У авиону – отац Гаврило и ја, повратак из Атине
Након три дана боравка у Атини, четвртог дана је био планиран повратак за Београд. На атинском аеродрому смо сели у наш авион и подигли се на неколико хиљада стопа у висине. Далеко изнад облака. Отац је седео до прозора, а ја поред њега.
Звук млазних авиона помешао се са сећањима која су непрестано надолазила. Колико нам се у протекла три дана догодило сусрета, и колико смо догађаја испратили. Сва сећања су се помешала у мојој глави, помислио сам да је најлакше у овим тренуцима заспати. Но, и снови би ме вратили поново у Атину да још једном доживим незаборавне тренутке дружења са људима, судионицима конференције, који попут оца и мене схватају живот као део пролазности у којем ипак имамо прилику да бар делиће тренутака поклонимо Богу.
Отац ме позвао да видим нешто занимљиво кроз прозор. Од облака се креирала предивна анђеоска фигура, коју смо заједно коментарисали. Била је то планина водене паре формирана у занимљиву фигуру. Водена пара ће нестати, и фигура ће се убрзо деформисати, али оцу и мени ће вечно остати у сећању сусрети у Атини са свима онима који драговољно раде и доприносе интернет мисионарским пројектима. Отац је тако постао део велике хришћанске заједнице оних који добровољно и непрекидно раде на мисионарским пројектима унутар великог глобалног интернет света. Верујем да је све ово тек почетак…
Ненад Бадовинац,
Мај, 2015.