отац Гаврило испред конака манастира Ваведење у Београду са мати Серафимом и мати Михаилом
Поновила ми се прилика да путујем са оцем Гаврилом из Лепавине за Београд, где је отац требало да дође на кардиоваскуларну клинику на преглед и операциони захват уградње стента. Путујући ауто-путем, пристали смо да попијемо нашу уобичајену кафу. Започели смо тада изненадни разговор о мени и мом животу. На крају разговора се испоставило да о мом животу нисам причао ја, већ отац. Слушао сам оца, осећајући се привилегованим. Смирење ме тада није напустило. Приметио сам тада велику очеву брижност за мене. Када човек одрасте окружен љубављу родитељске бриге, она га покреће даље да открива и друге изворе љубави, међу које свакако спада брижност духовног оца, а кроз њу и Божија брижност. Бити окружен оваквим изворима љубави, доиста се чини привилегованим у данашњем свету. С тога, родитељски дом бива проширен домом духовности. То вече сам од оца добио једно послушање: наиме, требало је да у плаву бележницу у коју отац свакодневно уписује вредности разине шећера у крви и притиска, допуним равне линије хемијском оловком како би му било лакше попуњавати вредности на папир. Први део бележнице је већ био попуњен, отац ју је попуњавао неколико година. Сада ће попуњавати други део бележнице. Није то ништа тешко, имам лењир , па ћу лако попунити линије. Но, те вечери нисам имао снаге за линије из бележнице, јер возио сам цело поподне из Лепавине за Београд. Имао сам снаге само за једну, ону хоризонталну линију, а то је да се спустим у кревет и да што пре заспим.
Сутрадан смо отац и ја заједно са сестром С. дошли у клинички центар. Оца нису задржали у болници, већ га је доктор прегледао и рекао да дође кроз два дана. То поподне смо имали времена да посетимо монахиње манастира Ваведење у Београду. Стигавши тамо, наишли смо на затворена врата конака. Но, врата храма су била отворена. Тамо је мати Ана, била на свом вољеном послушању. Чистила је цркву. Отац и ја смо лагано ушли у цркву и целивали иконе, а отац је гледао да купи бројаницу, јер његова је остала негде у коферу. Понудио сам се да купим оцу бројаницу. Ово је била још једна велика привилегија и част, што сам имао могућност да оцу купим и поклоним бројаницу. Бројаница служи као подсетник на непрекидну молитву, то је најделотоврније оружје против демона. Видевши касније како отац моли моју бројаницу, добио сам жељу да и ја доживим непрекидну молитву. Но, за то није довољна само жеља. За непрекидну молитву потребно је стрпљење, упорност и оно најважније: Божија благодат. Својевремено сам био довољно упоран и сазнао о постојању вечног живота, верујем да ћу на исти начин доћи до сазнања о тајни непрекидне молитве.
отац Гаврило са игуманијом, мати Анастасијом и мати Евгенијом, мати Михаилом и мати Теодором, монахињама манастира Ваведење у Београду
Посетом манастиру Ваведење попунио сам сећања на монашке сусрете оца Гаврила са монасима и монахињама. Када се отац сусретне са монахињама манастира Ваведње, међу њима се покрену разговори пуни занимљивих сећања и проживљених тренутака из њиховог дугог монашког стажа. Разговоре које воде игуманије и игумани тешко је разумети. Они увек када причају, било то о старости, годинама, управљању манастиром, они увек причају узевши у обзир суштину вечног живота. Тематски разговори попуњени су им речима мудрости, бирају најфиније речи да би изразили међусобно поштовање. Сужавају избор непотребних речи да не би трошили своје време које имају за молитву. И када причају они се моле – гледајући очеву руку, приметио сам како се моја плава бројаница непрекидно окреће. Лагано, чворић по чворић. Бог воли такве разговоре, јер Он је тада увек позван, да сведочи монашку међусобну искрености и поштовање. Присуствовао сам тада разговору оца Гаврила са игуманијом мати Анастасијом и мати Серафимом, но ја као да сам присустовао разговору којег су водили анђели. Не желим да преувеличавам свој доживљај, али не могу да пропустим прилику да искажем суштину њиховог разговора коју сам тада доживео. Они пуно боље од мене познају вечни живот, и то је већ доказ њиховог анђеоског чина. Али највећи доказ су њихове теме испуњене бригом о људским душама. Смрт за њих не постоји, оно је само прелаз из једног духовног стања у друго. Отац Гаврило, мати Анастасија и мати Серафима, више од педесет година свог живота су посветили манастиру. И дан данас, сваки њихов корак по земљи има свој циљ, а то је да преноси нектар древног духовног знања које људима преноси поруку вечнога живота. Враћајући се из манастира Ваведење, стали смо до продавнице где смо купили професионалне слушалице које су оцу потребне за интернет мисионарење. Продавац се изненадио када је чуо да отац много мисионари помоћу интернета. По повратку из продавнице до аута, наишли смо на сестру Н. која је активни посетиоц очеве фејсбук странице. Одушевила се што је имала прилику да уживо упозна оца Гаврила. Један доживљај је када посетиоци очевих интернет мисионарских тема прате оца преко интернета, али њихов сусрет са њим им даје конкретну слику очевих духовних поука. Сличан пример је и жена која га је срела у згради и видевши га у црној мантији, искористила је прилику и питала га о могућности да освешта стан. Она није познавала оца и не прати његов рад на интернету, али видевши свештено лице у мантији, она је видела у оцу личност посвећену Богу и Цркви.
Са оцем сам тих дана упознао много људи, многи од њих се оцу пожале на своје животне проблеме на тај начин оца често оптерећују, а нико није вољан да промени свој живот. Сматрају људи да је довољно рећи своје проблеме и да ће са тим одмах Бог моћи да их исцели. То није довољно. Исцељење је тренутно, а проблеми се враћају човеку, ако он не измени своје животне навике. Људе које сам сретао су се жалили оцу. Да би проблеми којима су људи оптерећени били решиви, људи морају бити вољни да их се ослободе. Без промене човековог досадашњег живота не долази ни Божије исцељење. Седео сам за столом и слушао госте који су дошли да га посете и да се пожале на своје проблеме. Изненада ме тада пред њима ухватила слабост и болови у стомаку са мучнином. Нисам више могао да их издржим, па сам се извинио гостима и повукао се. Када сам се вратио, гости су били при одласку. Поздравили смо се, а ја сам се извинио оцу на неугодности и отишао да легнем. Мучнина ме касније пустила, али тек када сам на својој кожи осетио тежину проблема са којима данас људи свакодневно живе. Био сам у тим тренуцима блед и слаб. То је било привремено, но довољно дуго да спознам муку са којом данас људи све више живе. Са стилом живота који је испуњен непрекидним доказивањем наше исправности, често човек пада у искушења и кривицу пребацује на своје ближње. Али нико, па ни наш ближњи не може бити крив за нашу властиту патњу. Отац је то покушао да им докаже, но људи га не слушају, јер сматрају да су увек само они у праву. Слушао сам оца када је говорио да он са својим молитвама не може помоћи таквим људима, зато их усмерава да слушају духовне поуке на интернет радио Благовести.
Следећег дана ме отац питао шта је са бележницом: јесам ли попунио договорене линије и испунио послушање? Рекао сам оцу да бележница није код мене. Тражио сам је, али нисам је нашао. Био сам сигуран да је отац узео бележницу и да нећу имати прилику испунити своје послушање. Дошла ми је помисао да је отац узео бележницу неколико тренутака након што ми је дао да је попуним. Можда је то неки облик теста за мене. Када сам дошао код оца, провирио сам поред торбе не би ли тамо видео бележницу, али није била тамо. Опет помисао: ма сигурно је у торби, нема где да буде. Имао је отац и тог дана посету, дошао је брат Милан, један од наратора, волонтера на нашем радио Благовести. Дошао је да узме од оца благослов. На моје велико изненађење, брат Милан је једини од дотадашњих гостију који није причао о својим проблемима. Није хтео да оца замара. Једноставно, одлучио је да не прича оцу о њима, него је стрпљиво слушао оца. Касније ми се брат Милан поверио рекавши да му је отац много помогао и да је слушавши га у његовој близини доживео вредно искуство. Током разговора са братом Миланом, оцу је позлило. Да не би оптерећивао оца, брат Милан се поздравио са оцем, узео од њега благослов и отишао. Касније смо измерили очев шећер који је био свега 2,5 мерних јединица. Ниво шећера му је пао на мининум. Није смео ништа да једе, па је попио сок, управо онај којег је брат Милан донео. Био је то бистри сок од јабуке, као једини спас у том тренутку. Остао сам то вече да спавам код оца у стану, у другој соби. Бојао сам се да му опет не би позлило. Отац се пробудио ноћу око 02:30 и сео је за свој лаптоп. Чуо сам оца кроз сан и у полусну пратио очев интернет мисионарски рад у ноћној смени. Тако почиње његов радни дан. Људима је потребна духовна помоћ, пре свега да схвате да морају да измене свој досадашњи начин живота, јер у супротном ће њихов духовни проблем остати вечно на њима.
Следеће јутро смо у клиничком центру урадили потребне анализе. Испоставило се да су очеви крвни судови потпуно здрави. Урош, који ради на савременом скенеру рекао је да је право чудо да особа, дијабетичар од 72 године, има овако добре здравствене резултате. Отац му се похвалио да ради вежбе и да се много креће и дао му је иконицу Пресвете Богородице Лепавинске, а Урош је рекао да ће се детаљније упознати на интернету са Интернет Радиом Благовести као и са целокупном веб презентацијом манастира Лепавина. На темељу анализе очевог стања, током поподнева је лекарски конзилијум донео одлуку да оца не оперишу. Био сам пресрећан, јер је то била потврда да је очево здравствено стање исправно.
Предвече сам отишао до очевог стана, да узмем потребне ствари које су оцу биле неопходне у болници. Пустили су ме у болницу, у посету и после 22:00. Узео сам из стана потребну апаратуру за мерење шећера и посебну ињекцију инсулина која је била на очевом кревету поред торбе. Тада сам хтео да отворим торбу и узмем бележницу која је по мом мишљењу била у једној од преграда у торби. Гледајући торбу дошао сам у искушење да је отворим и напокон испуним послушање које ми је отац дао. Помисао ми је дошла: а шта ако бележница није у торби? Недопустиво је да без очевог знања отворим ту торбу. Узео сам инсулин са кревета и отишао из собе ка оцу у болницу. Тако да је моје послушање везано за бележницу до данас остало неиспуњено, а бележница је и даље изгубљена.
Требало је да летим следеће ноћи за Штутгарт, на унапред договорену промоцију моје књиге и филма. Али необјашњивом случајношћу мој лет је отказан и пребачен на сутрашњи дан. Авио-компанија са којом је требало да летим била је у штрајку. Тако ми се отворило додатно време да помогнем оцу око одјаве из болнице. По завршетку свих детаља око очевог доласка у Београд, у миру сам узео благослов од оца и касније стигао да се припремим за лет за Штутгарт. По оца је дошао брат Стаменко и касније га одвезао у Лепавину. Тако смо сви уз очев благослов стигли на своје одредиште, свако на своју страну света. Остало је упитно моје неизвршено послушање које је скривено у плавој бележници и које је за сада одгођено за неко друго време и неко друго путовање које ћу остварити са мојим духовним оцем.
Ненад Бадовинац,
Новембар, 2015.