Испод воде…
Стаменко и ја, манастир Крупа поред Бања Луке, 02.08.2014
Стаменко, Александар и ја. Манастир Крупа, 02.08.2014
Културне знаменитости. Лана, Стаменко и ја. Манастир Крупа, 02.08.2014
Одмор на Врбасу.
И гости из Словеније су нам се придружили. На слици: Лана, Ненад, Рада и Рашо. Бања Лука, 02.08.2014.
Капелица на Рту Плоча.
Унутрашњост капелице на Рту Плоча.
Гости изненађења: Анита и Симон из Берлина
Софија и ја. Бања лука, 10.08.2014.
Моје кумче већ прославља свој 16. рођендан.
Хор при цркви Преображења Господњег у Загребу. 19.08.2014.
Хтео сам заобићи огромне гужве и тамносиви ауто пут Загреб-Сплит. Због тога сам до Шибенске ривијере стигао преко Бања Луке. Значило је то напокон могучност да поново окупим око себе миле и драге и то на Литургијском сабрању у манастиру Крупи поред Бања Луке где се славио празник Светом Илији. Даље на пут сам пошао али тек што сам целивао делић моштију Свете Матроне. До мог одредишта, малог Далматинског села, пут ме водио кроз многе непознате пределе. Све док нисам видео Далмацију и осетио њену медитеранску климу и мирис њеног мора. Била је ноћ, возио сам тик уз море по магистрали до Шибеника, затим до Рогознице и малог сеоцета. Од многих страних туриста скривено је ово далматинско туристичко село. Било је касно кад сам стигао, тако да сам тек ујутро видео обалу и велику увалу са каменим, али пристојно уређеним плажама које су привукле овде чисто море и захтевне туристе.
После неколико дана прилагодбе далматинској клими одредио сам си руте за трчање. Узео сам опрему и кренуо. Освајао сам чудновате стазе и увале које су биле нетакнутае све до мог доласка. Било је потребно да је дотакнем и да она постане моја. Као прави власник ове територије. Један од првих освојених ртова био је рт Плоча, где је требала да буде граница до које би граничило Српско море. По Лондонском споразуму из 26.IV.1915. Србији је гарантован излаз на море од Стона до овог малог рта Плоча као награда за залагања, али и масовна страдања Србије у I. светском рату. Тада су државници цртали границе, а ја данас ако желим да освојим треба да дођем лично овде и тако овладам овим територијом. На рту Плоча се налази мала католичка капелица посвећена Светом Јовану. Отворио сам врата капелице и прво уочио њену запуштеност. Затим и многе иконе, католичке, али и православне. Унутрашњости цркве не изгледа баш као да се овде служе Божије службе, штета, јер верницима који се сусрећу са Богом на Светој Литургији, пристају идилични погледи на отворено море попут погледа са овог рта.
Освојио сам нове пределе и поставио нове границе на мору. Вратио сам се кући такође преко Бањалуке. Након добро организиране вечере на којој су били посебни гости из Аустрије и немачке, дошао сам кући да будем са родитељима и пријатељима који ме најмање виде.
Зато сам остатак лета посветио њима. Они знају управљати мојим временом више него ја сам. Они знају моје мисли, они су једни од ретких људи који разумеју мој поглед на свет. Стога их посебно чувам у свом срцу а молитве за њих су ми некако најусрдније.
Завршило је лето посетом Загребу, где сам имао прилику присуствовати Архијерејској Литургији у цркви Преображења Господњег на Цвијетном тргу у средишту града.
Паркирао сам у подземној гаражи испод Цвијетног трга, који је начичкан хрпом препуних кафића. Када је почела Света Литургија, сви су они наставили да седе у кафићима разговарајући уз музику. Међутим, они су знали разлоге дружења, и њихове мисли су оправдано били расејане, али ја немам оправдање за расејаност својих мисли током Свете Литургије. У једном тренутку сам се деконцентрисао и занемарио је. Али срећом, тргнуо ме у будно стање соло глас који је долазио са балкона. Био је то солистички mezzosopran, глас Иване Србљан надарене солистице која је својим природним гласом и трудом освојила многе вредне награде на нашим просторима, али и у Еуропи. Концентрација ми се убрзо вратила и наставио сам да пратим Свету Литургију захваљујући продорним гласовима хора при Преображенској цркви у Загребу.
После Свете Литургије седео сам заједно са њима, члановима хора у једном од кафића баш овде на Цвијетном тргу. Мали је то али сложан хор. У Београду има много хорова при Православним црквама, али у Загребу су они једини православни. То је био још један разлог зашто је са њима посебна радост било седети и дружити се тог празничног сунчаног дана када се на празник Преображење лето и време преображавају. Овде у средишту Загреба пре повратка за велики, грандиозни и животом муњевито брз Београд и ја сам се морао преобразити, јер лето и одмор завршавају, а нови пустоловни животни токови поново надолазе.
Ненад Бадовинац,
Август, 2014.