На Васкршњи Понедељак у манастиру Лепавини окупило се на стотине људи, верника, његових пријатеља. Дошли су да се опросте од Оца и да испрате оца Гаврила на пут према најузвишенијем месту. Ка том делу васионе одлазе само они који се смрти не боје и који живе са циљем да се поново роде. Тамо одлазе и они које Бог превремено позове к себи. Тамо је отишао отац Гаврило, отишао је превремено. Бог га је позвао  себи и тако га ослободио свих физичких ограничења.

Тог дана  у манастир сам дошао раније, много пре почетка Васкршње Свете Литургије. Чим сам стигао, загрлио сам своју братију и сестре који су стигли из многих околних земаља. Сви загрљени у том тренутку имали смо истог духовног оца којег смо дошли да испратимо на пут ка вечности. Тамо где не вреде материјална ограничења и тамо где човек може да живи вечно без болова. Сестре и братија које сам загрлио били су из Минхена, Беча, Бањалуке, Београда, Загреба, из осталих делова Хрватске,  Словеније, Србије. Изразили смо саучешће једни другима, јер смо заједно делили тугу и бол коју нисмо могли потиснути у себи.

Ушао сам у цркву да целивам очев кивот који је био изложен у средишњем делу цркве. На кивоту је била очева слика и крст које сам целивао и пред кивотом сам направио поклон, поклонивише се испред духовника од којега се нисам удаљавао последњих 25 година. Отац Гаврило је готово цео свој живот провео у цркви. Био је скроман монах и све своје што је имао посветио је Богу који се, сигуран сам у то, уселио у његово срце.

Купио сам свеће и принео их за Оца, родитеље и себе. Видевши касније брата Драгослава,  носио је у руци велику и необичну свећу, пожелео сам да купим баш такву, али брат Драгослав каже да таквих свећа нема да се купи и он ми је поклонио своју. Желео сам да је украсим са цвећем. Желео сам за време опела да то буде најлепша свећа која ће горети за покој душе. Око мене је било много пролетног цвећа и помислим да свећу украсим са цвећем. Дрвеће у манастирској котлини је процветало, јоргован је пролистао. Око мене је било многобројног цвећа. Убрао сам цветове са расцветаног дрвећа. Набрао сам и причврстио га селотепом тако да је моја свећа осим што је била украшена и најлепше је мирисала. Била је спремна за опело оцу Гаврилу.

За време Васкршње Литургије црква је била пуна верника. Кивот се налазио у средишњем делу храма, недалеко од Чудотворне Иконе Богородице Лепавинске којој је отац Гаврило служио и пред којом се молио пуне 33 године. Дошавши далеке 1984. године са Свете Горе у манастир Лепавину, он је обновио манастир и подигао га опустошеног и разрушеног. Уз манастир, Отац је обновио духовност људи овог краја, а доспевши у интернет сферу, светињу манастира Лепавине представио је хиљадама младима у целом свету, од којих су многобројни дошли да посете ову светињу и да се поклоне испред Чудотворне иконе Богородице Лепавинске.

После Свете Литургије, и краће паузе служено је опело током којег је народ певао Васкршње “Христос Васкрсе”. Током опела видео сам брата Драгослава како нема свећу у својој руци, а рекао ми је да осим свеће коју је дао мени има још једну за опело. У том тренутку је сестра Миланка узела свећу са кивота коју сам оставио тамо и пружила је брату Драгославу. Када смо уз Оца сви смо у заједници као једно. У цркви се истовремено певело Васкрслом Господу и опело оцу Гаврилу. Народ је непомично стајао са свећама од којих је моја имала специфичан мирис цвећа. По завршеном Опелу сви смо још једном, последњи пут целивали Очев кивот.

Затим је поворка са очевим кивотом кренула из средишњег дела храма према манастирском гробљу. Удаљио сам се од кивота, али је тада до мене дошао Жељко и рекао ми да примим очев кивот и пођем са поворком до манастирског гробља. Одбио сам, рекавши да сигурно има неко други ко ће носити кивот. У том моменту сетио сам се очевог коментара након што смо га задњи пут провозали по ходницима болнице. Када смо се тада вратили у собу није било никог од болничког особља, већ само Отац, Драгомир и ја. Рекао сам оцу да идем по медицинске сестре да нам помогну, а отац ме питао: па што ме ти не подигнеш? Рекао сам тада Оцу да немам толико снаге. Када је кивот пролазио поред мене, поворка је застала због гужве на излазним вратима. Нико није држао сандук за доњу леву ручку. Управо је поворка застала у тренутку када је кивот био испред мене. Примио сам ручку и заједно са братом Драгославом који је био испред мене, оцем Теофаном који је био са друге стране, али и осталим људима повезао Очев кивот према манастирском гробљу. Испред мене је био брат Драгослав који је често возио оца у колицима по ходницима болнице.

Испричао ми је брат Драгослав да му је Отац након што га је он последњи пут возио у болници, рекао да ће га он још једном возити. Ово се обистинило ево тек на дан Очеве сахране. Када смо стигли испред ископаног гроба, свој украшени цвет сам оставио на кивоту. Примио сам за ручку очевог кивота и сасвим лако подигао кивот и заједно са братијом пренео кивот до гроба. Након митрополитове беседе кивот је спуштен у гробницу и камена плоча постављена је на гробницу.

Многобројни народ, очеви пријатељи и његова духовна деца били су позвани од стране манастирске братије на трпезу. Неколицина људи је остала још неко време уз очев гроб. Овде сам срео Јасну и Далиборку из Загреба. Закључили смо да отац Гаврило наставља да живи у нама, његово дело и његов рад је сачуван у свима нама. Његова љубав за своју духовну децу живи и даље у нама. Отац је из своје мале манастирске келије био у контакту са хиљадама духовне деце путем интернета. Позивао их је себи у Лепавину да посете светињу и да се поклоне пред Чудотворном иконом Богородице Лепавинске. На позив Оца давних година и Јасна и Далиборка дошле су у ову светињу.

Упознале су Оца који је непрекидно мисионарио из своје келије и тако обнављао ову запуштену светињу. Тако је уградио свој свакодневни рад у зидине и у сваки обновљени камен овог храма. Године су пролазиле, а манастир се обнављао прилозима верника који су долазили у манастир. Данас се овде налази наш мали рај којег обилазе верници и поклоници из многих земаља. Јасна је рекла да ће јој Отац много недостајати. Даворка се није помирила са тим да Оца овде више нема.

Хтео сам да седнем поред гроба и задржим се овде још неко време. Лако би овде утонуо у униније да се није изненада у даљини чуо хаотичан звук стругања једног аута у други. Погледао сам у смеру свог аута, јер је из тог смера долазио звук. Отрчао сам брзо да видим, а Јасна и Даворка су остале поред Очевог гроба. Када сам дотрчао до аута, поред мог аута је био други ауто који је запео својим браником у точак мог аута и на тај начин покидао део бочног браника. Из аута је изашла госпођа и почела да виче на своју децу. Рекла је да се због њих морала враћати у манастир и да је тако настала незгода. Њени синови су изразили жељу да ручају у манастирској трпезарији. На моје изненађење, уопште није било огреботине на мом ауту. Било је нејасно како се последица хаотичног звука стругања не види на мом ауту. Онда смо заједно закључили да је њен браник запео само у гуму на мом точку. На гуми се није видела огреботина, али последица на њеном ауту је била велика.

Поздравио сам се са госпођом и кренуо сам назад до Очевог гроба да наставим да причам са Јасном и Далиборком. Неко је тада из другог аута викнуо моје име, али нисам видео ко је то био. Јасна је тада коментарисала начин на којим сам скочио до аута. Појаснила ми је своју мисао да управо начин како сам се трзнуо треба да означи да је време да се исто тако тргнем из унинија који би лако могао да захвати човекову душу у оваквим тренуцима. Сигуран сам да би и Отац хтео да његова духовна деца не тугују већ да се радују.

Обишао сам Очево гробно место испред којег сам сео, али не више са болом и тугом већ разумно, онако како би то и Отац најрадије хтео: уз растанак пун радосне тишине, а не уз тугу због завршене физичке присутности оца Гаврила у нашим животима. Сада је потребно да живимо његову мудрост, топлину и љубав коју нам је оставио. На тај начин Отац ће и даље да живи са нама. Од данас са Оцем градимо један другачији духовни однос уз поштивање његових духовних поука и учења.

Желим Очевој духовној деци пуно снаге, љубави и мудрост да превазиђу тешке тренутке због одласка духовног оца из нашег физичког света. Манастир Лепавина за све нас постаје још већа светиња којој се у вечности придружио њен обновитељ, отац Гаврило Лепавински који је овом Светом место посветио пуне 33 године свог овоземаљског живота.

Ненад Бадовинац,
17.04.2017.

Кликните и погледајте галерију фотографија

Након представљања Архимандрита Гаврила Господу, свет за мене више није исти. Смисао света за мене добива један нови још духовнији карактер. Имати духовног оца у свету поставило ме у једно безбрижније родитељско окружење, а губитком духовног оца безбржност полако изчезава. Дан после очеве смрти у Београду сам дочекао оца Василија и оца Теофана. Брат Драгослав је довезао Лепавинске оце у Београд како би они пресвукли оца у посмртну монашку одежду. Када су Оца пресвлачили у болничкој капели, нас неколико размењивали смо утиске које смо доживели посећујући оца током последњег периода лечења у Београду. Пришао сам брату Стаменку и брату Драгославу, започео сам разговор са њима, али они су били исцрпљени осећајем губитка најближе особе, њихове очи су биле испуњене сузама, јер су остали без духовног оца поред којег су провели најлепше тренутке свог живота. Као и сва очева духовна чеда, и они су поред оца упознали Бога и доживели истинску духовност.

Када су лепавински оци завршили пресвлачење оца у монашку одежду тада су нас позвали да уђемо у болничку капелу да целивамо Оца и да се опростимо са њим. Након што смо целивали очеву десницу, оци су отпевали краћи помен. Било је већ касно вече, али отац Василије и брат Драгослав су након помена морали хитно за Лепавину како би тамо припремили све за очев долазак. Отац Теофан је остао у Београду како би прибавио сву потребну документацију за превоз оца из Београда за манастир Лепавину.

Сутрадан на Велики Петак отац Теофан је контактирао амбасаду и позвао све потребне контакте. У суботу смо отац Теофан и ја отишли у погрербно предузеђе како би завршили потребну администрацију. Отац Теофан је отишао у амбасаду и у општински матични уред, а ја сам остао у уреду погребног предузећа да га тамо причекам. У међувремену сам са госпођом Сузаном која ради на пословима администрације седео и причао о утисцима које је она имала након што је сазнала да је отац Гаврило био један од највећих духовника Српске Православне Цркве. Причала ми је госпођа Сузана да никада из свог уреда не силази у болничку капелу, али ипак је тог дана сишла да види оца Гаврила. Каже да се изненадила када је видела необично благодејствено, а опет беживотно очево тело.  У то време дошло је неколико сестара из болнице које су биле блиске са оцем током његовог лечења на њиховом одељењу.

Када су радник погребног предузећа и отац Теофан прибавили сву документацију у амбасади позвали су госпођу Сузану и потврдили јој да су добили потврду за прелаз преко границе. Кивот са очевим телом се могао затворити. Радник који је требао да завари кивот позвао ме да посведочим очево присуство. Отворила ми се тада још једна могућност да видим Оца. Био је то поновни сусрет са мојим Духовним Оцем, а касније се потврдило да ће то бити и моја последња прилика да целивам његову руку. Прекрстио сам се пред кивотом и последњи пут целивао очеву Свету десницу. Целивао сам његове руке, руке које су ме готово четврт века благосиљале. Отац је држао у руци свој крст, а испод руке била му је близу срца копија Чудотворне иконе Пресвете Богородице Лепавинске. Целивао сам и његову монашку одежду и крст. Након мог поновног опроштаја са Оцем, радник ме замолило да се удаљим како би за вечност заварили кивот који се више никад неће отворити. Сетио сам се тада тренутка када сам дошао један дан код оца у болницу и он је спавао. Причекао сам неко време, али отац се није будио. Нисам тада целивао очеву руку, него сам једноставно отишао. Следећег дана када сам дошао отац ми је рекао да не пропуштам никад прилику да целивам његову десницу чак и када он спава.

Вратило сам се у уред погребног предузећа, госпођа Сузана је седела и гледала моју реакцију. Причао сам успорено и помало неповезано. Испричала ми је тада да је то јутро када је дошла на посао, осетила снажно благоуханије од којег је мирисао цео њен уред. Сетио сам се да је сестра Танкосава донела миро са којем су отац Василије и отац Теофан миропомазали очево тело. Превезли смо кивот са очевим телом из болничке капеле у манастир Ваведење у Београду и тамо су се са њим опростили они београђани, његова духовна деца, која неће имати прилику да присуствују његовом опелу и сахрани у манастиру Лепавини. Тамо сам срео мати Злату из манастира Тројеручице под Авалом. Питала ме да ли имам очеве слике и ја сам јој показао очеву слику из болничке капеле. Њен коментар на слику био је: “Он је прави Монах”.

Касније је владика топлички Арсеније одржао помен Оцу у манастиру Ваведење. Верни народ је целивао Очев кивот и отац Теофан и возач одвезли су оца Гаврила у његов вољени такође Световаведењски храм, у манастир Лепавину. У том манастиру отац је последње 33 године свакодневним трудом подизао манастир и духовност у људима овог краја. Отац Гаврило је пре тачно 33 године дошао у тај запуштени манастир са Свете Горе, такође из Световаведењског манастира Хиландар. Очево тело ће у кивоту у манастиру Лепавини поред своје манастирске братије и верног народа који га неизмерно цени и поштује, чекати сутрашње Опело и сахрану на манастирском гробљу као достојну припрему за одлазак у Царство Нашег Оца Небеског.

Свим верницима и пријатељима желим срећан и Богом благословен најрадоснији хришћански празник Васкрс, уз најрадоснији поздрав ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ.

Ненад Бадовинац,
16.04.2017.

Дани су такви да између јутра и вечери немамо много времена за себе и своје ближње. Ако не променимо себе и не поправимо овакво време, ускоро нећемо имати прилику да током дана радимо оно што волимо. Нећемо стићи да мислимо на оно што нас чини срећним, нећемо стићи да бринемо за ближње и због тога се нећемо моћи осећати вољеним.

Потребу исказивања брижности током слободног времена подсећа ме на време које сам провео поред оца Гаврила током његовог болничког лечења у болници “Свети Сава” у Београду. У овој болници отац је смештен од марта 2017. Овде је довежен на хитну здравствену рехабилитацију. У болници је отац добио свој апартман где му је пружена сва потребна нега. Заједно са господјом Радмилом довезли смо оца у болницу и након пријема оцу је додељен један од најбољих апартмана. Испред апартмана дочекала нас је докторка Невена Ковачевић и виша сестра Марија. Сестра Марија се обрадовала када ме видела и споменула је да ме позна са Лепавинске веб странице. Питала је у том тренутку за оца, а њега су баш довозили са ренгенског снимања и Марија се обрадовала када је сазнала да ће отац да настави своје лечење баш на њеном одељењу.

Свакодневно сам посећивао оца Гаврила молећи портире да ми дозволе да уђем раније, пре термина посета и да останем дуже, након термина посета. Имали су разумевања схватајући моју потребу да будем чешће поред свог духовног оца. Како је пролазило време лечења, оцу је здравствено стање било боље. Отац је ускоро из кревета могао да седне у своја инвалидска колица. У мојој свакодневној посети организовао би акцију возње оца у колицима. Отац би увек имао вољу да се вози, а у томе су помагали брат Драгослав из Дубице, брат Љубо, брат Стаменко, брат Милан, а готово свакодневно брат Драгомир којег сам овде код оца и упознао. Било је интересантно гледати како брат Драгослав, који је физички јак, прими оца и без проблема са кревета га у једном покрету пренесе у колица. Сви остали, када смо то хтели извести морали би имати још некога као појачање. Брат Драгослав је захваљујући својој изразито физичкој снази могао то сам да уради. Кренули би у краћу вожњу, два или три круга по спрату болнице било би сасвим довољно. Отац се брзо умарао. Прва вожња ми је остала најупечатљивија. Тада сам са братом Драгославом и вишом сестром Маријом провезли оца кроз ниже спратове болнице где се налази болничка капелица. Отац јој се много обрадовао и коментарисао је да смо стигли у Патријарсију . Сестра Марија се зачудила, јер су врата која воде у овај део болнице готово увек закљуцана, а тог дана су била откључана. Онда нас је сестра Марија одвела све до последњег спрата где смо имали прилику да оца изведемо на болничку терасу. Оцу је то одговарало, јер и то је био један вид болничке неге.

Дани су брзо пролазили, а отац је све време био у свом болничком апартману, готово константно је лежао у кревету. По мом мисљењу, проводити тако дуго времена непомицно у кревету је за оца било право мучење. Свакодневно сам долазио оцу у посету и овде сам упознао нове занимљиве људе. Тамо сам упознао госпођу Гоцу. Она је по очевом послушању била задужена да оцу доноси храну и то три пута дневно. Није јој то било тешко, чак се помало и љутила када би неко други донео оцу нешто за појести. Схватила је своје послушање веома озбиљно. Отац је имао болничку прехрану, али Гоца је хтела да ту прехрану обогати својим специјалитетима. Добила је и надимак “Приватна очева куварица”. Отац јој је често давао нове надимке, тако да је једног дана била Јеца, па Цеца, па Гоца… Са њом је први пут у посету оцу дошао и брат Драгомир, и он је хтео да добије од оца послушање. Његово послушање било је да свакодневно оцу доноси воће. У шали и он је добио нови надимак. Њега је отац прозвао Јован. Све смо то примили са посебним смислом за хумор. Да напоменем, Драгомир је био Гоцин брат из цркве, али га је отац прозвао Гоциним супругом. Кад год би Гоца дошла код оца да донесе храну, отац ју је питао: “А где ти је муж Јован?” Ми би се увек насмејали, јер би Гоца увек оцу понављала исту причу: “Оче, али није Драгомир мој муж, имам ја свог супруга Синишу”. Но то јој није помогло, за оца, она је имала два мужа и отац није од тога одустајао. Ми бисмо се увек томе весело насмејали. Гоца се досетила да позове свог правог супруга код оца у посету, и он је дошао, али отац му је рекао како Гоца има два супруга. Сви смо се и томе насмејали. Но господја Гоца је имала смисла за шалу и није се љутила, већ је неуморно и свакодневно долазила по три пута и доносила оцу и доручак и ручак и вечеру.

Долазећи свакодневно код оца Гаврила у болницу тамо сам имао прилику да упознам дивне докторке и особље болнице. Главна сестра Марија, за оца је била докторка Марија, и онда смо и ми њену нову титулу тако прихватили. Она би често долазила код оца на духовне разговоре и заједно би остали код оца до касно увече, слушајући оца и дивећи се његовој способности да проникне дубоко у нашу личност. Слушали смо очеве беседе које су биле дубокоумне и ретко су се ослањале на правила, већ су више звучале као духовне поуке. Приметио сам да је отац Гаврило желео да ове дане када је у болници све више помогне људима, како би они лакше прихватили себе и своје погрешке, и тек тада се исправили. Отац није штедео себе ни у тренуцима болничког лечења. За сваког је имао времена, свима је и у тим тешким тренуцима понудио поуку и разрешење животних проблема.

У болницки апартман сестра Александра је донела велику лепавинску икону коју нисмо могли окацити на зид па сам је однео у радњу да јој уграде кукицу. Од тада лепавинска икона краси очев апартман. Многи који додју код оца у посету, прво узму благослов од оца, а онда од копије цудотворне лепавинске иконе. Упознао сам код оца у апартману и људе који су прицали своја духовна искуства везана за контакте са надприродним појавама. Цовек се упласи таквих сусрета, али отац казе да се тога не треба пласити. Зивимо у свету у којем постоје и андјели и демони од којих понекад не моземо побеци али се зато крстом увек моземо сацувати.

Очево лечење је ишло својим током, све до једног дана када му се стање нагло погорсало. Досао сам раније код оца. Био сам срећан што су ме пустили и пре званичне посете. Усао сам у очев апартман да га изненадим, али њега тамо није било. Изишао сам из апартмана и потражио докторку. Она ми је рекла да су оца хитно пребацили на интензивну негу, јер му се претходну ноћ доста погоршало здравствено стање. На одељењу интензивне неге посете су строго забрањене. Осим у одређен део дана.

Отац би ми свакодневно причао интересантне детаље које је прозивљавао и којих се сецао, давао ми је нове идеје и подстицао на активности. Није могао да одради уместо мене, али подстицао ме идејама, а на мени је остало да одрадим властити ангажман. Тако на пример, нисам имао вољу да идем и да представим свој научни рад из информационих технологија на једној научној конференциији у Сарајеву. Хтео сам да је занемарим. Но отац ми је свакодневно сугерисао да је најбоље да постанем активнији. Прихвативши такву поуку, отишао сам на конференцију Инфотех 2017. и тамо доживео једно лепо и богато искуство. Благодарећи на томе управо оцу Гаврилу. Једно време смо код оца у апартману гледали телевизију, ја бих константно мењао канале и заустављао сам се на разним каналима гледајуци емисије о музици или о припреми хране. Када би Гоца дошла ми би поставили тај канал, управо зато да Гоца погледа и друге рецепте. Она је увек питала оца: “Драги мој, шта би да ти спремим сутра за ручак?” . Сваких неколико минута би долазиле болницке сестре у очев апартман да га обиђу и да питају оца треба ли му нешто. Докторка Марија, Јована, Данијела, Драгана, Биљана, али и све остале сестре несебично би пружале сву потребну негу, само да оцу буде боље и да се што пре опорави.

Пошто је отац сада на интензивној нези, посете су строго ограничене и више до њега не могу тако често. Чекам да се отац опорави и да га поново врате у његов апартман тамо где би могао да настави са својим опоравком. До тада ће ми недостајати духовне поуке које са невероватном очевом духовном снагом долазе до мене. Чуо сам се и са Гоцом ових дана и она је имала неку незгоду и тренутно се налази на лечењу. Све се нешто ових дана погоршало. Такво је време и дани. Такви су садашњи људи. Биће боље.

Ненад Бадовинац,
01.04.2017.