Манастир Миљково

Очева прича повела ме у посету једној скривеној светињи. Причао ми је о Светим моштима, о гробу оца Амвросија који је био духовник Светог Јована Шангајског и о светињама Манастира Миљково. Причао ми је о монахињама које брину о тој светињи. Сазнао сам од оца да њихово сестринство чине једне од најстаријих и најискуснијих монахиња у Српској цркви.

На путовању у Манастир Миљково придружио ми се Зоран који понекад путује самном у сусрет са духовним искуствима. Возећи се подуже дугим вијугавим путевима стигли смо пред капију манастира, где смо имали посебан дочек, наиме монахиња нас је дочекала на самој капији храма. Убрзо по нашем доласку, манастирска звона су означила почетак Свете Литургије. Хтео сам да доживим сваки део Свете Литургије. Пратим монахиње за певницама, запажам како су погнули главе према светлу кандила. Из њих је исијавала присутност велике животне жеље сједињења са Христом. Ту посебну светлост упијала је икона Ахтирске Богородице Чудотворке, допуњена Трисветом литургијском песмом која је испуњавала цркву. После литургијског благослова, узели смо нафору и лаганим кораком прошетали манастирским двориштом. Мати Игуманија нас је позвала да се придружимо осталим сестрама и гостима на послужењу. Све присутне сестре су се обрадовале када сам нагласио да долазим по очевом благослову. Игуманија мати Ангелина, мати Анастасија и мати Теодора познају оца Гаврила још од његовог детињства. Причали су ми пуно о њиховим заједничким сусретима. Имао сам тако прилику да више сазнам о раном детињству мог духовног оца. Мати Теодора присетивши се вољеног оца Гаврила послала му је дарове, благослове и поруку сећања за све заједнички измољене молитве које су испуњавале њихов дуги монашки стаж. Свесна својих старијих година, радосна је када зна да се дух њеног монашког стваралаштва пренео на оца Гаврила, и да сада и он снажним корацима доприноси Православном мисионарењу.

са моје леве стране – Игуманија Ангелина, мати Теодора и мати Анастасија

Игуманија Ангелина нас је позвала да останемо на заједничком ручку, који нас је окрепио и дао нам благодатни печат заједништва овог божанског окружења. Убрзо сам своје мисли усмерио на остале неистражене манастире Моравске Свете Горе. Ово подручје својим присуством обогаћује чак пет манастира. Игуманија Ангелина нас је упутила према Манастиру Добреш. Послушавши њене путоказне савете, кренули смо добро утабаним макадамским путем. Приближавши се цркви Светог Николе, око нас се проналазило све више процветалог цвећа, све више зеленила и све више плаветнила на небу. Убрзо се појавила поново прилика за мене, прилика да доживим комадић Неба на земљи. Испред мене се исцртала обновљена стара црква из 14.века, од које је остао део зида и камена степеницапреко које сам прешао, јер је то једини пут ка уласку у цркву. Прешавши преко ње отпутовао сам у историју. У доба духовног јединстава српског народа. Времеплов ме одвео, а тамо сам имао прилику доживети однос мојих предака према вери. Испред мене се појавила слика верног народа, сведочивши о љубави мојих предака према истини, као јединој сврси њиховог постојања. Изишавши из цркве мати нам је скухала кафу и села са нама. Њено присуство је био повод да се задржимо у овом несвакидашњем амбијенту којег је испуњавао дух верног народа средњег века. Спомињали смо забринутост због непознавања локалних путева којима би требали обићи остале манастире. Гледајући нашу недоумицу и бојажљивост, врло радо су нам се придружили двојца верника из оближњег места. Желели су да поделе са нама искуство контакта са духовношћу Моравске Свете Горе.

Заједно, сви четворо, наставили смо путовање према Манастиру Златенац. Манастиру, посвећеном Светим Врачима, Козми и Дамјану. Ушавши у храм, нашао сам препознатљиви мирис тишине у којој станује Створитељ. Управо у тој тишини тражио сам контакт који подиже мој дух према спознаји. Пружила ми се прилика да дотакнем спознају. Али тада је до изражаја дошла моја ништавност, упозоравајући ме вечну истину да је суштина постојања једино у Створитељевом наручју. Након дужег задржавања у тишини полумрачног храма, гостољубива мати Параскева нас је позвала на послужење. Почастила нас је медом, кафом и својим временом. Водили смо дужи духовни разговор којег је пратио њен радосни поглед. У знак захвалности за њену бескрајну пажњу мати Параскеви сам поклонио иконице Пресвете Богородице Лепавинске. Иконице као дар за несебичну пажњу много су обрадовале мати, а нас су упутиле даље према Манастиру Радошин.

Црква манастира Радошин, посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице, цркву су обновили становници села у 2. светском рату када су одлучили да неће да ратују, већ да ће градити цркву. Током целог рата, из непознатог разлога мимоишли су их ратне страхоте, а они су искористили привремено примирје, па су обновили цркву. Мати Игуманија је похвалила наш долазак у њихову неприступачност, делећи нам том приликом своје искуство о молитви и посту. Била је то спознаја да вртлог молитве и поста може да нас пребаци у друге димензије, тамо где живи смирење и послушност. Слушали смо и упијали њено искуство, а онда нас је мати позвала у цркву испред иконе Пресвете Богородице где нам је прочитала акатист Почајевској Богородици и тако нам практично показала моћ молитве. После измољене молитве и духовног разговора сестре су нас испратиле уз јединствен угођај ружа и осталих вртних аранжмана која красе манастир Радошин.

Пред нама је још једна светиња Моравске Свете Горе, манастир Томић. Овај духовни бисер смештен је најдаље од Миљковог манастира. Размишљам да одустанемо. Предложио сам повратак у Миљково. Касно је. Тешко је било наћи ове манастире, а тек Манастир Томић, хмм.. можда се изгубимо, и ако нас мрак сустигне нећемо знати да се вратимо. Двоумио сам се око повратка, али некако је ипак моја жеља о новој духовној спознаји била много јача.  Након подуже вожње запуштеним локалним путевима стигли смо до овог најудаљенијег манастира, који као да се налази на крају Велике Мораве. Стигавши у манастирску порту сели смо под сеницу. Ту у несвакидашњем амбијенту присетио сам се сестринства манастира Миљкова и њене осећајне Љубави према оцу Гаврилу којег нису видели много, много година. Затим, манастира Добреша где сам упознао јаку Веру мојих предака. Сетио сам се манастира Златенац и присуству надприродне Тишине у храму. Као и манастира Радошин, где смо као пчелице окружили мати игуманију водећи духовне разговоре о Посту и Моливи.

Дошли смо по неочекивани дар – под Покров Пресвете Богородице- Манастир Томић

За разлику од врлина које сам имао прилике дотакнути у претходним манастирима, овде ме уместо појединачне врлине дочекала Владарка свих врлина, овде смо седели и разговарали у присуству Њеног блаженог лица, Њеног Покрова и Њених очију. Био је ово сусрет Небеског са земаљским. За мене је ово био дар Пресвете Богородице претворен у круну свих врлина које сам данас упознао на духовном истраживању. Осећао сам се овенчан присутношћу непрекидне Божије љубави чији је венац обухватио наше данашње присуство у свих пет манастира Моравске Свете Горе. Враћали смо се према манастиру Миљково са посебном радошћу. Схватио сам да нас је претходни контакт са љубављу, вером, тишином, постом и молитвом довео управо пред Њен Покров заштите и загрљаја. У нашим очима видела се буктиња духовне раскоши. Испуњени духом јутарње Свете Литургије, пре поласка за Београд узели смо благослов Светог Јована Шангајског на гробу његовог духовног старца, оца Амвросија, пожелевши сестрама Миљковог манастира да још дуго брину о овој светињи.

Ненад Бадовинац,
Август, 2012.

Поделите са пријатељима...