манастир у којем се чувају мошти Светог Серафима Вирицког
Возили смо се пространом руском земљом. У сусрет нам је прилазио непоновљив доживљај света испуњен звуковима Божије творевине. Био је то пејзаж који је доказивао да нисмо усамљени у природи. Сила посебног живота извиривала је из сваког кутка непрегледног руског пространства. Као што сам осетио дисање сваке твари околне природе, тако сам био сигуран да неко и тада осећа моје дисање, мој откуцај срца, моје помисли, мој живот. Насупрот креацији крошње и природе која ме окруживала, спустио сам се на кратко у своје властито пространство унутрашњости, тамо где увек налазим неприступачно и непознато. Као што је околна природа деловала недостижно, тако је и природа у мени деловала неосвојиво и недодирљиво. Свестан руског тајанственог пространства, и пројекције усамљености која овде делује, потпуно ме изненадило да где год одем, опет све своје које волим носим са собом. Они су самном на свим мојим путовањима. Постепено се попут ове далеке Русије, открива и све оно далеко што се налази дубоко умени. Свет којег обилазим и упознајем у старим Библијским књигама описан је као место мрака и таме. У тим списима целокупно окружење се назива место Адамовог изгнанства. Како је могуће да земља испуњена многим лепотама које видим истовремено носи име место Адамовог изгнанства? Наставили смо вожњу тим непрегледним руским пространством, упознавали људе, света места. Потпуно је јасно да је Створитељ све ово улепшавао само за нас. Обликовао Је земљу, травке, дрвеће, па затим постављао сунце, месец и безбројне звезде. Светитељи које је Господ просветио много су писали о Рају. Сигуран сам да су га упознали, доживели. Бог није напустио људе који живе овде у изгнанству, далеко од Раја. Он никада не би заборавио Своју вољену децу. Преселио је Рај, сместивши га у наше срце. Приближио нас је рајским насељима. Но човек се опет неспретно удаљи од Раја, заборавивши како да се приближи свом срцу. Људи који могу да отворе врата властитог срца доживљавају многе духовне милости. Међутим, друга страна свакодневнице нашим световним људима много је ближа. Окружени смо светом у којем влада лаж, превара, у којем једни друге обмањују, понижавају и уништавају. Овде смрт долази изненада, а живот у свету живимо заборављајући да смо створени за вечност. Осетивши такво окружење, Адам је туговао када је приметио да је нестала његова спознаја Бога. Беспомоћно је гледао тугу својих синова. Удаљио се од Бога, без Кога се и данас свако место на свету претвара у место Адамовог изгнанства.
Проширио сам своје духовне видике овде у дрвеној црквици у месту Вирицу. У цркви Преподобног оца Серафима Вирицког чији храм смо дошли да посетимои целивамо његов кивот . О Светом Серафиму Вирицком нисам до тада много чуо. Навешћу само део његових житија: Понедељком, средом и петком уопште није узимао храну. Некада не би окусио ништа по неколико дана. Људи који су га окруживали понекад би помислили како се изгладњује до изнемоглости. Свештеници из цркве Казањске иконе Мајке Божије у Вирици сваког су му дана, у његовим последњим годинама онако болесном доносили Свето Причешће. Молећи се попут Светог Серафима Саровског, старац није ни услед болести престао са подвизима. Молио се на коленима на једном камену у својој башти испред иконе саровског чудотворца. Прва сведочанства о старчевој коленопреклоној молитви датирају из 1935. Десет година је Преподобни Серафим издржао у овом подвигу. Уз многе топле сузе старац се молио Господу тражећи од Њега препород Руске Православне Цркве и спасење целог света. Сваки пут када би неко отворио врата његове келије, затекао би га на коленима, како плаче молећи се руку уздигнутих ка небу и не примећујући ништа друго око себе. Када су нацисти напали Русију о. Серафим почео је да се моли на камену у својој башти сваког дана. Његови ближњи су му помагали да дође до камена, а понекад би га само пренели тамо. Они са којима је био близак молили су га да прекине овај подвиг, јер су гледали какав му је физички напор био потребан за тако нешто. Поставили су икону на младо јабуково дрво у близини тог камена. Старац се на камену молио колико год је могао, некад сат, некад два, а понекад и више сати. Било је готово немогуће без суза гледати то његово страдање. Али зато за време 2. светског рата ниједна кућа у Вирици није била порушена у току рата. Ниједан човек из Вирице није погинуо.
Испред капелице у манастиру у којем се чувају мошти Светог Серафима Вирицког
Његове молитве за спасење Руске Цркве је Господ услишио, а ми верујемо да ће да услиши и молитву у којој се моли за спасење целога света. Посетом храму Светог Серафима Вирицког, Света Русија ми је показала и ону другу страну овог места Адамовог изгнанства. Потпуно је јасна његова туга у тренутку изгнанства. Туга Адамова настала је због губитка оног чистог опипљивог контакта са Богом који му је пружао Очинску љубав. На несрећу или срећу, тешко је схватљива данашњем човеку та туга, јер ми константно бежимо од Божанске љубави. На жалост, наша свест је још увек на разини: “Постоји ли уопште Отац Небески у овом еволуционом свету у којој смо ми само једна неважна тачка у бескрајном свемиру?” Превише смо се удаљили, заглибили. Но верујем да ће молитиве оца Серафима Вирицког који се на овом светом месту молио за спасење целога света помоћи данашњем човеку у спознаји постојања бескрајне Очинске љубави.
Ненад Бадовинац.
Новембар, 2015.