Архиман. Гаврило благосиља верни народ
У нашем средишту налази се срце, орган који је представљен као јединствен део нашег бића. Кроз њега живимо и телесно и духовно. Као телесни орган срце омогућује да и најситније и најудаљеније ћелије нашег организма добију потребну храну и кисеоник. Оно има снагу да нас води на пут кроз живот. Оно зна да брине, да тугује за ближњим и да их воли. Из срца извиру нити које повезује човека са људима. Добивши живот на дар, ми га живимо срцем, и тако смо увек у љубави са ближњима. Ако током живота наше срце препустимо Богу, сједињени с Њим одлазимо у вечност. Оно што присвојимо у свету препустимо Богу, јер Његовој слави све припада, а ако је нешто Његово то је и наше. Од људи није сакривен савршено створени свет. Они се не удаљавају много од свог срца, јер ту проналазе све што им је потребно. Лако је схватљив појам вечности, а управо радујући се вечности, њихово срце је непрестано у заједници са Богом. Срце, тај део нас који неуморно куца у нама има несагледиву потребу за духовним.
Када се завршио 21-дневни редован боравак оца Гаврила у бањи Мљечаници, дошао сам по њега како бих га одвезао у манастир Лепавину. По повратку у манастиру пристали смо у Крижевцима где смо купили батерију за очев сат. Сат му је недавно престао да куца, па смо тражили продавницу где би могли да купимо нову батерију. Било је касно увече и све су трговине већ биле затворене. Пре укључења на магистрални пут за Лепавину, пристао сам у радњу која ми се чинила да још увек ради. Ушавши у ту златарску радњу, схватио сам да је остала дуже отворена због преосталих купаца који су се предомишљали о куповини. Замолио сам да ми промене батерију у сату, и за то време сам слушао купце како бирају да ли ће да купе привезак,који је привезак идеалан, овај или онај. Било је у понуди златних крстића, сребрних привезака у разним облицима, но бирали су облик срца. Помислио сам у себи како би се срце које бирају лепо слагало са откуцајима сата којему управо мењам батерију. Поздравио сам их и изишао. Очев сат је поново почео да куца, а ја сам се вратио у ауто и са оцем наставио за Лепавину. У манастиру нас је чекала братија са припремљеном вечером. Отац је отишао да одмори, јер након бањске рехабилитације, потребно је да отац проведе бар двадесет дана одмора у манастиру како би му се организам привикао на ново окружење. Но, њега су одмах дочекале игуманске и обавезе духовника. Замолили су га из епархије да исповеда свештенике. Отац је то прихватио, без обзира што је знао да не би смео због незавршеног циклуса бањског лечења и рехабилитације. Већ наредних дана морао је исповедити свештенике целе Загребачке епархије који су дошли у Лепавину, а након два дана и свештенике у Љубљани. Било је то напоран период за оца. Следећег дана након сто је отац одрадио ове захтевне обавезе у Лепавину дошло је много поклоника, неколико аутобуса из Београда, Републике Српске. Током Свете Литургије, коју је он предводио стигла га је комплетна исцрпљеност и оставши без снаге, довољног срчаног притиска и смањеног срчаног пулса, отац се срушио поред олтара.
Настала је узнемирујућа ситуација у цркви, али верници су ипак остали прибрани и на својим местима. Подигли смо оца са места пада и поставили га у другом делу олтара на меку подлогу. Позвалу смо хитну помоћ која је стигла у врло кратком року. Срчани притисак који су му тада измерили био је свега 85/40, а пулс срца је био на ниских 55. Током пада и притисак и пулс су му били сигурно јос нижи. Оца су одвезли, и сви верници су остали у потпуном шоку. Није било много вести из болнице, али кроз непуна три сата отац се вратио, отишао до своје келије да обуче своју мантију. Уз велики труд и залагање болничког особља у копривничкој болници оца су брзо рехабилитовали. Стигавши из болнице отац је рекао да се сви верници окупе на ливади поред храма, јер жели да са верницима направи заједничку фотографију. Додао је тада:,,Ето, ја као из неке серије у наставцима: служим Литургију, па се мало срушим, па мало одем до болнице. Видим да ме још не примају горе на небу, па онда се вратим да се сликам са вама”. Све вернике је благословио и дао им свакоме по једну иконицу Пресвете Богородице Лепавинске. Верници су се касније поподне разишли, а отац је отишао у келију да одмори.
Човек који срце поклони Богу добија нове животе. Бог му поставља животне терапије и уклања препреке. Сигуран сам да је очево срце најсигурније када је у Божијим рукама, аовај пад који је оцу уследио као кратак губитак свести, био је само тренутак када је Бог променио батерију у очевом срцу, с намером да му продужи животни век.
Архиман.Гаврило по доласку из болнице
Ненад Бадовинац
Април, 2016.