Представа на позорници мог живота траје непрекидно. У њој играм главну улогу и свакодневно креирам нова животна искуства. Ту нисам сам, јер Господ свакодневно на мојој позорници проналази начине да ми укаже на пут спасења. Он жели да ми покаже осећај слободе, жели да ме научи да спасоносно режирам своју улогу. Господ жели на мојој животној позорници премијеру спасења.
Седео сам у једном београдском ресторану уз реку. Гледао сам Београд, Дунав и зидине Калемегдана који су ме подсећали на сцене из мог живота. Иза тих врата налазе се магловита превирања и неосветљени путеви којима сам ходао. Пролазио сам тим стазама неналазећи пуноћу живота, напротив, тим магловитим и слабо видљивим стазама често сам се доводио на почетак свог животног путовања.
Несигурни су путеви који ме воде непрекидно у круг., У њима нема духовне обнове и животног ентузијазма. Животну енергију расипам путевима који константно воде на почетак, без смисла. Жеља ми је да се моја животна позорница испуни осећањима, читав мој живот да буде испуњен осећањима, али не мојим, већ Његовим, Божијим, који испуњава и храни свако људско срце до Небеских граница. Седео сам тако у ресторану, гледао и размишљао о Београду и Дунаву, реци која је односила безосећајност овог великог града. Испијајући послеподневну кафу чекао сам да ми се придружи отац Гаврило који заједно са братом Стаменком долази из манастира Лепавине. Отац је позван у Београд да присуствује вечерашњем представљању филма “Пут Свете Породице”, у дворани Коларчеве задужбине. Када су моји гости стигли, узео сам благослов од оца и чврсто га загрлио. Истина је да сам га загрлио, јер сам га се зажелео, али загрлио сам га, јер је управо он, на неки мистичан начин успео пружити мом животу многа богатства и подићи мој животни ентузијазам. Приближио ми је животне боје, све оне жарке које моје несвесно биће у вечности исчекује. Где год да кренем, сваки дан испуњен је пуноћом живота. Размишљам о пуноћи живота који се налази у мени. Када су моји гости стигли, ток Дунава се убрзао, ведрина на небу се открила, а рибља чорба се убрзо нашла пред нама у тањирима. После ручка, припремали смо се за вечерашње представљање филма “Пут Свете Обитељи”. Велика, вредна статуа Богородице са Христом у наручју и Праведним Јосифом, била је уручена на позорници у препуној великој дворани Коларчеве задужбине. Статуа је била посвећена оцу Гаврилу од стране организатора вечери и редитеља филма, г. Драгана Дамјановића за велики труд и којег је отац уложио са својим интернет мисионарењем. Велики аплауз посетиоца у великој сали Коларчеве задужбине био је упућен оцу Гаврилу. Отац је са неколико речи без дрхтавице у гласу рекао: “Доносим вам благослов из манастира Лепавине и благослов чудотоврне иконе Пресвете Богородице Лепавинске”. После представљања филма упутили смо се у малу дворану, свечано припремљену за вечерашње госте.
Оцу Гаврилу су прилазили многи људи поблагослов. Пут од велике до мале дворане у Коларчевој задужбини био је поплочен милим призорима благослова. Путовали смо дуго том стазом која је била осветљена очевим напрсним крстом. Осветливши стазу, видео сам боље. Гледао сам у смеру свечане сале која је била украшена смислом. Сећајући се фотографија из очевог живота, његовог детињства, вишегодишњег боравка на Светој Гори, те каснијег доласка у манастир Лепавину, његов пут није био нимало лак. Тако је награда коју је добио, награда за велико животно трпљење. Нашао сам се у очевом окружењу као посматрач којему је откривена тајна трпљења. Многи људи су прилазили, тражили су сарадњу са оцем, тражили су да учествују у очевој мисионарској мисији, тражили су чланство на емисијама на Интернет Радио Благовести… Сарадњу су понудили директор Радио Словољубве, наша позната глумица Весна Пећанац, али и многи други. Отац ме позвао да их упознам, јер убудуће радићемо заједно на интернет мисионарским пројектима. Било је очевих пријатеља који су због њега дошли са Косова, из малог места поред манастира Грачанице. Отац ме замолио да им испричам причу коју сам описао у својој књизи „Сусрети са Светим местима“. Прича се односила на младића којег сам срео приликом моје посете манастиру Грачаници. Када је моја поклоничка група стигла у место, изашао сам из аутобуса, а одмах иза леђа појавио се младић на бициклу који је већину дана проводио заточен у овој енклави. Његово место за живот је свега неколико стотина метара око манастира. У разговору са њим, младић је изразио жељу да нас поново види. Замолио ме да поново дођемо и да га никада не заборавимо. Често причам ову причу о њему. Тако сам и вечерас испунио његову жељу и нисам га заборавио. За то време изгубио сам оца из вида. Окренуо сам се како бих га потражио и тек тада га видео у другом делу сале како неуморно верницима дели благослове и иконице Богородице Лепавинске. Са многима се фотографисао и многима је дао благослов. Остали смо као задњи гости у Коларчевој задужбини, режисер филма, академик српске краљевске академије г. Драган Дамјановић испратио нас је до аута, поклонио мноштво књига и позвао на следеће дружење које је најавио средином године. Испуњени радошћу, кренули смо. Позвао сам своје драге госте на вечеру, но они су је одбили. Захтевао сам тада да купим у трговини, да бар нешто поједемо, но и то су одбили. Тада ми је једина шанса била да их одведем у најбољу бурегџиницу у граду. Тамо смо сели и поручили најбоље сарајевске пите са домаћим српским јогуртом. Сели смо у бурегџиници за сто, најели се уз радосни амбијент у којем су нам се дивили и продавачи и гости.
Следећег дана своје сам госте повео поново у амбијент топле и ведре нијансе жарко-плаве несвакидашње боје Дунава. Потакнуо сам оца на разговор о вери или је ипак он мене потакао. Никада са сигурношћу то не знам проценити. Многе недоумице куцају на врата моје вере, па често желим од оца чути мишљење. Често испровоцирам оца са питањима која колебају моју веру. Но, отац увек врати провокацијом, али провокацијом која испровоцира моје одговоре који ми помогну да учврстим веру. Тако се наша два колосека састају. Понекад не могу са оцем разговарати о божанским појавама, јер колебање моје вере и моје схватање Бога није целовито као његово схватање. Отац с обзиром на дуг монашки стаж и живот који је предао Богу, једноставно не може да разуме моју дилему. Моја дилема је неоснована, а његови одговори о вери су једноставни, кратки и недвосмислени. Тешко је оцу са мном, много стрпљења улаже у моју веру, а резултати код мене тако лако и често падају у воду. Моја сумња побеђује његово трпљење. Но отац неодустаје од мене, жели да и ја осетим присуство Бога у човеку. Он, као духовник жели спасење своје духовне деце, можда чак више, него своје властито спасење. Какав је то Рај, ако родитељ не види поред себе и своју децу у благостању. Понекад желим да се спасем само због великог труда којег отац улаже у мене. Велики је духовни јаз између оца и мене. Нажалост тај јаз се све више продубљује. Остајем у позадини, у прикрајку једног од тамних ћошкова старе дрвене куће заборављен од себе самог. Можда потакнем сам себе на допринос својој духовности када видим колико се духовни старатељ стрпљиво труди око мог спасења.
Ненад Бадовинац,
Март, 2014.