Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу
За активно трчање је довољно мало опреме: квалитетне спортске патике, тренерка и нешто добре воље. Кишобран не улази у опрему, па се немојте изненадити, ако и вас снађе оваква околност: Трчао сам неколико километара око Београдског језера Ада. Са мојом вољом за трчањем стигла је и киша и баш она досадна киша од које не треба да се склањам, а ако наставим има да до краја истрчаног круга потпуно покиснем. Нисам се заустављао, без обзира што се киша цедила низ моје лице и косу. Трчим и гледам како киша зближава људе. Испод сваке крошње повечег дрвета људи се зближавају и тако упознају, причају и друже се. Само понеки ентузијасти попут мене кисну, док већина користе прилику да се испод крошње дрвета или надкрите аутобуске станице зближе и упознају. Киша доиста зближава људе, без обзира да ли на стазама за трчање рекреативног центра Ада у Београду, или далеко у славонским равницама, које сам недавно посетио и тада се изненадио јер сам имао прилику да упознам снажну вољу многих људи за заједничким суживотом.
Беседа Владике славонског Јована
Митрополит Порфирије и Владика Јован
Унутрашњост необновљене капелице у склопу Пакрачког Владичанстог двора
Врло занимљиви теолошки разговори – Архимандрит Гаврило, отац Доситеј Хиландарац и млади теолог, брат Стефан Ибришимовић.
Екипа интернет сарадника (Стаменко и Ненад) са оцем Гаврилом
Владика Јован, Архимандрит Гаврило и ја…
Патријарх Иринеј и остали уважени званици
Само дан раније, те сунчане суботе присуствовао сам у Пакрацу устоличењу Владике славонског Г. Јована. Стигао сам на почетак Свете Литургије у опустошен од ратних дешавања град Пакрац. Некада је овде владао мир међу људима, све до рата. А данас уз горки талас тишине опустошеност испуњава овај град. У последњих неколико месеци обновљен је Саборни храм Свете Тројице, тако да се свечаност устоличења Владике Јована одржава у новообновљеном Саборном храму. Вани, испред препуне цркве, током Свете Литургије је поред мене стајао један младић у не баш репрезентативној одећи. Изгледао је распуштено и недотерано. Гледао сам Сверу Литургија преко видео зида који је био постављен одмах поред улаза у Саборни храм. Но, он помало муцајући хтео је да разговара самном. Из његовог гласа се чуло да је много срећан што се ова свечаност дешава у његовом крају. Није баш знао шта то све значи, и ко је све ту дошао, па сам покушао да му појасним. Он је младић моје генерације који живи у друштвеној беди, самоћи и остављености овог краја. Данас се он као мештанин околног села радује окончању рата који овде као да је пре неки дан завршио. Оружје се овде на срећу већ много година не чује, али на жалост, не чују се нити људски разговори.
Нисам могао да пропустим свечаност устоличења па сам ушао у цркву. Кроз гужву сам стигао до првих редова одакле се могло најбоље пратити чин устоличења Владике Јована, као и слушати његову беседу. После Свете Литургије покушао сам да пронађем оца Гаврила. Стаменко и ја смо га видели тек касније у великом ексклузивном шатору који је био подигнут за потребе свечане трпезе. Око оца Гаврила су се окупили многи занимљиви људи, попут теолога брата Стефана, који студира на Богословском факултету у Београду. Тако да сам имао прилику да уз њих двојцу присуствујем важним богословским темама. Оокружен духовницима и теолозима, овде сам следио заједничку линију и са дипломатама. Била је занимљива чињеница да су сви под једним шатором. Но, присутност свих њих: надбискупа ђаковачко-осјечког др. Ђуре Хранића, пожешког бискупа др Антуна Шкворкчевића, те пакрачког жупника Матије Јурковића увеличало је и гостовање др Ричарда Чартреса из Англиканске цркве из Лондона, који је трећи човек по важности у тој цркви у Енглеској. Он столује у цркви у Лондону у којој је наш Свети Владика Николај Велимировић беседио својевремено када је избегао у Велику Британију за време Светског рата. Остао је он тако једини Православни који је беседио у тој цркви.
Присуство изасланика Председника Републике Србије, госпође Јасмине Митровић-Марић, затим министра спољних послова Ивице Дачића, председника Републике Српске г. Милорада Додика и многих других уважених званица те састанак са представницима Римокатоличке цркве обећавали су лепшу будућност овом крају. За заједничким столом уз Католичке и Англиканске високодостојнике, седели су Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, Митрополит црногорско-приморски Амфилохија и загребачко-љубљанског Порфирије, али и остали архијереј Српске Православне цркве. Мир није дуго трајао. Убрзо након говора беседника Православне и Римокатоличке цркве, те након говора владајућих дипломата, из тамних облака пристигло је јако невреме са снажним ледом, који је падао неколико минута. Најпре је почело да се смркава, па онда да дува јаки ветар уз обилну количину падалина која је сву околину засула комадима леда. Стабилна конструкцију шатора је скоро била уништена. Радници су на брзину успели да повежу отворена шаторска крила, али замало да није све било са ветром однешено. Тек када су сва крила повезали и додатно учврстили конструкција је деловала сигурно. У том краћем периоду временске непогоде сви узваници су били једни уз другог. Као испод крошње дрвета са почетка приче, испод које сам многе видео како су се силом прилике нашли у заједници. Сви су подједнако били у страху од рушења конструкције, како католички бискупи тако и православни владике. У невољи и страху су се приближили једни другима, не против канона, већ против раздвојености и отуђености. Разговарали су о суживоту, јер као да су скупили минималну духовну снагу потребну за ту врло једноставну тему.
Несреће нас повезују, држе нас одговорнима за последице. Тако да верујем да наступа време младића у отрцаној одећи који ми се обратио током Свете Литургије. Изгледао је тада као да му је радост по први пут након 20 година самоће и туге стигла на врата иза којих се налази предворје његовог радоснијег младалачког живота.
Ненад Бадовинац,
Септембар, 2014.