Скупљање врбиних грана за вечерњу литију на празник Цвети
Када у мислима непрестано имате Бога, тада је пространство вашег живота цела васиона. Више нисте ограничени земаљским странама света, познат вам је само Исток, као тема вашег живота. Од првог дана уласка у Божију Цркву, Божији народи путује према Истоку у сусрет бесконачној љубави. Управо оној љубав о којој се много данас прича, али нико је употпуности не разуме. Путовање испуњено љубави не мора увек да буде нека летња авантура или младалачка комбинација. Понекада је за изобље љубави довољно попети се на оближње дрво. Припреме за овај доживљај почео је тог преподнева. Мати Ана ме приликом посете манастиру Ваведење у Београду ангажовала са молбом да са врбе из манастирског воћњака одсећем гранчице подједнаке дужине које ће се делити верницима приликом предпразничне литије која претходи празнику Уласка Господа у Јерусалим – Цвети.
Послушао сам мати Ану и уз велику захвалност прихватио послушање. Са свих страна сам разгледао врбу, тражећи најлепше гране које ће требати одрезати и који ће се поделити верном народо. Било је потребно одрезати гране, али притом водити бригу о њиховој приближно једнакој дужини. Врба је била богата управо младим гранама. Узео сам секирицу и попео се на мердевине. Мердевине ми нису биле од велике користи, јер су биле прениске, тако да сам морао да се попнем по гранама на дрво. Са земље сам могао само да гледазелене крошње, али када сам се попео, добио сам нову жељу, да идем све више и више. Привлачиле су ме само оне најлепше гране. Оне најлепше су по правилу биле врло високо. Теже се долазило до њих. У тренутку када сам стигао до најлепших врбиних грана, цео манастирски воћњак држао сам као на длану. Одавде ми се пружао до сада невиђен поглед на већи део Београда. Одозго сам пратио птице у лету. Више од један сат ми је било потребно да се прилагодим условима овог амбијента. У равнини са птицама могао да слушам тихи говор моје душе која је тражила од мене да се пењем још више, да не стајем. Но сматрао сам да то није могуће, јер су горње гране врло крхке и несигурне. Изненадио сам се овом ризичном говору своје душе, коју овај пут нисам могао да послушам. Насекао сам довољан број грана. Већина их је била подједнаке дужине и биле су жарко зелене боје. Касније сам схватио њихову улога: у вечерњим сатима преузимају симболичну улогу палминих грана које у рукама народа треба да дочекају Исуса Христа приликом Његовог уласка у Свети град.
Литија у манастриру Ваведење уз икону Пресвете Богородице Лепавинске
После обављеног послушања, поздравио сам се са мати Аном и кренуо кући. Литија верног народа формирала се навече. Када сам дошао навече да препознам улогу врбиних грана, поново ме мати Ана замолила за послушање: понудила ми је да носим барјак у Литији. Мени је припало да држим Богородичин барјак. Изнео сам га из цркве, а иза барјака се убрзо окупило много народа. Са барјаком у Литији смо три пута обишли око цркве манастира Ваведење. Било је све више верног народа који је са врбиним гранама у рукама као палминим гранама дочекао Христа. Своје животне хаљине хтели су да простру по поду, како би Христос стао на њих и тако ушао у њихове животе. Овај последњи моменат даје пуноћу празника и значење врбиних грана. Навече, када сам разговарао са оцем Гаврилом, схватио сам суштину резања и сакупљања врбиних грана. Души не могу пружити реч захвалности. Не могу јој пружити осећај разговора, Њој једино могу да пружим бригу и љубав. Могу, да је као данас, одведем у висине да она доживи суштину. Цело манастирско двориште било је попуњено зеленим гранама. Као да су се и животи верника освежавали зеленим гранама, као да се цели Београд радовао овом радосном тренутку. У телефонском разговору са оцем Гаврилом, отац ме успео спустити на земљу, јер је приметио да сам се превише успео у висине. Верујем да је боље и сигурније за мене да будем ближе земљи.
Ненад Бадовинац,
Београд, Април, 2014.