скроз десно на слици: игуман манастира Велика Ремета, Архимандрит Стефан, академици: проф. Димитрије Стефановић и проф. Владета Јеротић и отац Петар. Скроз лево: богослов Стефан
Паркирао сам ауто испред стана угледног Академика наше Српске Академије науке и уметности, проф. Димитрија Стефановића. Дошао сам раније да бих помогао око припрема за путовање у манастир Велику Ремету, где професор са хором треба да отпева бденије. Када сам дошао испред зграде, неколико људи било је окупљено око Академика, професора Јеротића који им је причао о “Легенди о 36 праведника”. Причао је о јеврејској легенди о праведницима који живе у свету и због којих Бог још увек неће уништити свет. По легенди, о тим праведницима свет ништа не зна: о њима се не зна где и како живе, можда су богаташи можда сиромаси. Легенда каже да чак ни праведници не знају да су једни од одабраника због којих Бог не жели да уништи свет.
Тема ме заинтересовала, хтео сам да сазнам више о тој легенди. Сели смо у аутобус и кренули за манастир Велику Ремету. Спонтано сам ушао у разговор са Славицом која је изврсни познаваоц старојеврејске културе и религије, добро познаје старојеврејски језик, па чак и арамејски. Знала је детаље ове легенде и додала да се код Јевреја никада не расправља о легендама. Много је истине у њиховим легендама. Разговарајући, путовали смо кроз арамејске и старојеврејске списе и тумачили их. Држи ли Бог наш свет доиста само због 36 праведника? Где су ти праведници о којима причају легенде?
Проверио сам емаилове на мобилном телефону, па сам покушао да одспавам мало у аутобусу. Пролазом између редова у аутобусу шетао је отац Петар, јеромонах којег често сусрећем уз професора Димитрија. Често долази на музичке пробе хора на којим некада и ја присуствујем. Не познајем га, али нешто и немам жељу да га упознам. Помало распуштен не оставља неки утисак по којем би ми био занимљив. Ето га к мени у аутобусу са својим коментаром. Видео је како гледам у екран мобилног телефона и у том тренутку покушао да ми појасни да је мобилни уређај несрећа за људску душу. Помислио сам: “па где баш мени да приђе“. Таман сам хтео мало да одспавам. Наставио је: “Људске душе краде та спава, а корисници су његови заробљеници.” Упитао ме је: “Знаш ли да мобилни убија душу?” Нисам му одговорио на то питање, већ коментарисао да се мобилни уређај, као и све нове технологије могу користити и на погубљење душе, али и на спас душе. Када је претерао, окренух се према њему раменима, али и даље седећи на седишту у аутобусу, погледао сам га и приметио да држи неку свеску у рукама. Кажем ја њему: “Све нове технологије као и све уопште може се користити и на добро и на лоше по нашу душу. Ето, тако и ова ваша свеска коју држите у руци, сигурно можете користити на добро, али и на погубљење ваше душе.” Нисам знао шта се налази у свесци, али када је отац Петар погледао свеску, рекао ми је: “Па јесте, може и на добро и на лоше да се користи”. У том тренутку возач аутобуса је прикочио, отац Петар је изгубио равнотежу и поклекнуо, те инерцно полетео према задњим степеницама у аутобусу, заједно са свеском у рукама. Некако је успео да се придржи за рукохвате тако да није пао баш скроз у дно последње степенице, јер тада би се озбиљно повредио. Уплашио сам се. Било ми је непријатно. Осећао сам се помало кривим, јер ово се догодило зато што сам га ја потакао да за свеску каже нешто негативно. Мора да је та свеска много занимљива, чим тако реагује. Деловала је свеска као да ослушкује своју околину. Волео бих да сазнам шта пише у тој свесци. То није била књига Светог Писма, нити молитвеник, нити Акатист. Како год, није важна свеска, важно је да је оцу Петру добро и да се није озбиљније озледио на степеницама у аутобусу.
Ускоро стижемо у манастир Велику Ремету. Када смо изашли из аутобуса, упутили смо се са нашим академицима према манастирском гробљу. Тамо смо одржали помен за упокојене. Професор Јеротић је након помена изрекао краће предавање дотакавши се теме живота и смрти, живих и мртвих. Смрт не постоји, тумачио нам је професор Јеротић. Нигде у Свемиру није откривена смрт, већ само промена облика живота. Игуман манастира Велика Ремена, отац Стефан надовезао се пред нашом групом верника да и наши упокојени живе међу нама. Сећајући се њихових дела, они су непрестано са нама.
На крају беседе направио сам неколико фотографија, кренули смо према конаку. Професор Димитрије нас је увео у манастирску библиотеку, носећи поклоне и урамљене зидне слике. Замолио ме да скинем бочно стакло на једној од стаклених витрина како би жене очистиле његову унутрашњост и поставиле неколико пригодних уметничких поклона које је професор даровао манастирској библиотеци. Успео сам да отворим витрину која је била дуго времена нетакнута и некориштена. Када сам је покушао отворити очекивао сам да ће се распасти у ситне комадиће, но то се на мој срећу није догодило. Када смо поставили поклоне унутра, вратио сам бочно стакло и ето од тада витрина својим историјским и културним значајем краси манастирску библиотеку. Професор ме замолио да поставим и урамљене слике на зид које је такође наменио да остави као поклон. Један од манастирске братије донео ми је чекић и ексере. Уз детаљно мерење и подешавање, постављене су слике на зид. Чак се и игуман манастира, отац Стефан дивио улепшаној библиотеци те је благословио поклоне и том приликом се захвалио професору. Завршивши уређивање манастирске библиотеке, кренули смо даље низ конак све до изласка на манастирско двориште. Овде су нас домаћини послужили кафом и дружењем. Дружење и послужење било је прекинуто када сам видео оца Петра, јеромонаха из аутобуса. Вратила ми се она непријатност из аутобуса у тренутку када ми је пришао отац Петар. Не знам како, али ту непријатност успео сам некако да прикријем пред њим. Пришао ми је и одлучно рекао: “Ево отац Стефан ће да благослови да ти дам ову свеску.” Затим је извадио свеску и пружио ми је. Отац Петар се растајао са нечим што му је јако важно. Нисам знао шта пише у свесци, али сам био свестан да се цела непријатна сцена у аутобусу десила управо због ове тајанствене свеске коју ми је предао. Није ми рекао разлог зашто ми је даје, а нити сам ја питао, већ сам примио свеску и ставио је у торбу коју сам носио на рамену. Када се отац Петар удаљио, осетио сам да се напокон удаљила и непријатност која ме пратила.
Звук црквених звона убрзо нас је позвао у цркву, где су чак три хора окупљена око професора Стефановића појали бденије два пуна сата. Можда сви уз покајање на овако дугим молитвама можемо постати праведници, али немамо ни покајање, а и сама моја мисао да молитва дуго траје, удаљује ме од покајања и праведништва. Праведника једноставно нема на земљи. Ни сада, нити кроз историју. Није их било ни за време Аврама, када је Бог уништио Содому и Гомору.
Када сам дошао кући отворио сам свеску коју сам добио од оца Петра. Био је то дневник написан у неколико десетина страница. Илустрован са неколико фотографија. На страници коју сам прву отворио наишао сам на неколико листића са пописом имена људи за које се отац Петар молио. А онда сам насумично отворио страну на којој је отац Петар записао своје путовање на Свету Гору. Затим сам се вратио на предговор његове књиге где сам могао да прочитам његове речи: “Мајка је стала мирно да говори: Сине, једног дана написаћеш роман о мени и о нама свима, учићеш велике школе и немој се бојати људи и зверова. Бога се бој и Божијег Сина и веруј у Њега! Стављам проклетство на тебе докле год тај роман не напишеш! Улењичеш се, ако то касно урадиш и ђаво ће те преварити ако то будеш одлагао из године у годину! Пиши о свему што си видео и примећивао око себе, и биће ти чиста савест! Иди у Богословију и испуни мени жељу да постанеш Божији слуга и проповедај реч Божију! Видиш да и ја то радим!”.
Не познајем оца Петра, виђао сам га повремено. Никада нисам имао посебну жељу да га упознам. Деловао ми је скроз незанимљиво, а помало и одбојно. Међутим, због данашњег конфликта који се догодио и књиге коју ми је поклонио, желео сам да га упознам кроз дневник који је писао. Настављајући да читам књигу, покушао сам да схватим текст. Писао је отац Петар о свом животу. Писао је о својој жељи да упише медицину и постане лекар, писао је о својој жељи и љубави према медицини, али и послушности према мајци која му је саветовала да радије оде на богословију. Његово безусловно послушање мајци, призвало га је да упише богословију у Београду. Читао сам касније у дневнику да је он на један чудноват, јуродив начин помогао болесне да се излече од тешких болести. Живео је тешко детињство, али у њему данас нема остатака патње ни туге. Даље сам прочитао како је отац Петар описао смрт своје мајке која је настрадала у Немачкој. Писао је о својим осећајима које је имао када је сазнао за мајчину погибију. Његова верујућа мајка знала је унапред када и како ће да настрада, знала је унапред шта ће јој се догодити. Тада је он на сахрани своје мајке дао себи завет: “Дајем својој мајци завет да се нећу оженити, и да ћу једног дана отићи на монашки постриг. Од сада ћу да живим као монах без манастира и трудићу се да пручавам Библију, Пролог, и песме духовне лире. Угледаћу се на тебе мајко, јер си се ти на Христа угледала и ради њега пострадала.” На крају је гласно изговорио, тако да су га сви на сахрани чули: “Био ја магарац, ако овај завет прекршим.” Када сам прочитао свеску било ми је јасно ко је отац Петар. Остао је без оца и мајке, био је усвојен, али је уз помоћ родбине и нових “родитеља” који су га усвојили успео је да заврши Теолошки факултет и да данас постане докторант. До тога је дошао захваљујући непоколебљивом послушању својој побожној мајци. Оставио је своје жеље за медицином и постао је Божији слуга. Мајку је послушао, те је написао књигу о свом животу и својој обитељи, те о страдању које је проживела његова мајка. Није случајно што је оца Петра даривала идејом да напише књигу под називом “Прича о послушном детету”. Његова мајка је знала да је праведност ретка у свету, као што то пише и јеврејски писац у “Легенди о 36 праведника”. Но, послушност као израз љубави је непроцењива врлина коју човек може да гаји у себи. Након читања очевог дневника, нестварно ми звучи та “Легенда о 36 праведника”, јер дубоко верујем да Бог држи овај свет из разлога што жели да пружи људима шансу да покају своје грехе, сматрам да не држи свет због праведника, већ да га пре држи због грешника. У времену Старог Завета Бог је поштедео Содому и Гомору све док је у њима било праведника, али сада у Новом Завету Бог не тражи од људи да буду праведници, јер је то у нашој ери немогуће, већ тражи да будемо послушни Њему, нашем Створитељу и Јединоме Богу. Не покорни, већ послушни и то из чисте љубави према Њему.
Мајка оца Петра као да на неки начин управо спашава свет учећи оца Петра да буде послушник. Погинувши својом мученичком смрћу верујем да ју је Господ наградио венцом вечне славе. Укоренивши дубоко послушност у свом сину Петру, оставила нам је кроз књигу коју сам држао у рукама свима пример како је могуће кроз послушност да човек спашава свет. Због свега тога што ми се догодило тога дана, тешко ми је прихватити јеврејску Легенду о тридесетшест праведника. Након што сам упознао оца Петра, променио сам схватање праведности и послушности. Отац Петар је данас монах без манастира, који живи у свету, саживљава се са нашим проблемима, уз све то и даље је предан послушању. Његова књига “Прича о послушном детету” је животна прича надахнута мајчином мученичком смрћу и поруком његовог оца који га је усвојио: “Сине! Упамти ово кроз цео живот: Послушање је веће од поста и молитве”.
Ненад Бадовинац,
Март, 2014.