Manastir Lepavina – predpraznični zalazak sunca
Sa velikim oduševljenjem dočekao sam dane letnjeg godišnjeg odmora. Nekoliko tih nesvakidašnjih dana želeo sam da provedem u svom rodnom gradu, kojeg sam pre nekoliko godina napustio, jer sam hteo da upoznam svoje duhovne korene. Iz tog razloga sam otišao u daleku Srbiju, gde me okružuju drugačije regije i novi ljudi, čiju tajanstvenu Pravoslavnu veru uspešno proučavam. U međuvremenu u rodnom gradu sam ostavio svoju generaciju, koja je danas gotovo izčezla, njih i mene ovde su nasledila neka nova deca.
Ne baš preterano zainteresovan za gradska zbivanja, razmišljam da odem popodne u posetu manastiru Lepavini. Tamo bih prespavao i dočekao praznik Uspenija Presvete Bogorodice, praznik koji je obeležio moje prve kontakte sa Lepavinom. Svake godine na ovaj dan u lepavinskoj kotlini bi se okupilo mnoštvo rodbine i prijatelja. Došli bi da proslave praznik i da iz kotline ponesu kući blagoslov Presvete Bogorodice Lepavinske. No, dan pre praznika bi nam osnovni zadatak bio da pomognemo pripremiti manastirsku kotlinu za doček velikog broja vernika. I tako iz godine u godinu, ne prestajući se osvežavati prazničnom atmosferom.
Dobivši očev blagoslov, pridružio sam se ostalim prijateljima koji su došli da pomognu. Dao sam svoj mali, gotovo neprimetni doprinos uređenja okoline hrama. Hram je blistao, ali nije mi se svideo korov oko hrama kojeg sam odlučio počistiti. Vadeći i čisteći korov koji je rastao između kamenih pločnika na stazi oko lepavinske crkve, nailazio sam na problematični debeo koren kojeg je teže bilo povaditi. Veća radost je bila kada sam uništavao upravo takav korov, jer sam ga smatrao većom pretnjom predivnog manastirskog hrama. Klečeći na pločniku i vadeći ga, shvatao sam nagradu svog beznačajnog doprinosa kojeg sam ranijih godina prinosio na praznične dane. Sećam se da sam davnih godina, kao dečak takođe vadio korov oko lepavinske crkve. Imao sam i tada jaku nameru da ih sve povadim i tako počistim svaku pretnju lepoti hrama. Sada shvaćam da je svaki moj zamah rukom po ondašnjem korovu bio kroz prethodne godine bogato nagrađen od Ruke Presvete Bogorodice Lepavinske.
Po završetku aktivnosti uređenja hrama, večernje službe u crkvi i zajedničke večere, čekali smo jutro i prvu jutarnju Svetu Liturgiju. Kao i proteklih godina vernici su od ranog jutra dolazili u manastirsku kotlinu, povečavajući red za poklonjenje pred čudotvornom ikonom Lepavinske Bogorodice. Za Njeno čudotvorno dejstvo prvi put sma čuo pre dvadesetak godina kada je kopija Njene ikone u jednom obiteljskom stanu pokazala svoju nadprirodnost.
Kada bi ispred Nje pročitali molitvu ikona bi se zajedno sa ekserom pomicala po zidu. Kada bi došla do kraja zida, vraćala bi se polagano nazad u svoj prvobitni položaj. Očevici nisu na njeno često kretanje po zidu nikada ostajali ravnodušni, gledajući njeno čudo, istovremeno bi plakali. Ikona bi često u stanu vlasnika pokazivala svoje čudotvorno dejstvo, sve dok jednog dana vlasnici stana i čudotvorne kopije ikone, nisu odlučili prodati stan i odneti ikonu u Beograd. Svi smo se rastužili njihovom potezu, a ponajviše ikona koja se nije dala skinuti sa zida. U trenutku selidbe, kada su je hteli skinuti sa zida, ikona je postala preteška da je jedan čovek nosi. Trebalo je nekoliko ljudi da je skinu sa zida. Od svoje nadprirodne težine jedva da su je uneli u auto. Ubrzo nakon što su odneli ikonu, u našem gradu su počela ratna razaranja i strahote prošlog rata. Tu kopiju čudotvorne ikone Lepavinske Bogorodice kasnije nisam video, koliko znam nalazi se u Beograd, i za sada ne pokazuje svoja čudotvorna dejstva.
Blizina ikone Presvete Bogorodice
Javlja mi se danas porukom jedna žena koja spominje svoje neverovatno iskustvo, kaže da je doživela u Lepavini nešto što nije nikada ni u jednom manastiru. Kao da je svoju dušu ostavila tamo, jedva čeka da ponovo poseti Lepavinu. Njeno iskustvo dele stotine ljudi koji su danas došli da celivaju ikonu Bogorodice Lepavinske, a čuda koja se svakodnevno događaju, sve jače uveravaju vernike u neisrpnu tajnu Pravoslavne vere.
Poklonjenje pred ikonom Presvete Bogorodice
Mitropolit Jovan i Arhimandrit Gavrilo su služili Liturgiju u velikom hramu uz prisustvo brojnog sveštenstva. Mnogi vernici su se okupili u čast praznika Uspenija Presvete Bogorodice. Posle Liturgije, Mitropolit Jovan i otac Gavrilo su u manastirskom crvenom salonu ugostili mnoštvo zvaničnih gostiju koji su se divili lepoti Pravoslavlja.
Tokom celodnevnog boravka u lepavinskoj kotlini, sa velikom pozornošću sam pratio ljude, njihove poglede, pokrete i način na koji su se poklonili pred ikonom Bogorodice Lepavinske. Doživeo sam ih kao dečicu koja su došla u posetu Majci.
narod uz sav trud ne može da shvati blagodat mesta gde se nalazi
Obišao sam manastirsku kuhinju, ovde su manastirski prijatelji pomagali pripremu ručka za sve vernike, osim mnoštva poznatih, u kuhinji je bilo mnogo novih, nepoznatih ljudi. Kao da je došlo do smene generacije. Vreme i godine, menjaju okruženje ljudi u Lepavinskoj kotlini. Ostaje isti jedino otac Gavrilo. Čini mi se da vreme ne utiču na njega, duh mu je ostao isti kao onih godina kada sam ga upoznao. Posetioca mojih godina je bilo najmanje, ali nije mi žao, jer oko sebe vidim novu decu, nove uzraste koji danas isto kao i ja nekada srećno i radosno doživljavaju praznik Uspenija Presvete Bogorodice.
Posle večernje službe u crkvi i posluženja večere, otišao sam da ocu Gavrilu pomognem napraviti radio emisiju za večerašnje emitovanje Radio Blagovesti. Otac je odabrao duhovnu muziku i propovedi mitropolita Jovana i oca Radovana koji su besedili danas u crkvi. Dok se pripremljena Radio emisija emitovala iz Lepavine, uzeo sam blagoslov od oca Gavrila, spakovao svoje stvari, pozdravio se i kao zadnji gost, napustio lepavinsku kotlinu uputivši se kući.
Lagano sam se autom uspeo iz kotline, iza mene je ostao mesecom obasjan hram u kojem se danas mnogo naroda poklonilo pred ikonom Zaštitnice pravoslavnih duša. Naša čudotvorna ikona, naši duhovni oci i cela kotlina manastira Lepavine, pokrivena mesečinom zatvorila je oči i tako otputovala na zasluženi noćni odmor.
sa ostalim prijateljima hrama
Udaljavajući se od lepavinske Bogorodice, u meni je i dalje prisutan praznik Uspenija. Svakog trenutka ispred očiju mi se vraćaju scene doživljaja ljudi koje sam primećivao dok su prilazili na poklonjenje pred našom Majkom Lepavinskom. Primetivši tada neopisivu ljudsku radost, uveren sam da će i sledeće godine manastirsku kotlinu posetiti isti taj bezbrojni broj duša koji su željni topline Božje i retke ljudske iskrenosti koja je ovde prisutna.
Nenad Badovinac, Avgust, 2012.