог савета. Призори заласка Сунца које сам снимио били су доиста посебни, управо како је причао мештанин у чамцу. У повратку, сео сам у један од ресторана да поручим један од специјалитета малтешке кухиње, салату са хоботницом. Размишљајући о аутентичном животу овог места, и уз традиционалну храну, препустио сам се сазнању да сам овде нашао место за неки будући годишњи одмор.

Gradić Marsaxlokk

Малта по броју културно-историјских споменика прва је земља у свету. На њених 400 хиљада становника долази чак 360 храмова. Планирао сам да посетим неколико њих. С обзиром да ми треба одмор, одлучио сам да то буде дан када Малтежани прослављају и државни и верски празник Светог Петра и Павла. Отишао сам до места Рабат да посетим катедралу посвећену Светим апостолима Петру и Павлу и катакомбе које се налазе испод овог храма. Хришћанска заједница на овом острву појавила се 60-тих година 1. века са доласком Светог Павла који је доживео бродолом и спасио се на овом острву. Пре силаска у катакомбе, прошетао сам градом Рабат. Било је невероватних 37 степени, Сунце је пекло, али нисам имао други избор него да у тим условима обиђем храмове. Наишао сам на цркву Успенија Пресвете Богородице која је подигнута 1550. године, када и манастир Лепавина у којем прослављамо исти празник. Туристи се мање занимају за храмове за које верујем да су подигнуте на темељима храмова из првих векова Хришћанства. Спустио сам се у катакомбе, места где су се први хришћани молили, спавали, служили Свету Литургију и одржавали агапе. Задржао сам се овде неуобичајено дуго. У једном тренутку учинило ми се да је кисеоник овде сиромашнији па сам изишао ван. Оно што ме дуго задржало у катакомбама је призор у којима су некада живели први хришћани и у поређењу са данашњим животом људи који се називају хришћанима, чинило ми се да су то два различита света одвојена временом, али и начином живота. У сваком случају, потребно је бити свестан чињенице да су наши ранохришћански преци били радосни људи којима је радост чинила живот са распетим Господом.

Град Рабат и катакомбе Св. Павла

Острво Gozzo је један од преостала два насељена острва. Обрадовао сам се вегетацији која овде постоји у већим количинама него на потпуно жуто-каменитој Малти. Viktoria је једино насеље које има статус града, а мање је од многих других насеља на овом острву. Ту се налази тврђава Citadela. Сео сам на степениште ове тврђаве уз многобројне туристе и размишљао сам на који начин да истражим ово острво. Ништа нисам знао о овом острву. Испред мене прошла су три момка са спортским дресовима на којима су били бројеви фудбалских играча. Били су ми упечатљиви својом појавом. Један по један су долазили и окренули се дресове тачно према мени. Помислио сам да можда ова три броја у редоследу: 8, 6, 9 могу да ми помогну да истражим ово острво. Ова три броја била су ми у мислима и то је било једино што сам пратио, верујући да могу тако да упознам острво. Ушао сам у тврђаву Цитаделу и овде наишао на музеј. На моје запрепашћење приметио сам да сваки од изложених предмета има на себи редни број. Када сам придружио изложене предмете бројевима које сам приметио на тргу, приметио сам у први мах да и нема баш неког смисла, један предмет је био врч, па клупа и онда опет врч за воду. Међутим када сам наставио да ходам кроз ходнике Цитаделе видео сам улазе у дивовске врчеве, који су некада служили као спремиште за воду. Ушао сам и видео да су за ову изложбу задужени људи чија су ме имена тек касније инспирисала. На моје ново запрепашћење, приметио сам клупу поред врчева, и био сам сигуран да када седнем на њу да ће ми се као и до сада отворити нови пут за истрживање острва. На клупи сам одморио и тада су поред прошли људи који су причали о месту на острву. Кренуо сам према месту Xagia где сам видео чудновате пејзаже природе, али и чудновате детаље које је створила интелигентна људска рука на непознати начин. Предмети из музеја, бројеви, боје, људи, СМС поруке које сам тада добио на телефон, све је било на невероватни начин повезано. Од тог тренутка сам на чудноват и пуно занимљивији начин доживљавао своје путовање и истраживање. Рекао бих да је сваки мој непланирани покрет ипак био усклађен са циљем да што боље упознам острво. Као да ме неко водио добро планираном рутом. Аутобус из Xagia до Viktorie, затим аутобус према луци, затим брод до Малте и касније превоз до Slieme, града где се налази мој апартман, све је готово савршено планирано без мог ангажмана. Моје задатак је био да се концентришем на детаље на које сам наилазио. Било је то помало сулудо, али врло интересантно искуство – пратити поруке које као да је неко постављао предамном.

Grad Viktoria i Xania (ostrvo Gozzo)

Сама чињеница о могућности да упознам ово острво уз невидљиве путеводитеље у мени је пробудио идеје за нове начине упознавања света. Малту сам упознао, и освојио је, као што су је некада освојили Витезови. Након десетог дана боравка на Малти био сам спреман да се вратим у Београд. Међутим, моје путописно истраживање Малте не би било целовито да нисам имао прилику да присуствујем Светој Литургији која се на дан мог одласка служила у Валети. Свету Литургију служио је отац Петар који повремено долази из Беча. У Валети се налази црква посвећена Светом Николи. То је Католичка црква коју католици изнајме православнима за повремена богослужења. Од свега неколко пута годишње, колико отац Петар долази на Малту, догодило се да се Света Литургија служи на дан мог повратка за Беорад. Благодарио сам Господу што сам имао могућнот да присуствујем богослужењу, благодарио сам за незаборавне тренутке које сам провео на овом малом и непрекидно осунчаном средоземном острву. Верујем да ћу Малту поново посетити како бих се једног дана вратио успоменама које носим са Малте. Вратио бих се тада поново у Валету, град Малтешких витезова који су се попут Витезова српског Цара Лазара борили за очување Хришћанства у Европи. И једни и други витезови делили су исту судбину, а Европа као да је мирно чекала њихов пад. Данас можда више нема таквих витезова, али свакодневно упознајем савремене витезове. У оно време витезови су били храбри ратници који су између осталог чували Хришћанство у Европи, а данас витезови имају другачију улогу. Сви они храбри људи који свој живот сматрају вредним даром од Бога, који чувају своје људске вредности, боре се за мир и поштују добро, сви су они савремени витезови и заслужују витешко ордење са символом крста Малтешких витезова и ордење са символом крста витезова српског Цара Лазара.

Света Литургија – Валета, Малта

Јул, 2017.
Текст и слике: Ненад Бадовинац

МАНАСТИР СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ – ПЛАНИНА ОВЧАР

Манастир Свете Тројице, који се налази на планини Овчар, рекао бих стално да је у хладовини. Велика стабла борове шуме, штите манастирски храм и тишину. Као да им је важно да сачувају у згрљају сву тишину овог манастира који је настао у 15.веку, а неки извори говоре да потиче чак из 13.века. Овај манастир је кроз своју историју много пута био порушен, али и обнављан, настрадао је од земљотреса. Данас је овде да би служио народу као место молитве, а монасима који овде живе, да би служио као место и молитве и место живота. Свако место које може да послужи као место молитве, изражава се као светлост људима украшава пут према Оцу Небеском. Монасима је то место на којем им се указује Господ са Својом Животном Светлошћу. Замислите како сам се осећао на таквом месту, међу људима који имају искрен однос према Богу. Место молитве увек је добро сачувати подаље од света. Свет својим напорним ужурбани корацима бори са да преживљава, а овде као да је изобиље живота. Духовници кажу да се суштина живота налази дубоко у нама, да је све у нама, и проблеми и решење проблема да је у нама.

Отворио сам манастирска врата. Ушао сам. Желео сам видети и упознати. Са друге стране капије угледао сам велелепни храм посвећен Светој Тројици. Тишина. Један монах изишао је из конака и кренуо према другом конаку, али када је видео мене, усмерио се ка мени. Био је то отац Варнава, игуман манастира. Замолио сам га да ми покаже храм. Ушли смо у храм. Отац Варнава је стао поред мене, пришао сам средишњој икони да је целивам. Тамо је стајала икона Свете Тројице, целивао сам је као и многе друге иконе до сада, онако слабим отиском усана на стаклу и то при дну иконе. Било ми је нејасно зашто ме отац Варнава упозорио да се икона целива при њеном дну. Доиста сам тако и урадио, а он је грубим тоном то неколико пута поновио. Зашто грубим? Потврдио сам његову мисао и он је почео да се моли наглас: “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног”. Отишао сам до друге иконе да и њу целивам. Коментарисали смо иконе, а он је после краћег разговора поново изговорио Исусову молитву. Храм је место молитве, место где човек уноси молитву Богу. Молитвом хранимо наш карактер са љубављу према Светој Тројици. Није било потребно да причам са монахом о Богу. Овде је све јасно. У храму нам Он на многе начине показује значење те речи. Цео живот можемо да учимо о љубави и да је у животу примењујемо са коначним циљем да упознамо нашег Творца, Небеског Оца. Да не би отишли из овога света у мраку и незнању, Небески Отац нам даје људе да живећи у заједници са њима сазнамо о љубави.

“Господе Исусе Христе помилуј ме грешног”, опет је поновио стари монах. Стајали смо и даље у цркви. Нисмо се удаљавали од средишње иконе Свете Тројице. Монах који је стајао поред мене цео свој живот усмерио је Богу. Он живи у покајању и са чежњом да упозна Небеског Оца. Свега свог што има, монах се одрекао, знајући да ће му Господ подарити потребну животну љубави. То је уосталом једини разлог постојања због којег сваки човек живи и свет постоји. Бог нам је дао много времен, цео живот. Цео живот нам је дао времена да научимо да волимо, истински, онако како је то иконописац изобразио на икони Свете Тројице поред које смо стајали отац Варнава и ја. Није прошла цела минута, а отац Варнава је поново изговорио Исусову молитву. Ако Небески Отац све у мом животу уређује са намером да ме научи да волим, онда је и оца Варнаву управо сада послао да буде део моје животне слагалице. Цело време у храму нас је пратила тишина у којој је моје срце зажелело нешто ново, неки нови животни корак.

У паузи између изненадних тренутака молитве и разговора са мном, отац Варнава ме позвао на послужење. Заједно смо ушли у конак и рекао ми је где да седнем. Из друге просторије дошла је стара монахиња, спремала је вечеру. Монахиња ме поздравила са осмехом и радошћу, видело се на изразу њеног лица да јој је драго што ме отац позвао. Монахиња је за мене из фрижидера извадила послужење. Скухала је кафу и села је са нама за сто. Био сам странац овде, али су ме примили као да ме познају дуго времена. Никада ме нису видели, нити ја њих, а осећао сам се поред њих као поред својих родитеља, поред своје браће и сестара. Чинило ми се да смо сви део исте породице. Пио сам полако кафу, слушао њих и причао о себи.

Хтео сам да са оцем Варнавом поделим послужење са којим ме мати понудила, но мати каже да он касније једе. Није још увек време његове вечере. Ускоро ће за њега бити вечера. Причали су ми да народ овде не долази често. Можда је разлог томе, што је њихов манастир далеко од градских путева. Међутим, усамљеност нисам овде примећивао. Овде има много живота. Видим овде живот само у монасима, али они га виде и у околној природи, дрвећу, домаћим животињама који овде држе свој кутак, у цвећу којег овде има на хиљаде. Отац ми је дао благослов да направим неколико фотографија, а мати ме упутила да сликам цвеће. Ово је само делић онога што нам је Бог на Земљи оставио како би нам показао колико нас воли. Могли смо да живимо без цвећа, али Он је хтео да нам украси сваки наш корак по којем ходамо када смо на Земљи. Љубав је дар Божији, а сви они који посете овај манастир имам осећај постану Богом даровани.

И мати и отац су ме испратити из конака, очи су им блистале. Тумачили су ми о љубави без пуно речи. Возећи се касније до Београда нисам био сам у ауту. Били су у мислима са мном сви они које волим. У случају да се овом манастиру опет догоде катастрофе, рушења, земљотроеси, молитва монаха биће увек овде присутна и живот ће се брзо обновити.

Ненад Бадовинац, 
Мај, 2017.

МАНАСТИР СВ. СРЕТЕЊЕ – ОВЧАРСКО КАБЛАРСКА КЛИСУТРА

На путу из Златиборског краја Западне Србије за Београд, одазвао сам се позиву на кафу, на средишњем градском тргу у Ужицу. У разговору уз кафу причао сам о својим претходним посетама Светим местима и могућу посету манастиру Светог Сретења који се налази недалеко од врха планине Овчар. Осећао сам се као да ми недостаје још мало планинског и духовног окружења и убрзо сам кренуо на пут према још једној великој светињи. Тренутак заласка Сунца био је далеко, тако да сам веровао да ћу стићи у посету овој светињи и пре мрака кренути за Београд. Приближавао сам се планини Овчар и самом манастиру. Пут ме водио према врху планине Овчар који се налази на 925 метара надморске висине. Питао сам човека на којег сам тамо наишао: “да ли је могуће доћи са колима до самог врха?”, али исто тако питао сам га: “како доћи до манастира Светог Сретења?”. Рекао ми је да је њему пешице потребно пола сата до самог врха до којег долази стрми пут пун одрона и великог камења, али да се са колима до врха не може.

Човек којег сам срео овде на обронцима планине Овчар није био сам, он са својих 50 оваца враћали су се са испаше. Он врло добро познаје планину, али и своје овце, које је замолио да се макну са пута како бих могао да прођем. У једном тренутку свих 50 оваца су окружили моја кола и тада сам се осећао некако беспомоћан. Чекао сам да прођу, али истовремено сам им се дивио, јер су доиста ретка појава у мом животу који је испуњеном урбаним дешавањима. Захвалио сам им се, тек када су ми ослободили пут, а њиховом власнику и чувару, упутио сам захвалност за информацију потребну за проналазак манастира Светог Сретења. Када сам убрзо стигао у манастир, паркирао сам кола на паркиралишту и ушао у двориште манастира. Било је време Вечерњег богослужења. Ушао сам у цркву и присустоваво сам последњим тренуцима заједничке молитве. У храму је тада било много монахиња. Све су оне певале и благодариле Богу. Стао сам са стране да не ометам. Једна од старијих монахиња привукла ми је пажњу кретајући се споро и задржавајући се дуго пред иконама. Био сам сконцентрисан на прелепе фреске и молитвени глас монахиња. Монахиње су се кретале по храму прилазећи иконама које су целивале. Под пригушеним светлом лампе, у певници је остала једна или две монахиње које су прочитале последње молитве из Богослужбених књига. Богослужење је завршило, а ја сам након целивања икона изашао у припрату да купим и принесем свећу за недавно упокојеног, мог духовног оца, Архимандрита Гаврила (Лепавинског). Изашао сам из цркве и тамо ме дочекала игуманија мати Аквилина. Мати ме питала одакле долазим, и након краћег разговора, позвала ме да седнем у летњу гостопримницу да се послужим кафом и слатким.

Пре послужења обишао сам око храма. Разгледао сам светињу која датира из XVI. века. Примећивао сам старе зграде које су много пута биле рушене, али и много пута обновљене. Потврдио бих да овај манастир има најлепше природно окружење које сам видео у Овчарско-кабларској клисури. Свети Владика Николај је овај крај због мноштва манастира назвао Српска Света Гора, али овде испод манастира Светог Сретења који се налази на највећој надморској висини од свих осталим манастира овог краја, осим манастира и места мученичких збегова, налази се костурнице и гробови. Свети Владика Николај каже да је кроз векове овај крај српском народу био извор снаге и здравља, извор обновљења, моралне и духовне моћи извор хришћанске и националне свести. Од 1947. Свето Сретење је постало женски манастир и од тада уз прву игуманију, мати Минодору сакупља се и остало сестринство које својим трудом и залагањем обнавља овај манастир. Данас уз игуманију манастира, мати Аквилину, у манастирском сестринству живи око седамнаест сестара.

Када сам сео за послужење, убрзо ми се придружила игуманија, мати Аквилина. Седели смо и послужили се кафом и колачима. Поред нас прошла је стара монахиња која је још у храму привукла моју пажњу. Она не може да хода сама, тако да јој увек нека од млађих сестара помаже. Мати игуманији сам причао о свом духовном оцу, Архимандриту Гаврилу (Лепавинском). Ово је први пут да по упокојењу мог духовног оца, посетим неку светињу. До сада сам оцу Гаврилу причао о својим путешествијама и он би благословио моју намеру. Са њим сам касније делио искуства која сам доживео на путовањима. Сада када Оца више нема међу нама, могу само да пишем о својим путописним искуствима и тако вршим послушање које ми је он оставио.

Са мати игуманијом причао сам о нашим духовницима. Мати је рекла да се сећа оца Гаврила када се вратио са Свете Горе у Србију. Отац је тада дошао да посети њихов манастир. Присетила се и његове вунене светогорске торбе. Њу је отац често носио на своја путовања, та торба је била његова успомена на живот на Светој Гори. Сећам се и ја очеве светогорске торбе за коју је отац Гаврило често причао, да је то све што он има. Доиста је било тако, њега никада нису занимале материјалне ствари, није их скупљао, тако да о њима није морао да брине. Ипак, светогорску торбу је увек наглашавао. Све његово што је имао у овоземаљском животу, било је манастирско, Црквено, Божије. Касније је у тој торби Отац носио савремени мисионарски алат – лаптоп којим је убрзо, користећи га, својим мисионарењем присуствовао дуж целе планете. Интересантно је било што је вунена очева светогорска торба била таман толико велика да је у њу стао лаптоп. Мати игуманија и ја смо седели за столом, пили смо кафу и причали о нашим православним духовницима који су своје овоземаљске животе подарили Богу, Цркви и народу. На крају разговора мати и ја смо закључили да наши православни духовници, молећи се за народ током свог живота, сигурно не престају да се моле за нас и након одласка из овоземаљског живота.

Мати ме је понудила колачима, који су били у повећој посуди. Нисам их могао одбити. Узео сам само један колач за благослов. Било је тешко одабрати најлепши у тој гомили посластица. У том тренутку поред нас је поново прошла она старија монахиња, која је привукла још у храму моју пажњу. Мати каже да је она најстарија манастирска сестра. Она ретко кад излази у двориште храма, не излази свакодневно из своје монашке келије. Упутила се са монахињом према манастирском гробљу. Игуманија каже да она с обзиром на своју слабу покретљивост из келије излази сваки трећи дан и када изађе, она оде до храма на богослужење и тада целива свете иконе. Увек се после храма упути на манастирско гробље. Поред сваког гроба она се прекрсти и помоли. Обишла је гробове сестара са којима је деценијама живела у овом манастиру. Верујем да је живот старе монахиње некада био препун доживаљаја радосних и тужних које је делила са својим сестрама чије гробове данас обилази. Њен молитвени живот био је богат сусретима и са Богом на богослужењима, и са људима у свакодневном животу. Не могу замислити колико јој је Господ подарио животних тренутака због којих јој је живот испуњен гомилом вредног искуства. Рекао бих да је она ризница животног нематеријалног блага, оног којег је и мој блаженопочивши духовни отац много ценио. Данас је њен живот потпуно другачији и своди се на боравак у монашкој келији из које ретко излази, а и када изађе тада оде до храма да се помоли Господу и оде до монашког гробља да се помоли Богу за своје упокојене. У тренутку када је прошла поред мене, пратио сам њен спори ход. Корак по корак, без журбе, напетости или стреса. Верујем да свака њена реч носи безбројно сећања и искуства проживљеног живота. Али она не мора ништа да каже, њено присуство у мојој близини, као да је причало са мном. Као да ми је преносило поруку, мени и целом свету: “полакше децо, спорије и мудрије живите”. Немате много времена. Верујем да она најбоље разуме брзу пролазност времена у кратким људским животима.

Мати игуманија ме замолила да узмем још један колач, јер како каже, предамном је далек пут до Београда. Прво треба да се вратим на планински пут и онда да се спустим са планине Овчар. Тада да наставим према Београду. Мати игуманија ми је спаковала све преостале колаче из чиније и рекла ми да је то за пут, јер путујем далеко. Отпратила ме до манастирске капије и одвела ме до њиховог видиковца, одакле се види врх планине Каблар која се налази са друге стране клисуре. Показала ми је у даљини на суседној планини испосницу Светога Саве. До сада сам Овчарско-кабларски пејзаж доживљавао возећи се клисуром између ове две планине, а сада сам имао прилику да овај крај посматрам са врха. Можда са оног врха на који се свако од нас током живота пење. Врх животног искуства.

Ненад Бадовинац, 
Мај, 2017.

МОЛИТВА ОЦА ЈОИЛА ЗА ИСЦЕЉЕЊЕ ОД ЦРНЕ МАГИЈЕ – МАНАСТИР ЋИРИЛОВАЦ

11-P_20161029_155845

Са оцем Јоилом у манастиру Ћириловац

Заинтересован да проведем радно наступајући викенд и да урадим активности које нисам стигао преко недеље, планирао сам радни викенд. Међутим, на позив мог доброг друга придружио сам се њему и његовом плану да кренемо у петак предвече на путовање у једнодневну посету врло необичном светом месту којег посећују само храбри и упорни. Упорност је потребна из разлога што је манастир врло далеко и до њега је јако тешко доћи. Налази се на истоку Црне Горе, а од главног пута удаљен је 14 километара извијугавог, макадамског пута. Једино упорни крећу на тај пут и пењу се на 1350 метара надморске висине. Осим упорних, тамо стижу и они који су храбри, који се не предају, борећи се за олакшање својих животних брига и проблема. И једни и други у манастиру Ћириловац могу добити потребну помоћ. Ка овом светом манастиру се не долази изненадно и ненајављено, потребно је држати се плана и договора са игуманом манастира, оцем Јоилом. Оне који задовоље потребне услове, чека превоз посебним таксијима који су довољно добри да се попну по овом лошем путу све до манастира. Тога дана на путовање према манастиру Ћириловац у Црној Гори који се налази изнад места Колашин и Бијело Поље, кренули смо властитим превозом, џипом, како би савладали све препреке на успињању до светиње.

Навече смо кренули из Београда и одлучили смо да преспавамо на Златибору. Следеће јутро рано смо са Златибора кренули према Црној Гори и након неколико краћих пауза стигли у место Колашин. Возећи се кроз то место пронашли смо макадамски пут пун одрона и рупа којим смо се пењали 14 километара према манастиру. Када смо стигли до манастира, врло брзо смо се организовали. Паркирали џип, свако је узео своје ствари, ја сам узео свој ранац у којем је између осталог била књига, као поклон за Игумана овог манастира. Пуно лепог сам чуо од оца Гаврила о овом старцу, монаху и Игуману ове светиње, оцу Јоилу. Својевремено ми је отац Гаврило причао о неиспуњеном њиховом заједничком плану да отац Јоило и он ради подвижничког монашког живота пронађу манастир у којем ће се заједно подвизавати. Њих двојца су се упознали недуго након доласка оца Гаврила са Свете Горе у Црну Гору. Био је договор и послушање које су добили да оду заједно у манастир Лепавину где би отац Гаврило ради дужег монашког искуства и испосничког живота на Светој Гори био Игуман манастира и духовник њихове мале монашке обитељи. Све су заједно договорили и требали убрзо да крену, но сплет околности и даљни развој догађаја их је од тада па све до данас потпуно раздвојио, тако да се деценијама нису видели. С тим у вези сам у своју књигу “Сусрети са Светим местима” коју сам понео са собом у намери да је поклоним оцу Јоилу, написао посвету следећим речима: “Поштованом оцу Јоилу, за гостопримство и молитвено сећање на нашег заједничког духовног оца, Архимандрита Гаврила Лепавинског”.

Чекали смо оца Јоила да дође из горњег манастира који је посвећен Пресветој Богородици, у доњи манастир који је посвећен Светом Кирилу и Методију. Док смо га чекали мој друг се помало унервозио. Он је са нестрпљењем чекао прозорљиве одговоре од оца Јоила о својим проблемима, а ја, чекајући успео сам да обиђем ово свето место и да доживим пејзаж којим се обично описује планински крш Црне Горе. Уз тихи призвук воде који извире у близини, уз поветарац ваздушне бање, мир и тишина су били узнемиривани само буком цепања и слагања манастирских дрва којим су се бавили људи у близини. Пре него је отац Јоило стигао, сео сам на клупу поред храма да одморим. Тада ми је пришла једна жена која је причала о свом путовању и боравку у манастиру Острог. Каже да живи у Бечу и да је била неколико дана под Острогом и тамо добила упутство од свештеника и монаха да за решење својих проблема дође код оца Јоила и у манастир Лепавину који се налази пуно ближе њој која живи у Бечу. Била је изненађена када сам из ранца извадио иконицу Пресвете Богородице Лепавинске и поклонио јој. Касније сам приметио да отац Јоило није имао времена да прича са њом, али сигуран сам да је верница добила од Господа путоказ за решење животних проблема, а то је позив у посету светиње манастира Лепавине.

Када је отац Јоило стигао, ушао је у цркву, а и ми одмах након њега. Очитао нам је молитву и сео је у трон. Затражили смо благослов и када смо се вратили на наша места у предњем делу храма, он је позивао једну по једну особу и разговарао са њима о њиховим личним проблемима и разлозима њиховог доласка. За то време, сви остали су изишли из цркве. Стајали смо на сунцу испред храма и чекали на ред. У једном моменту када је отац Јоило завршио разговор са неколико њих, изишао је из цркве и почео да звони на звоно као позив на молитву. Убрзо су стигле монахиње и тада је почела служба. После службе је рекао да не прима више људе за разговор. Помало ужурбано, приближио сам му се и рекао да му доносим поклон. Рекао је да зна и да он сада мора ићи, али да се убрзо враћа. Када се вратио, пришао сам му и рекао му да сам књигу коју доносим написао и посветио “нашем заједничком духовном оцу”. Он се изненадио мојим речима и застао да ме саслуша. Када сам поновио и рекао да сам књигу написао и посветио је оцу Гаврилу Лепавинском, мом духовном оцу, он се толико обрадовао и узвикнуо: “мој драги отац Гаврило”. Рекао је речито са громким гласом: “За мог оца Гаврила се молим непрекидно већ 25 година, тада сам га задњи пут видео”. Биле су то речи које су затресле целу планину изнад Колашина од израза топлине и братске хришћанске брижности. Тада сам осетио да су два брата у Христу и два пријатеља, поново у духу и срцу заједно. Животни путеви су им се разишли, али им живот није узео вредна сећања која имају један на другог. Отац Јоил се не слика ни саким, јер како каже из шале: неће да се виде боре са његовог лица на сликама. Сликао се ипак са мном на моју молбу, јер је знао да ће слику видети његов вољени брат. Тако да је та слика намењена оцу Гаврилу, нашем заједничом духовном оцу и његовом многопоштованом брату у Христу. Нестрпљивим и узбуђеним гласом рекао је монахињи да брзо оде у келију и да донесе велику бројаницу као поклон за оца Гаврила. Ја сам отвореног срца упијао све утиске, речи и тренутке проживљене тог дана са оцем Јоилом у манастиру Ћириловац.

Након благослова за путовање које сам добио од оца Јоила, кренули смо за Београд. Мој друг је током вожње спомињао свој нерешен проблем. На овај далек пут у светињу, он је кренуо због животних проблема у који је укључена цела његова породица. Био је помало несрећан што није добио тражене одговоре од оца Јоила. Неколико пута је споменуо како је наишао на предмете у свом окружењу које су се користиле за магијске обреде. Било је очито да му у животу све пропада и да уместо напредовања, његов живот тоне. Он и његова породица никако не могу да се опораве од великих проблема која су их задесила у претходном периоду. Све се одиграло веома брзо са деловањем црне магије и на крају је хтео да потражи спас у Цркви. Од појединих људи је чуо да му у решењу његових животних проблема може помоћи разговор са оцем Јоилом. Када је разговарао са њим, мој друг се понадао да ће ћути прозорљиве речи које би разјасниле магијско деловање и које би му рекле о особи која му је нанела зло путем црномагијских деловања. На крају њиховог разговора, отац Јоило му је рекао да магија не може никоме нашкодити, ако се особа моли вечерњом молитвом и ако уз то пости. Био је помало разочаран, јер се надао да ће се проблем решити неким чаробним штапићем. Отишао је до аута и чекао нас. Као неко ко није у Цркви, почео је да размишља о другим могућностима борбе против црне магије. Међутим, других начина нема, јер само је један пут који може човека да ослободи утицаја црне магије, а то је пут Цркве кроз молитву и пост. Након неког времена, дошао је испред цркве да нас позове да кренемо кући. Таман у том тренутку отац Јоило се припремао за вечерњу молитву, пожурио сам унутра како мој друг не би дошао на идеју да кренемо кући пре него присуствујемо молитви коју му је отац препоручио. Мој друг је замном ушао у храм и тада је стао иза мене. Осећајући да му је тешко стајати на молитви, окренуо сам се да га видим, био је помало љут што је у цркви и што нисмо већ кренули кући. Но издржао је до краја. Људи у тешким тренуцима, поготово када је у питању проблем у породици, издрже и најтеже жртве, све ради своје деце. Није одмах приметио и закључио да је управо присуством на вечерњој молитви, кренуо путем савета оца Јоила. Присуством на молитви испунио је пола очевог послушања. Остало му је још једно послушање везано за пост. Међутим већ у следећој сцени, када он и даље размишљао о што ранијем одласку из светиње, пред наш џип се појавио младић по имену Н. који живи далеко у пустим деловима Црне Горе. Он га је питао да га повезе доле до места Колашин, јер до тамо би му требало најмање два сата пешачења, а већ је било касно поподне. Доброга срца мој друг је одлучио да га повезе. Иначе Н. често долази код оца Јоила тражећи помоћ од њега. Он је фотографисао оца Јоила и мене, и том приликом ми је отац наговестио да Н. никако не схвата ствари које су корисне за решење његовог проблема.

Многима отац Јоило прочита молитву која помаже људима да пронађу решењу својих проблема. Благодат очеве молитве усмерава им животне путеве. Нажалост момак Н. ни овај пут није умео да препозна поруку оца Јоила. Стигли смо до рачвања путева који је симболички повезао проблеме мог друга и младића Н. који се возио са нама. На том симболичком, али и стварном раскршћу он нас је замолио да му станемо јер он наставља према својој кући која се налази у кршу Црне Горе. Отишао је лево, а ми десно. Он живи у далеким крајевима Црне Горе где живи мало људи, где нема посла и могућности за нормалан живот. Молитва оца Јоила му је и овај пут подарила прилику да размисли на коју ће страну, но тешко да је схватио да је његов пут на симболичком раскршћу требао бити десно, а не лево. Поздравили смо се и он је отишао, а ја сам му потихо зажелео да други пут ипак боље размисли о саветима које му даје отац Јоило. Готово сам сигуран да ће опет отићи код њега на молитву и да ће опет од Господа добити прилику коју други пут неће пропустити. Ми смо наставили вожњу према Београду. Неколико стотина километара возећи се тежом ноћном вожњом према Београд, у сред ноћи, дошли смо поново до раскршћа и до нове одлуке. Симболички, дошли смо пред искушење. Овде су постојала два пута: лево и десно. Потајно сам се молио и са нетрпљењем желео да мој друг који је возио и који је био исцрпљен и од својих проблема и од тражења исцељења, скрене исправно на раскршћу. Надао сам се да неће попут момка Н. скренути лево на овом другом раскршћу који је исто толико симболичан колико и стваран. Веровао сам да ће овде на његову одлуку утицати јака молитва Господу коју је прочитао отац Јоило. Пред овим раскршћем без обзира на разочарења и тешке тренутке које је доживео, он је ипак скупио снаге и скренуо је десно. Био сам срећан што је одабрао исправан пут и што није следио младића Н. који је отишао у супротном смеру од пута свог исцељења. Мој друг је на глас тада изговорио: “Ово је мој крст – свако од нас носи свој крст”. Када сам чуо да је то рекао, био сам потпуно сигуран да је мој друг кренуо путем исцељења. Свако у цркви има могућност да оздрави, да буде исцељен, да буде ослобођен свих негативних сила, као што је црна магија. Али је потребно молити се, схватити, разумети и на крају и жртвовати се. Већ следећег дана, сестра мог друга ме контактирала јер је хтела да подели самном радосну вест. Рекла ми је да је брат затражио од ње да му набави молитвеник и назначи у њему јутарњу и вечерњу молитву. Исто тако рекла ми је да када је дошао те ноћи кући, да је без обзира на умор од путовања осећао огромно олакшање на срцу и души.

Нажалост људима је тешко да разумеју и препознају Божију силу, но без обзира на то, Он је и даље присутан поред нас и Он нам помаже да носимо свој крст. Некоме је потребно више упорности, некоме више храброст и спремности на жртву, али сви имамо жељу за животом и брижност о здрављу властите породице. Због тога, шта год да нам се догоди у свету, кроз каква год искушења да пролазимо, важно је да смо сви на броду који се зове Црква.

Ненад Бадовинац,
Октобар, 2016.

ПОСЕТА МАНАСТИРУ ТУМАНЕ И ХОМОЉСКОМ КРАЈУ – НАЧИН НА КОЈИ СЕ ЧУВА ВЕРА

02-P_20161022_092630

Света Литургија у манастиру Тумане

Недавно сам стигао из источне Србије у којој доминирају Хомољске планине али и један посебан однос људи тог краја према вери. Остао сам цео дан у Хомољском крају и то ми је било довољно да понесем снажне утиске о животу људи који овде живе. О практичној вери је немогуће учити на факултету или чути из свештеничке беседе. Једноставно, њу човек носи у себи, и она се тако преноси, тако се чува од заборава. Истинита вера у Јединога Бога је записана у животу којим човек живи. Постоји ли данас уопште истинита, права вера? Да ли смо сачували веру или смо је са новим начином живота заборавили и запустили?

Кренуо сам рано ујутро из Београда према Хомољским планинама. Возио сам све док нисам већ негде око 8 сати, пратећи навигацију наишао у једном месту на слепу улици. Испред мене је завршавао асфалт, а настављао је земљани и блатњави пут који је водио у шуму. Морао сам да се вратим и изгубим драгоцено време на повратак. Љут на себе због погрешке у скретању, успео сам да дођем на време у манастир Тумане у којем се прослављао празник обретења моштију Светог Јакова Туманског. Киша је падала, али без обзира на њу, говото пет стотина људи је следило свештенике који су у литији носили светитељев кивот. По завршетку литије, почела је Света Литургија којом је началствовао архимандрит Стефан из Сомбора, уз саслужење архимандрита Стефана из манастира Зочиште, игумана суковског Серафима, игумана подмаинског Рафаила, архимандрита Ромила, игумана погановског Мардарија и уз остале свештенике Браничевске, Тимочке и Београдско-карловачке епархије. У гужви испред храма је мноштво људи нагло кренула у храм, и захваљујћи тој гужви ја сам се нашао поред кивота Светог Зосиме Синаита, који се овде подвизавао у XIV веку. Целу Литургију провео сам уз светитељев кивот. Сат и по сам провео поред дивног светитеља, не помичући се ни за један центиметар од кивота, што због гужве, што због жеље да што више времена проведем уз свете мошти и његов кивот који сам неколико пута током литургије целивао. Примећивао сам све детаље извезене на светитељевим одеждама, а које представљају андјеоски свет у којем светитељ сада живи. Након Свете Литургије, отац Стефан је изнео Славски колач испред храма, тамо га је благословио, посветио и поделио народу. Тек што смо сви поново ушли у храм, имали смо прилику да се поклонимо моштима Светог Јакова Туманског. Ред је био дугачак, по мојој процени готово пет стотина људи је чекало да се поклоне светитељу. Целивао сам том приликом миомирисну лобању Светог Јакова и добио на дар иконицу Светог Зосиме Синаита и комадић одежде Светог Јакова Туманског. Након обиласка гробова упокојених у чијим гробницама се налазе и земни остаци блиских сродника мог духовног оца, Архмандрита Гаврила, помолио сам се за душе упокојених, јер на тај начин, по православном предању ми који живимо на земљи изравно помажемо нашим покојним прецима и наше молитве су много корисне за искупљење њихових душа. У манастирском дворишту био је подигнут шатор под којим је за све присутне вернике био припремљен ручак. Амбијент испод шатора био је украшен домаћим украсним детаљима. Странице шатора биле су украшене ћилимским детаљима и дизајном, рекао бих да је све ово ручни рад.


Манастир Тумане

Сео сам на клупу у шатору, а одмах преко пута мене дошли су моји познаници из Београда, заједно са Ђорђем, познаником којег сам се најмање надао да ћу срести овде. Након ручка сам узео канистер за воду и отишао до испоснице Светог Зосима Синаита која се налази у шуми на километар далеко од манастира. До ње се долази пешице. Испосница је отворена и приступачна свима. Унутра се налази Свети Престо, неколико икона и много прашине. У оази тишине могао сам лакше да схватим како се овде својевремено подвизавао Свети Зосим Синаит, који је свој живот провео као отшелник (пустињак) и на тај начин досегао највише степене духовног живота. Његова религија била је љубав према Богу. Средиште његовог живота био је Господ. Усрдне молитве молио jе само са једном сврхом а то је да изрази најдубљу и најискренију љубав према Богу. Свети Зосим Синаит живео је овде и по хладноћи, и по киши и зими. Живео је у рају, највише због чињенице да му је Бог свакодневно био близак, помажући му свакодневно у ревновању. Борио се тако да сачува своју веру у Бога и верност према Христу.


Испосница Светог Зосима Синаита

По повратку пешачио сам спорије и тада је и време пролазило спорије око мене. У сусрет ми је долазило неколико монаха, један од њих био је отац Рафаило Бољевић. Спустио сам главу и прошао поред њих. Вратио сам се у манастир и посетио гостопримницу која се налази са друге стране улице. Поручио сам једну домаћу кафу уз коју сам се угрејао. Било ми је потребно да се мало окрепим и да ми се слегну утисци након посете ове древне испоснице. Овде сам такође срео свог брата у Христу, Ђорђа из Београда. Мало сам се одморио и окрепио у овом топлом амбијенту. Након краћег одмора, назвао сам свог доброг пријатеља Љубисава који живи у овом крају, полубрата од оца Гаврила. Без оклевања, под утиском испоснице коју сам малопре посетио, рекао сам му да ускоро стижем до њега са намером да обиђемо знаменитости Хомоља. Након посете испоснице Светог Зосима Синаита, хтео сам да наставим са упознавањем знаменитости овога краја. Потражио сам у гужви игумана манастира Тумане, оца Димитрија, поклонио сам му своју књигу “Сусрети са Светим местима” и мало поразговарао са њим. Отац Димитрије ме питао за оца Гаврила, да ли се отац опоравља и постоји ли могућност да ускоро посети манастир Тумане, јер како каже отац Димитрије, ово је први манастиру у који је отац Гаврило дошао као искушеник Бора.


Село Дубока и извор чудотворне воде

Када сам дошао по Љубисава, било је већ касно поподне, нисмо имали пуно времена, али смо зато одмах кренули да посећујемо интересантна места. Љубисав ме прво одвео у Волују, суседно село у којем ми је хтео показати зграду, основну школу у којој је отац Гаврило ишао у основну школу. Била је то стара зграда, али врло добро очувана и одржавана. Тамо је и данас основна школа. Отишли смо до новоподигнуте цркве Свете Петке испред које се недавно догодило чудо, причао ми је Љубисав да се у ватри коју су запалили приликом прославе завршетка изградње храма појавио лик особе која је држала књигу у руци и која је била окренута према цркви. Без много задржавања посетили смо и осталу родбину оца Гаврила који су се изненадили када смо дошли. Живе далеко у природи, далеко од пута, до њих се долази пољским путем. Много су се обрадовали када смо им дошли у посету. Причали смо о вери и животу. О могућности и снази вера да зближава људе, а не да их раздваја. Ако успемо да се зближимо, тада ће нам бити лакше да очувамо веру. Као предуслов важно је само да у средиште нашег живота ставимо Господа. Наш разговор је текао таквим тоном, започет на ливади, али од занимљивости теме нисмо стигли да уђемо у кућу. Цео овај крај у којем сам се током разговора налазио, подсећа на испосницу. На месту где смо стајали и причали, у ранија времена налазио се ранохришћански храм којих је у времену римског царства било веома много у овом крају. Причали су ми о чудесном, лековитом извору који се налази у близини и на чијем месту је такође био ранохришћански храм који је већ вековима затрпан земљом. Када сам то чуо замолио сам Љубисава да ме одмах одведе тамо, желео сам да видим то свето место. Оставили смо ауто на путу и наставили пешке до тог извора. Изненадио сам се када сам видео да овај чудесан извор извире буквално из корена дрвета. Да би се умио овим извором, било је потребно да се спустим у корен дрвета. Тамо као да сам био покривен топлином самог дрвета и његовим кореном. Ово дрво осим извором воде који се налази у његовом корену као да лечи својом емоцијом које неописиво делује на људе. Потпуно је необјашњив осећај и спознаја да природа толико помаже човеку. Човек као део природе потпуно је свестан да му је природа сапутник ка спасењу, да му је пријатељ на том путовању. Велика је тајна Божија стварање биљака и животиња са циљем да служе човеку. Човек је отишао далеко са цивилизацијом и сада се не бави више природом. Самим тим удаљио се од Господа који му је дао природу и целокупно стварање на служење. Занемарујући овај Божји дар човек ствара своју властиту природу. Овде је и отац Гаврило још као дечак проводио много времена. Изненадила ме тема о којој ми је Љубисав причао и каже како отац Гаврило зна врло добро ову крушку, ону јабуку. Нисам реаговао на његове речи, сматрајући сасвим нормално да ми је хтео рећи како су ова стабла још из времена од када је отац овде боравио и чувао стоку. Међутим, како је Љубисав то све више изражавао својим речима, имао сам утисак да се ради о посебној брижности људи са природом. Наставићу ово да истражујем, али већ сада сам постао свеснији да су људи у ранија времена природу, биљке, дрвеће, цвеће, али и животиње, схватали као дар Божији. Између природе и човека постојао је блиски однос. Људи из старине су на тај начин долазили до Бога. Христос им је био средиште живота, а све око Њега, била је природа. Човек је кроз тумачење природних појава и односа са природом јачао своју веру у Бога. Тада се није изучавала висока теологија, која је данас актуелна. Само су ретки, учени људи изучавали Свете Оце и Свето Писмо. За остале људе вера је била начин живота, живот у природи, однос са природом, а у средишту њиховог живота налазио се Христос од којег се никада нису одвајали. Срцем су живели и срце су Господу на дар приносили.

Свети Јаков Тумански

SvetiZosim

Свети Зосим Синаит

Свети Јаков Тумански, пре него се замонашио, имао је светску славу и титулу два завршена фактултета. Докторирао је филозофске и правне науке на познатим светским универзитетима. Приликом једне посете Србији и његовог вишедневног боравка у Врњачкој бањи, присуствовао је једног дана беседи на којој су били присутни Владика Николај Велимировић и чланови богомољачког покрета. Јаков је чуо богонадахнуту беседу од једног простог сељака и такнут њоме он је оставио све своје титуле и одлучио да цео живот посвети Богу. Прости сељак којег је слушао није изучавао школе, није знао теолошку науку, већ је животом сведочио Бога. У средиште свог живота поставио је Бога. Простим људима је лакше доћи до Христа, јер они комплетни створен свет, природу око себе и свој живот гледају чистим, просветљеним очима, а не заслепљеног од греха умом. Прости сељак тог времена живео је у складу са природом, слично попут Светог Зосима Синаита. Они су својим животом сведочили веру, и тако је преносили на нове нараштаје. Својим животом су били верујући и тако су чували веру. Да бих успоредио своје закључке са текстовима о овој теми који су доступни на интернету, уписао сам у интернет претраживач појам “Како сачувати веру?”. Изашло је много текстова у којима црквени поглавари пишу о нади да ће народ да сачува веру. Читајући остале наслове, наишао сам на текстове људи који се боре за веру како би је сачували. Но од давнина па све до данас, прости људи, попуст сељака који је беседио Светом Јакову, својим богоугодним начином живота, стављајући Христа у средиште живота, преносе истинску веру на нове нараштаје и тако је чувају од заборава.

Ненад Бадовинац,
Октобар, 2016.