На Васкршњи Понедељак у манастиру Лепавини окупило се на стотине људи, верника, његових пријатеља. Дошли су да се опросте од Оца и да испрате оца Гаврила на пут према најузвишенијем месту. Ка том делу васионе одлазе само они који се смрти не боје и који живе са циљем да се поново роде. Тамо одлазе и они које Бог превремено позове к себи. Тамо је отишао отац Гаврило, отишао је превремено. Бог га је позвао себи и тако га ослободио свих физичких ограничења.
Тог дана у манастир сам дошао раније, много пре почетка Васкршње Свете Литургије. Чим сам стигао, загрлио сам своју братију и сестре који су стигли из многих околних земаља. Сви загрљени у том тренутку имали смо истог духовног оца којег смо дошли да испратимо на пут ка вечности. Тамо где не вреде материјална ограничења и тамо где човек може да живи вечно без болова. Сестре и братија које сам загрлио били су из Минхена, Беча, Бањалуке, Београда, Загреба, из осталих делова Хрватске, Словеније, Србије. Изразили смо саучешће једни другима, јер смо заједно делили тугу и бол коју нисмо могли потиснути у себи.
Тог мирног дана Отац нас је поново окупио око себе. Благословом његовим смо се упознали, благословом његовим смо поново заједно. Не допушта нам да се заборавимо и растанемо. Иако Отац није имао своју децу, имао је на хиљаде нас који смо били његова духовна деца. Многи недостају на овој фотографији, али сви ће они препознати своје место уз Очев кивот. Опело Архимандрита Гаврила, манастир Лепавина, 17.04.2017.
Ушао сам у цркву да целивам очев кивот који је био изложен у средишњем делу цркве. На кивоту је била очева слика и крст које сам целивао и пред кивотом сам направио поклон, поклонивише се испред духовника од којега се нисам удаљавао последњих 25 година. Отац Гаврило је готово цео свој живот провео у цркви. Био је скроман монах и све своје што је имао посветио је Богу који се, сигуран сам у то, уселио у његово срце.
Купио сам свеће и принео их за Оца, родитеље и себе. Видевши касније брата Драгослава, носио је у руци велику и необичну свећу, пожелео сам да купим баш такву, али брат Драгослав каже да таквих свећа нема да се купи и он ми је поклонио своју. Желео сам да је украсим са цвећем. Желео сам за време опела да то буде најлепша свећа која ће горети за покој душе. Око мене је било много пролетног цвећа и помислим да свећу украсим са цвећем. Дрвеће у манастирској котлини је процветало, јоргован је пролистао. Око мене је било многобројног цвећа. Убрао сам цветове са расцветаног дрвећа. Набрао сам и причврстио га селотепом тако да је моја свећа осим што је била украшена и најлепше је мирисала. Била је спремна за опело оцу Гаврилу.
Цвеће и свећа украшена и припремљена за опело Архимандриту Гаврилу
За време Васкршње Литургије црква је била пуна верника. Кивот се налазио у средишњем делу храма, недалеко од Чудотворне Иконе Богородице Лепавинске којој је отац Гаврило служио и пред којом се молио пуне 33 године. Дошавши далеке 1984. године са Свете Горе у манастир Лепавину, он је обновио манастир и подигао га опустошеног и разрушеног. Уз манастир, Отац је обновио духовност људи овог краја, а доспевши у интернет сферу, светињу манастира Лепавине представио је хиљадама младима у целом свету, од којих су многобројни дошли да посете ову светињу и да се поклоне испред Чудотворне иконе Богородице Лепавинске.
После Свете Литургије, и краће паузе служено је опело током којег је народ певао Васкршње “Христос Васкрсе”. Током опела видео сам брата Драгослава како нема свећу у својој руци, а рекао ми је да осим свеће коју је дао мени има још једну за опело. У том тренутку је сестра Миланка узела свећу са кивота коју сам оставио тамо и пружила је брату Драгославу. Када смо уз Оца сви смо у заједници као једно. У цркви се истовремено певело Васкрслом Господу и опело оцу Гаврилу. Народ је непомично стајао са свећама од којих је моја имала специфичан мирис цвећа. По завршеном Опелу сви смо још једном, последњи пут целивали Очев кивот.
У тренутку целивања Очевог кивота радост је била бити иза мајке чије су ме мајчинске молитве упутиле ка мом духовнику. Целивати његов кивот у исто време са мајком, значило је поделити захвалност оцу Гаврилу у име целе моје породице. Штитио нас је и чувао у временима када је било најтеже преживети. У оно ратно време укрцао нас је и чувао на “броду” на којем тада нисмо осетили ни рат, ни разарања.
Затим је поворка са очевим кивотом кренула из средишњег дела храма према манастирском гробљу. Удаљио сам се од кивота, али је тада до мене дошао Жељко и рекао ми да примим очев кивот и пођем са поворком до манастирског гробља. Одбио сам, рекавши да сигурно има неко други ко ће носити кивот. У том моменту сетио сам се очевог коментара након што смо га задњи пут провозали по ходницима болнице. Када смо се тада вратили у собу није било никог од болничког особља, већ само Отац, Драгомир и ја. Рекао сам оцу да идем по медицинске сестре да нам помогну, а отац ме питао: па што ме ти не подигнеш? Рекао сам тада Оцу да немам толико снаге. Када је кивот пролазио поред мене, поворка је застала због гужве на излазним вратима. Нико није држао сандук за доњу леву ручку. Управо је поворка застала у тренутку када је кивот био испред мене. Примио сам ручку и заједно са братом Драгославом који је био испред мене, оцем Теофаном који је био са друге стране, али и осталим људима повезао Очев кивот према манастирском гробљу. Испред мене је био брат Драгослав који је често возио оца у колицима по ходницима болнице.
Испричао ми је брат Драгослав да му је Отац након што га је он последњи пут возио у болници, рекао да ће га он још једном возити. Ово се обистинило ево тек на дан Очеве сахране. Када смо стигли испред ископаног гроба, свој украшени цвет сам оставио на кивоту. Примио сам за ручку очевог кивота и сасвим лако подигао кивот и заједно са братијом пренео кивот до гроба. Након митрополитове беседе кивот је спуштен у гробницу и камена плоча постављена је на гробницу.
Многобројни народ, очеви пријатељи и његова духовна деца били су позвани од стране манастирске братије на трпезу. Неколицина људи је остала још неко време уз очев гроб. Овде сам срео Јасну и Далиборку из Загреба. Закључили смо да отац Гаврило наставља да живи у нама, његово дело и његов рад је сачуван у свима нама. Његова љубав за своју духовну децу живи и даље у нама. Отац је из своје мале манастирске келије био у контакту са хиљадама духовне деце путем интернета. Позивао их је себи у Лепавину да посете светињу и да се поклоне пред Чудотворном иконом Богородице Лепавинске. На позив Оца давних година и Јасна и Далиборка дошле су у ову светињу.
Као последњи физички сусрет са Оцем је онај када сам био један од оних који су његов кивот положили у гроб. Тешко је превазићи изгубљени физички контакт са Оцем, али верујем да ћу га убрзо доживети на духовној разини. Он је тамо, само духовно сам неспособан да га тамо приметим. Полако биће и то, у то чврсто верујем.
Упознале су Оца који је непрекидно мисионарио из своје келије и тако обнављао ову запуштену светињу. Тако је уградио свој свакодневни рад у зидине и у сваки обновљени камен овог храма. Године су пролазиле, а манастир се обнављао прилозима верника који су долазили у манастир. Данас се овде налази наш мали рај којег обилазе верници и поклоници из многих земаља. Јасна је рекла да ће јој Отац много недостајати. Даворка се није помирила са тим да Оца овде више нема.
Хтео сам да седнем поред гроба и задржим се овде још неко време. Лако би овде утонуо у униније да се није изненада у даљини чуо хаотичан звук стругања једног аута у други. Погледао сам у смеру свог аута, јер је из тог смера долазио звук. Отрчао сам брзо да видим, а Јасна и Даворка су остале поред Очевог гроба. Када сам дотрчао до аута, поред мог аута је био други ауто који је запео својим браником у точак мог аута и на тај начин покидао део бочног браника. Из аута је изашла госпођа и почела да виче на своју децу. Рекла је да се због њих морала враћати у манастир и да је тако настала незгода. Њени синови су изразили жељу да ручају у манастирској трпезарији. На моје изненађење, уопште није било огреботине на мом ауту. Било је нејасно како се последица хаотичног звука стругања не види на мом ауту. Онда смо заједно закључили да је њен браник запео само у гуму на мом точку. На гуми се није видела огреботина, али последица на њеном ауту је била велика.
Беседа Митрополита Порфирија
Поздравио сам се са госпођом и кренуо сам назад до Очевог гроба да наставим да причам са Јасном и Далиборком. Неко је тада из другог аута викнуо моје име, али нисам видео ко је то био. Јасна је тада коментарисала начин на којим сам скочио до аута. Појаснила ми је своју мисао да управо начин како сам се трзнуо треба да означи да је време да се исто тако тргнем из унинија који би лако могао да захвати човекову душу у оваквим тренуцима. Сигуран сам да би и Отац хтео да његова духовна деца не тугују већ да се радују.
Обишао сам Очево гробно место испред којег сам сео, али не више са болом и тугом већ разумно, онако како би то и Отац најрадије хтео: уз растанак пун радосне тишине, а не уз тугу због завршене физичке присутности оца Гаврила у нашим животима. Сада је потребно да живимо његову мудрост, топлину и љубав коју нам је оставио. На тај начин Отац ће и даље да живи са нама. Од данас са Оцем градимо један другачији духовни однос уз поштивање његових духовних поука и учења.
Желим Очевој духовној деци пуно снаге, љубави и мудрост да превазиђу тешке тренутке због одласка духовног оца из нашег физичког света. Манастир Лепавина за све нас постаје још већа светиња којој се у вечности придружио њен обновитељ, отац Гаврило Лепавински који је овом Светом место посветио пуне 33 године свог овоземаљског живота.
Ненад Бадовинац,
17.04.2017.
Кликните и погледајте галерију фотографија