Манастир Велика Лавра
Стигао сам деветог светогорског поподнева у манастир Велику Лавру. Тамо нисам обилазио манастирске ризнице богатог духовног блага већ сам потражио обавезну опрему за светогорску шетњу, и док сам нашао велики штап кренуо сам у шетњу према пештарама уз обалу у којим се подвизавао Свети Атанасије Атонски. Од Велике Лавре до пештаре има око шест километара. Рачунао сам да ми треба око сат и по пешачења. Није много, а ни надморска висина на том пределу није промењива. Напор на рути стварало ми је сунце које је тог поподнева било изразито снажно и врело. Када сам стигао до краја макадамског пута почела су да звоне јака звона Подромског румунског скита. Јаки продорни тон означавао је почетак вечерње службе. Био је то позив на молитву. На моје изненађење овде сам срео Михаила из Молдавије са којим сам делио собу у манастиру Ватопед. Било му је драго што смо се се поново срели и као знак радости био је овде мој домаћин. Потрудио се да ми каже нешто више о светим моштима који се налазе у скита, а касније смо заједно отишли у трпезарију и вечерали са многобројним братством овог скита. Михајло је хтео још много тога да ми покаже, али имао сам ограничено време. Често сам пригледавао сунце које брзо залази иза врха Атоса, тражећи од њега да ми остави довољно времена за истраживање пештара у којима се подвизавао Свети Атанасије Атонски.Тамо одлазим са намером да видим и доживим оно што нико од мојих предака није успео. Многи од њих су били верни, многи неверни, но нико се није приближио изворним местима и темама хришћанства.
Спуштајући се од Подромског скита према обасли наишао сам на испосничку келију. Био сам тих, како не бих ометао монаха који се молио. Чуо сам речи његове молитве, па сам тихо прошао поред његовог прозора и наставио према литици. Желео сам пронаћи најудаљенију светогорску келију која се можда налази на литици, а можда у самој стени у коју бих могао да оставим лист са именима мојих ближњих. Ако у томе успем, поклонио бих својим вољеним и драгим људима најлепши поклон. Данас многи људи живе без љубави, јер су се удаљили од те безусловне енергије која покреће васиону и људске животе. С тога љубав молим од Бога за сва имена која носим. Наслоњен на ограду у довришту келије која ме штити од провалије, загледао сам се према отвореној пучини са које је дувао лагани ветар. Са друге стране ограде, са једне опасне стене спуштао се човек који ми је био познат. Да ли је могуће да овде на најудаљенијем делу Свете Горе, где осим молитве испосника и пучине мора не постоји ништа, угледам познаника са којим сам пре неколико дана седео за истим столом и причао о лепотама Свете Горе? Био је то Пиерров и мој познаник, Рус са којим сам се упознао у скиту Свете Ане. Са њим се Пиерр пре четири дана пењао на врх Атоса. Он живи у Русији и често проводи дане одмора планинарећи Атосом. Зачуђено смо се гледали, а онда радосно загрлили као да се познајемо годинама. Рекао ми је тужну вест; да је Пиерр, мој светогорски сапутник из Париса настрадао пењући се на Атос. Посекао је стопало што му је отежало силазак са Атоса. Пиерр је римокатолик, а жели да се крсти у Православној вери. Сећам се да је са собом на врх Атоса носио месо за храну, па сам га упозорио да га не једе све док је на Светој Гори. Некако ми се чини да ме није послушао, а знајући да овде много злих духова вребају човека, постоји велика вероватноћа незгода. Но, дубоко се надам да му је Пресвета Богородица помогла у тренуцима незгоде. Многи људи се излажу опасности, ако на Свету Гору долазе као туристи, јер на тај начин могу да пробуде зле силе које нападају човека.
Дрвена ограда пред улазак у свет Светогрских пештара
Испоснички скитови..
Пејзаж који нас је окруживао покушали смо објаснити и описати речима. Око нас је била отворена пучина, а са копна је долазила молитва монаха, испосника. Омогућено ми је било да на најудаљенијем Светогорском рту доживим радост живота више него у било којем делу света у којем сам био. Вероватно ми неће бити никада потпуно јасно како је то могуће, али сам сигуран да људи који овде живе, немају потребну повратка са Свете Горе у свет. Они су изнад света којег ја познајем. Као да су га прерасли. Испосници Атонски живе неки други живот. Њихов животни мото није да владају материјом, да имају многа средстава за живот. Они поседују све материјално, свет је њихов, јер су га добили од Онога ко је победио свет, од самог Христа који је сишао у свет и победио га. Но, светогорски Христови подвижници чију молитву сам управо слушао одричу се тог света са погледом према пучини испосничкој, желећи се приближити Христу. Ограда на крају Свете Горе поред које смо стајали, била је као граница материјалног и духовног света. Нас двојца смо се срели на овој пучини, на овој граници. Била је то уједно и граница за чији прелазак нисам имао потребну дозволу. Но, као и сва путовања у последњих девет светогорских дана за које сам добио привремену дозволу, тако сам добио дозволу за прелазак ограде, прелазак границе која раздваја два света. Прекорачио сам ограду и наставио да се пажљиво уз литицу пењем на врх литице. Ја сам се попео на једну литицу, а он на другу, као поздрав махнули смо један другоме и тако се растали. Он је тражио пештару у којој ће да преноћи, а ја сам наставио литицама да се пењем и спуштам тражећи место где бих ставио лист са именима за вечно поимање. Овде на обали Атоса има довољно мобилног сигнала, тако да сам позвао оца Гаврила у Лепавину. Телефон му је звонио, али се нажалост није јављао. Ко зна можда бих, да се отац јавио од њега добио благослов да и ја преспавам у светогорским пештарама у којима се својевремено подвизавао Свети Атанасије Атонски.
На сваком кораку овог тиховатељског раја потајно живе зли духови. Њихов животни мото није скупљање материјалних пропадљивих средстава, они се боре да што више душа људских придобију, јер знају добро да су душе за вечност створене. Изгледа да само људи имају за животни циљ пропадљивост и стреме својевољно пропасти. Пењајући се и спуштајући се по литицама посећивао сам пештаре, све док нисам у једној од њих нашао место за лист са именима. Смотао сам папирић и поставио га у стену. Овде ће имена ближњих бити на сигурном и вечно ће се помињани на вечној молитви која се непрестано изговара овде под Светом планином Атос у дубинама које повезују врх Атоса са јужним светогорским пештарама у којима се подвизивао Свети Атанасије Атонски. Враћајући се из ове најудаљеније светогорске оазе био сам исцрпљен од вишедневног ходања, раног буђења и целодневног истраживања у којем није било времена за одмор.
Још ми је остало сат времена пешаћења све до повратка у манастир Велику Лавру и онда могу да одморим, јер од сутра минибусом идем до луке Дафни и бродом на копно. Но, нисам имао више снаге. Успорио сам, јер сам остао без снаге. Поверовао сам да нећу стићи до Велике Лавре пре затварања велике манастирске капије. На путу сам видео сам жарко црвеног лептира на цвету. Чак са 50-так метара видело се његово жарко црвенило. Но, када сам пришао ближе препознао сам да је то био само цвет, са жарким латицама. Растао је на путу. Како га нико није видео? Убрао сам га. Најлепши светогорски цвет. Био је то најлепши поклон за мене. Богородичин врт је препун цвећа, али најлепше мирише овај цвет којег сам од Богородице добио на поклон. Свако ко дође у посету Богородичином врту, Светој Гори, од Богородице добије поклон. Неко добије благослов, а ја сам добио цвет, и то задњег дана, пре повратка кући. Најлепши тренутак мог Светогорског путовања, којег не би мењао ни за све остале светогорске лепоте, био је тренутак када сам препознао да је цвет Богородичин поклон којег је наменила мени недостојном.
Последња Светогорска литица, поглед пред повратак у свет..
Носио сам тада најдражи поклон у руци и пазио да не поломим његове жарко црвене латице. Добио сам тада снагу да што брже дођем у собу како би га спремио. Убрзо сам чуо моторно тандркало у даљини. У њему је био монах из Велике Лавре, мој гостопримац. Стао је, јер сам стопирао. Возећи се до Велике Лавре, гледао је повремено мој цвет којег сам носио у руци. Питао ме касије: да ли сам вољан да му помогнем око физичких послова? Био сам уморан, али још то ћу моћи да урадим. Џипом смо ушли у двориште манастира Велике Лавре, кроз уска јужна врата, која сваки пут помилује ретровизорима камионета, јер су врата уска. Дословно смо са камионетом улетели брзином муње у манастирску лавру и довезли се пред радне просторије из којих смо пребацили потребне ствари у камионет. Био сам брз и спретан, хтео сам да му у краћем времену што више помогнем, али и да се покажем као узоран гост његовог манастира.
Напунили смо џип до врха потребним стварима које је требало превести у удаљени скит. Сели смо у њега, а онда је монах почео да брзино и спретно вози по околним путевима и шумама, све док нисмо дошли до скита Светог Григорије Паламе, који је свега један километар удаљен од манастира. Са овог места се видела права величина Велике Лавре. Чим смо стигли, ниесмо трошили време већ ми је монах бацио кључеве од скита и рекао ми да га брзо отворим како би могли истоварити потребне ствари из камионета. После три пуна камионета и три доласка овде у скит, по завршетку посла монах ме питао: да ли сам вољан и спреман за утјешеније. Но, нисам био нешто гладан, па сам му рекао: да нећу да одбијем бар неку воћку због благослова. Када сам се истуширао пред спавање, сео сам за сто у ходнику испред собе. Било је за другим столовима неколико гостију који су се чудили како монах само мени доноси пуну посуду воћа, зрелих брескви. Сви су се дивили мом посебном третману који сам имао. Нико од њих није знао, нити могао да претпостави да су ми брескве као и цвет, велики и вредни дар пред мој полазак кући. Моја вишедневна посета Богородичином врту којег Богородица неизмерно воли, била је награђена богатим и вредним тренуцима чије последице и дан данас осетим у свом срцу и у својим често сузним очима.
Ненад Бадовинац