Недавно ме мој поштовани рођак из далеке Америке замолио да на београдском великом гробљу усликам гроб познате личности која му пуно значи, те да му пошаљем фотографију путем интернета. У том гробу је сахрањена особа која без обзира на својевремену популарност постаје помало заборављена у нашем времену. Време у нашем свету има снагу да из нашег сећања избрише сва осећања која имамо према покојнику. Туга којом оплакујемо своје ближње с временом бледи и нестаје, али без обзира на то, у оним првим тренуцима, губитак драге особе може чак да заустави рад нашег срца. Туга којом смо тада испуњени простире се на наш читав живот и оставља вечни призор јада и бола. Управо сам тај болни призор данас доживео код блиске особе. Туга је задесила целу њихову обитељ, одвојила је сваки смисао радости у њиховох животу.
Са губитком драге особе, одлази ведрина из нашега живота. У живот тада улази жалост. Покушај утехе нема никаквог смисла, већ само повећава сузе у очима ближњих. Сећам се својих првих корака у духовном узрастању када сам као дете замишљао своју властити смрт. Нисам тада могао да појмим себе након смрти како лежим покривен надгробном плочом. Питао сам се зашто су баку и деду поклопили таквом плочом? Страх је био једно време толико неподношљив, а ја онако мали нисам могао да појмим никакву утеху у том свом незнању. Када сам духовно проходао тај проблем је нестао, али се појавило друго питање: зашто сви долазе да посете људе на њиховим гробовима када сви знају да покојници нису ту нити духовно, а нити телесно? Тело које човек обуче својим рођењем на земљи, свлачи приликом смрти и временом оно нестаје.
Ново београдско гробље је уређено, али је ипак некако тужно, јер у очима људи ствара тугу и исказује бол. Но нису сва гробља таква. Изнад манастирске цркве у Лепавини постоји неколико гробница покојника које се вековима тамо налазе, али које шире код верника радост, јер, сви смо свесни да због присуства крста над гробницама овде буја живот а не смрт. Све остало је неважно, важно је да је крст на гробу, јер му оно даје сву потребну радост, и сваку тугу преузима на себе. Необјашњива мистика покојника влада и на Светој Гори где се човеково тело у тренутку смрти никада не грчи, увек остаје опуштено и природно. Оставља дојам да човек спава, а не да је преминуо. Ова појава се на Светој Гори појављује једнако и код монаха који су тамо живели, али и код световних људи који се у тренутку смрти нађу у том бисеру, Светом Богородичином Врту. На Светој Гори, гробнице монаха су веома ретке, јер се тамо покојници закопавају, а онда се након три године откопавају и постављају у посебне крипте намењене костима (костурнице). Монаси као и поклоници, без туге, већ само са посебним поштовањем прилазе гробницама да би очитали опела или заупокојене молитве. Тамо такође крст на гробницама или костурницама не допушта тугу, већ само радост. У Божијим очима душа сваког човека је једнако заступљена. Као што ни Господ не заборавља покојнике, тако ни ми не смемо заборавити гробнице наших предака. Треба да их наставимо волети и сећати их се у својим молитвама, јер они и даље живе уз нас. Често се сетим свога прадеда и прабаке, који су умрли у рату мученичком смрћу. Њихови гробови су мени потпуно непознати, али по облику њихове смрти, рекао бих да им никада није било важно какву ће имати гробницу, важно им је само да се сахране тамо где су и рођени – на својој земљи под својим крстом.
Особа која је изгубила вољену особу, чија ме туга потакла да напишем овај текст, вероватно га никада неће прочитати. Но, утеха јој не би ни дошла из овог текста или неке песме, већ само из молитве упућене Богу, који има апсолутну власт над покојним душама, али и над нама који остајемо овде. Тражећи од нас да се молимо за своје покојнике, Господ омекшава наша срца. Ето и покојници су ту због нас, чак и смрт ближњих постоји да би се ми повратили Богу. Наши покојници очекују од нас Свету заупокојену Литургију, јер тако се ми осим за њихове, жртвујемо и за наше пале и грешне душе. Наша мала жртва нека покојним душама буде на спасење, а нама нек потакне мисао да живот има смисао тек када наступи овоземаљска смрт.
Ненад Бадовинац
15.12.2013.