За време Јутрање молитве кроз машту су ми, као кроз сан пролазиле слике манастирске вишевековне историје, али за време Свете Литургије не могуће је било сањати, јер сваки сан се тада у стварност претвори. После Литургије и заједничке трпезе која се овде са правом назива трпеза љубави, свим поклоницима се отворила могућност да присуствују Хиландарској Ризници коју нам је отац Симеон отворио и том приликом нам представио многа богатства манастирска. Међутим, нисам се баш једноставно попео уз степенице. Очито је да нисам санирао упалу мишића, јер пењајући се, једва сам успео да претрпим бол у ногама. У ризници Хиландарској налази се око 500 икона, иконописане од 12. до 15. века. Тамо се налази једна од најлепших икона хришћанства, Чудотворна Богородица Одигитрија из 13. века, а Ваведење Богородице је из 1320. године. Осим икона, овде се налази везена завеса за Царске двери монахиње Јефимије из 1399. године која се убраја у најлепша везена дела уопште на свету.
Таблете “Бруфен” сам попио и сада ми остаје да лаганом шетњом санирам остатак упале. Делио сам собу са Младеном са којим сам прошетао до арсане, луке на северној обали. Младен је одавде путовао према обали, а ја сам наставио својом планираном рутом према скиту Светог Василија. Врата скита су била затворена, али из њих је излазио дугачак канап поред којег је писало: “повуци”. Када сам га повукао, он је активирао специјално звонце и убрзо се појавио отац Данило. Видевши да је био незаинтересован за дружење тог врућег поподнева, нисам га хтео замарати да самном обилази храм Светог Василија. Замолио сам га да ме пусти у скит како бих доточио боцу са водом. Ушао сам у скит који је са свих страна окружен зидинама. Утврђење је било намењено чувању духовног блага од нападача са мора који су неуморно кроз векове нападали Свету Гору, жељни да се домогну богатства манастира које су овде вековима чувани.
манастир Хиландар
испред манастира Есфигмен
Хиландарски кипариси
Моја следећа дестинација према којој сам наставио лагано да пешаћим био је манастир Есфигмен који се налази на пола сата пешачења од скита Светог Василија. Брзо сам стигао, јер сам успео да стопирам хиландарски ђип. Када сам дошао до манастира Есфигмен звонило је велико звоно, које је означавало крај трпезе, ручка. Наиме, када сам ушао у двориште храма свих 120 монаха је управо завршавало са благодарењем и почели су да излазе из трпезарије. Седео сам на клупи испред улаза у храм, очекујући да ће неко да их отвори, али узалудно сам чекао. Чак сам запиткивао монахе које сам сусретао у пролазу да ми отворе цркву, али они су ме избегавали. Прекрстио сам се и окрнуо се према излазу из манастирског дворишта. Кренуо сам у обилазак манастирске утврде, тврђаве, затим сам прошао манастирским зидинама, одакле се погледом могло обухватити цела Есфигменска увала. На грчком, Есфигмен значи убијен. То је зилотски манастир, којег је у В. веку основао Теодосије Млађи. Много је страдао од сарацена, латина и пирата, а 1533. је у великом пожару много изгорео. Његова историја је след много падова и успона. Есфигменска Саборна црква посвећена је Вазнесењу Господњем, која чува непроцењиву чудотворну икону: “Богорица Ружа Неувењива”. У Есфигмену се крајем 10. века подвизавао Антоније Кијевски, оснивач Кијевско Печарске лавре. Његова келија привлачи многе посетиоце. Након обиласка зидина храма, дао сам себи још једну прилику да покушам поново да уђем у храм и поклоним се икони Богородици Ружа Неувењива. Када сам се поново вратио у двориште манастирско, монаси су ме послали у гостопримницу, где ме је гостопримац понудио кафом, рахтлуком, али уз то и са љубављу ме угостио. Упознао сам малу поклоничку групу из Србије који су се придружили гостопримници манастирској. Са њим је био мали Алекса, којем сам покушао бити саговорник, али то је било тешко, јер је он имао много питања и нејасноћа о духовним богатствима. Но, био сам упоран, можда и ја нешто од њега научим. Договорили смо се да ће он да заврши своју школу и да учи о животу, а да ће науку о Богу учити када томе дође време.
Контакт са Господом је најјачи и најискренији управо у његовим годинама. Када деца доживе осећај личног контакта са Господом, тај контакт никада кроз живот не заборављају. Алекса је мали, али његово срце је довољно снажно да осети Ко га вечно љуби. Посетили смо заједно храм, целивали икону Ружу Неувењиву, и тек тада сам мирне душе наставио повратак у Хиландар. Полако корачајући стазом, гледајући кипарисе Хиландарске заборавио сам на упалу која се готово исцелила. О Хиландарским кипарисима се мало прича. Њихова улога на овим духовно-историјским просторима ми и даље остаје непозната. Цела Света Гора, сви манастири имају велико поштовање према кипарисима. Дотакнуо сам их: један, па други, па трећи. Смислено размишљао о њима. Полушао да разговарам са њима, али одговора од њих није било. Њихово уздизање у висине приказује њихову теденцију да досегну висине. Хиландар је богат кипарисима који заузимају велики део његове историје, два највећа се налазе у самом манастирским дворишту, а датирају из времена Светог Симеона и Светог Саве.
После службе и вечере помогао сам у трпезарији, хтео сам дати мали допринос Хиландарској братији, а онда сам отишао у собу где сам провео и другу хиландарску ноћ. Болови су нестали, умор је исчезнуо, а захваљујући нашем манастиру Хиландар, манастирској братији и благослову ове светиње, скупио сам телесну и духовну снагу за наставак путовања по богатом тајнама, величанственом, средњовековном Светом Гором.
Ненад Бадовинац,
Август, 2014.