Псково-Печерска лавра
Животно искуство садржи тајне међуљудских емоција о којима не причамо. Моја душа је премлада да би могла да објасни односе међу људима. Схватам само да смо потребни једни другима и да нема ништа лепше од топлих очију наших ближњих који нас окружују. Књигу коју сам написао посветио сам властитим доживљајима приликом сусрета са Светим местима. Сада су преда мном још једна Света места, а то су она која се налазе у нама и у нашим ближњима. Мотив за писање о таквим Светим местима нашао сам на недавном путовању Русијом где сам се упустио у упознавање са животом Царске породице Романових. Са мном и са организаторима путовања: оцем Јованом и оцем Илијом из храма Архангела Гаврила у Београду путовало је још 47 путника. Пролазили смо великим пространством Русије, која ми се отварала и приказивала као дом најмоћнијег Православног царства – Царске Русије.
Нисам стигао да се одморим од недавног путовања у Грчку где сам са оцем Гаврилом присуствовао Првој међународној конференцији о дигиталним медијима. Без обзира на то, нисам могао да пропустим прилику упознати Санкт Петерсбург, Петергоф и Царско село Романових. Касно увече сам се појавио пред капијом оца Јована да резервишем место у аутобусу за путовање. Отац Јован ме обрадовао када је рекао да сам се јавио тачно на време, јер се управо ослободило место у аутобусу која су резервисана још од почетка године. Кофер ми још није био распакован од путовања у Атину. Тако да нисам имао проблем са вишедневним припремањем за путовање. Прва пауза на путовању била је у Варшави, главном граду Пољске. Тамо на средишњем старо-градском тргу, упознавали смо се уз уличне свираче уз које смо разменили савршено искрене осмехе. Она су означавала отворена врата једних према другима у жељи да на овом путовању делимо сва добра и лоша искуства. Ништа нисмо очекивали једни од других, само да будемо заједно, да проводимо време заједно и да се тако боље упознајемо. То је био услов да касније лакше упознајемо градове које смо обилазили. Посрећило се Санкт Петерсбургу, јер га је његов оснивач Петар Велики подигао у близини Псково-печарске лавре, манастира Светог Александра Свирског и Светог Сергеја Вирицког. Саградио га је недалеко од Валамских светитеље и њихових Светих моштију који осим града чувају и историјску Царску компоненту сачувану у Петергофу и Царском селу.
У Предграђу Петерсбурга, познатом Петергофу налази се душа Царске обитељи. Ту у комплексу палача и великих паркова који се простиру на 500 хектара налазе се чак 176 фонтане. Градио их је Петар Велики, коме је служила као летња резиденција. Овде је Царска обитељ приређивала балове у част почасних гостију, који су из великих европских центара долазили најчешче бродом кроз фински залив. У дворцима и музејима Петергофа и данас је могуће остварити духовну димензију Свете Царске породице Романових. Дивио сам се спознању да је могуће тако оштро осетити њихово бесмртно присуство на том месту. Истоветно као и духовно присуство Светог Јована Кронштатског чија кућа-музеј се налази недалеко од Петергофа у малом предграђу Кронштат. Не раздвајајући се од групе, сви смо били једна велика породица. Посебно када је био у питању обилазак великог, блиставог Ст. Петерсбурга. Осим погледа у унутрашњост Ермитажа, запрепастио сам се Невом и њеним таласим којима смо пловили обилазећи тако само средиште овог великог града. Своју духовну снагу скупили смо у Псково печарскј лаври надомак града Псково у којем смо наишли на затворена врата велике пештаре у коју нисмо могли да уђемо и да видимо безбројне катакомбе у којима се чувају мошти светитеља. Врата Пештаре су затворена баш тај дан у недељи када смо посетили лавру. Осим оаза пештара, духовну уметност краси и предео где је тадашњи човек показивао највећу захвалност своме цару. Још увек није могуће да се обнови комплетан комплекс Царског села у којој је Царска обитељ живела своје дане славе, али и своје последње дане у заточеништву. Човек – предивно биће које у себи садржи немерљиву лепоту која далеко превазилази наш материјални свет, у себи има једну рушитељску компоненту, којој ако човек поклони своје срце, оно се претвара у уништавајућу црну тачку заробљену на овој планети. Тој црној тачки ни вечност не може помоћи да се искупи за свој помрачени карактер. Насупрот тако рушитељском карактеру живела је у самом средишту града, Света Ксенија, која је схватила једну другачију лепоту света. Не сналазећи се у свету који јој је отео брижност према човеку којег је волела. Повукла се у осаму и тако просветила својим животом цео овај град. Света Ксенија није умела да живи живот разарања и уништења, поводила се једноставним моралним концептом. Пронашла је у томе поенту свога живота.
Данас је тешко схватити потребу људи да понизују једни друге. Гледајући на човека као на претњу и супарништво. Света Ксенија није могла да се преда том супарништву, тој људској аномалији, она је чувала у себи чистоту душе, није се препустила непотребној људској сујети, није попустила над људским слабостима. Чувала је у себи своје истинско људско биће, које свако од нас има и које као и веру треба да чува у себи. Са таквим животом човек не само да просвећује град у којем живи, већ просвећује и људе око себе. Са таквом одлуком коју је следила Света Ксенија човек даје пуноћу читавој васиони и свим живим бићима. Она и данас прилази свим посетиоцима њених Светих моштију које се налазе на Смоленском гробљу у Санкт Петерсбургу. У окружењу сиромаштва живела је Света Ксенија, као јуродива Христа ради, она је упознавала неке другачије лепоте света. Захваљујући тој спознаји, њени посмртни и нетрулежни остаци и данас миришу миомирисом и тако су постале нераскидиви чувар величанственог Санкт Петерсбурга, града који лежи на реци Неви и којег између осталог краси више од 350 мостова.
Гледајући призоре подизања мостова у тренутку када смо пролазили испод њих, стекао сам дојам да тек улазим у градску идилу, без обзира што сам у њој провео већ неколико дана. Ноћни је то доживљај који иза поноћних сати представља и појам Белих ноћи. То је посебни део године око маја и јуна, у којем сунце у овом пределу северне полулопте, готово да и не залази. Сунце једноставно није ништа посебно радило само нас је обасјавало, цели дан и готово целу ноћ. Њему је то толико било једноставно. Као и Господу, Који све има у Својој власти. Он све може да уреди, да нас споји, да нас поведе својим Светињама, може као на длану да нас пружи једне другима, може да нас освести и просвети. Може све, осим онога што морамо сами да урадимо – да се ослободимо самоуништења, рушења и отимања. Упознајући Света места која су у људима, можда ме тако призове да спознам и Њега. Можда је Он у њима, мојим ближњима. Када бих Га могао спознати, био би то сусрет детета, сирочета, који након много година тражења проналази свог оца. Верујем да је тај осећај најлепши. Сигуран сам да га Он негде у будућности чува за мене. Да бих дошао до Њега, упознаваћи свакакве људе, и добре и зле. Ако је то пут, ја сам спреман на њега. Јер изгледа да нам је Бог најближи када смо са нашим ближњима. Задржаћемо се још на северу Русије. Немогуће је посетити север Русије, а не посетити велике Православне манастирске лавре. Останите уз Записе и репортаже…
Ненад Бадовинац,
Јул, 2015.