Помен оцу Гаврилу у манастиру Ваведење у Београду.
Након представљања Архимандрита Гаврила Господу, свет за мене више није исти. Смисао света за мене добива један нови још духовнији карактер. Имати духовног оца у свету поставило ме у једно безбрижније родитељско окружење, а губитком духовног оца безбржност полако изчезава. Дан после очеве смрти у Београду сам дочекао оца Василија и оца Теофана. Брат Драгослав је довезао Лепавинске оце у Београд како би они пресвукли оца у посмртну монашку одежду. Када су Оца пресвлачили у болничкој капели, нас неколико размењивали смо утиске које смо доживели посећујући оца током последњег периода лечења у Београду. Пришао сам брату Стаменку и брату Драгославу, започео сам разговор са њима, али они су били исцрпљени осећајем губитка најближе особе, њихове очи су биле испуњене сузама, јер су остали без духовног оца поред којег су провели најлепше тренутке свог живота. Као и сва очева духовна чеда, и они су поред оца упознали Бога и доживели истинску духовност.
Када су лепавински оци завршили пресвлачење оца у монашку одежду тада су нас позвали да уђемо у болничку капелу да целивамо Оца и да се опростимо са њим. Након што смо целивали очеву десницу, оци су отпевали краћи помен. Било је већ касно вече, али отац Василије и брат Драгослав су након помена морали хитно за Лепавину како би тамо припремили све за очев долазак. Отац Теофан је остао у Београду како би прибавио сву потребну документацију за превоз оца из Београда за манастир Лепавину.
Сутрадан на Велики Петак отац Теофан је контактирао амбасаду и позвао све потребне контакте. У суботу смо отац Теофан и ја отишли у погрербно предузеђе како би завршили потребну администрацију. Отац Теофан је отишао у амбасаду и у општински матични уред, а ја сам остао у уреду погребног предузећа да га тамо причекам. У међувремену сам са госпођом Сузаном која ради на пословима администрације седео и причао о утисцима које је она имала након што је сазнала да је отац Гаврило био један од највећих духовника Српске Православне Цркве. Причала ми је госпођа Сузана да никада из свог уреда не силази у болничку капелу, али ипак је тог дана сишла да види оца Гаврила. Каже да се изненадила када је видела необично благодејствено, а опет беживотно очево тело. У то време дошло је неколико сестара из болнице које су биле блиске са оцем током његовог лечења на њиховом одељењу.
Последња фотографија многопоштованог Архимандрита Гаврила, игумана манастира Лепавина.
Када су радник погребног предузећа и отац Теофан прибавили сву документацију у амбасади позвали су госпођу Сузану и потврдили јој да су добили потврду за прелаз преко границе. Кивот са очевим телом се могао затворити. Радник који је требао да завари кивот позвао ме да посведочим очево присуство. Отворила ми се тада још једна могућност да видим Оца. Био је то поновни сусрет са мојим Духовним Оцем, а касније се потврдило да ће то бити и моја последња прилика да целивам његову руку. Прекрстио сам се пред кивотом и последњи пут целивао очеву Свету десницу. Целивао сам његове руке, руке које су ме готово четврт века благосиљале. Отац је држао у руци свој крст, а испод руке била му је близу срца копија Чудотворне иконе Пресвете Богородице Лепавинске. Целивао сам и његову монашку одежду и крст. Након мог поновног опроштаја са Оцем, радник ме замолило да се удаљим како би за вечност заварили кивот који се више никад неће отворити. Сетио сам се тада тренутка када сам дошао један дан код оца у болницу и он је спавао. Причекао сам неко време, али отац се није будио. Нисам тада целивао очеву руку, него сам једноставно отишао. Следећег дана када сам дошао отац ми је рекао да не пропуштам никад прилику да целивам његову десницу чак и када он спава.
Вратило сам се у уред погребног предузећа, госпођа Сузана је седела и гледала моју реакцију. Причао сам успорено и помало неповезано. Испричала ми је тада да је то јутро када је дошла на посао, осетила снажно благоуханије од којег је мирисао цео њен уред. Сетио сам се да је сестра Танкосава донела миро са којем су отац Василије и отац Теофан миропомазали очево тело. Превезли смо кивот са очевим телом из болничке капеле у манастир Ваведење у Београду и тамо су се са њим опростили они београђани, његова духовна деца, која неће имати прилику да присуствују његовом опелу и сахрани у манастиру Лепавини. Тамо сам срео мати Злату из манастира Тројеручице под Авалом. Питала ме да ли имам очеве слике и ја сам јој показао очеву слику из болничке капеле. Њен коментар на слику био је: “Он је прави Монах”.
Верни народ целива крст испред кивота оца Гаврила
Касније је владика топлички Арсеније одржао помен Оцу у манастиру Ваведење. Верни народ је целивао Очев кивот и отац Теофан и возач одвезли су оца Гаврила у његов вољени такође Световаведењски храм, у манастир Лепавину. У том манастиру отац је последње 33 године свакодневним трудом подизао манастир и духовност у људима овог краја. Отац Гаврило је пре тачно 33 године дошао у тај запуштени манастир са Свете Горе, такође из Световаведењског манастира Хиландар. Очево тело ће у кивоту у манастиру Лепавини поред своје манастирске братије и верног народа који га неизмерно цени и поштује, чекати сутрашње Опело и сахрану на манастирском гробљу као достојну припрему за одлазак у Царство Нашег Оца Небеског.
Пред полазак из Световаведењски храм у Београду према манастиру Лепавини.
Свим верницима и пријатељима желим срећан и Богом благословен најрадоснији хришћански празник Васкрс, уз најрадоснији поздрав ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ.
Ненад Бадовинац,
16.04.2017.