отац Гврило у разговору са оцем Амфилохијем – након 30 година
Неколико дана пре него смо отац Гаврило и ја кренули у Атину на Конферецију о дигиталним медијима, осетио сам снажне болове у врату. Бол се изненада појавила. Неколико дана се бол појачавала, и све више ме оптерећивала. Када сам дошао у манастир Лепавину, отац Гаврило је препознао да би ми та бол отежала путовање и боравак у Атини. Позвао ме у келију и пружио ми једну иконицу, те благим гласом коментарисао: “помириши ово, не знам да ли је то парфем или миомирис?”. Помирисао сам и препознао миомирис који као да долази из неке друге природе. На чудесан начин, од тог момента ми се бол почела повлачити, те ускоро више нисам осећао никакве болове у врату. Тако да сам могао у Атини да пратим и учествујем у свим, па и оним најситнијим детаљима, као рецимо у овој фотографији на којој отац Гаврило телефонски разговара са оцем Амфилохијем, грчким митрополитом, са којим се није видео 30 година. Од периода када су њих двојца провели једно краће време, свега неколико месеци заједно током вишегодишњег боравака на Светој Гори. На камери осим тог детаљи ништа друго није забележено. Детаље разговора сам примећивао тек касније. Отпратио сам оца до његовог апартмана. Отац је био смирен и помало одсутан. Препознао сам код њега снажне, али скривене осећаје. Затражио сам благослов те сам и ја отишао да одморим.
Сетио сам се тада и ја својих пријатеља које нисам дуго видео. Живот нас подједнаким интензитетом раздваја и спаја са људима. Понекад можемо, али често пута не можемо да бирамо са ким ћемо да останемо у контакту, јер свако има свој животни пут. Покушао сам да схватим како то изгледа у очевом примеру у његовом дугогодишњем монашком животу у којем се пријатељства не склапају из потребе себичних циљева или једнократног људског користољубља. Замисливши се пред фотографијом, имао сам прилику да доживим начин на који наши анђели на земљи чувају пријатељство. Како људи који су се одрекли материјалног, доживљавају пријатељство. Можемо ли се и ми световни људи угледати на њих?
Могу ли данашњи световни људи да се похвале бар са једним истинским пријатељем? Оним човеком који није са нама из интересних појмова, јефтиних циљева, финансијских потреба, материјалне користи, плотске љубави или неких других пролазних вредности? Оно што сам научио од наших анђела који живе на земљи, са ове фотогарфије, је то, да се пријатељство не ствара годинама, није потребно човека познавати годинама да би нам био истински пријатељ. Истинско пријатељство се ствара молитвом. Сигуран сам да су се отац Гаврило и отац Амфилохије 30 година од када се нису видели, непрестано молили један за другог и тако непрестано били у духу заједно. На тај начин функционише свет анђела, молитва је оно што нас спаја и истинско пријатељство одржава. Не постоји ништа друго што би људе данас одржало у заједници као истинска молитва за ближње! Из ње се истог момента ствара истиснко, надвременско и надсветовно пријатељство међу људима.
Ненад Бадовинац,
Јул, 2015.