Manastir Žiča
Do kuda dosežu naše molitve?
Пре четири године успео сам некако да додјем до Србије, у то време као да је хиљаде километара била далеко, на излету са обитељи посетили смо манастир Жичу. После манастира Лепавине био је то први манастир којег сам посетио. Када је пре неки дан мати Михаила предложила да кренемо у посету манастиру Жичи, није ми се баш ишло, мало сам уморан ових дана, а Жича ми се чини далеко, па и чињеница да сам био тамо пре неколико година, па опет да возим тако далеко, недељу сам хтео да мало одморим од напорне седмице у Београду.
У разговору сам схватио колико би мати значило да одемо сутра у Жичу, прошло је 40 дана од упокојења Архимандрита о.Герасима који је био у Жичи, њега је мати добро познавала и много вољела, јос као мали долазио је к њој у манастир Ваведење. Тада висе није било много размисљања, кренули смо рано ујутро.
Oтишао сам да одрадим у међувремену своју радну суботу. Код једних људи који имају властити бизнис у својој кући, после радног времена био сам им кућни гост. Не знам како смо у разговору дошли на тему историје срба, али дотакли смо се баш далеке историје, Немањића, а увек када се разговара о Немањићима, мора се дотакнути и Српска Православна црква.
Током разговора, најстарији домачин, предложи да ми покаже нешто и одводи ме у кућу, у једну просторију која је била пуна светих икона. У тој просторији сваки комадић зида је био испуњен иконама, велико кандило је горело на столу. Остао сам мирно да стојим испред њих не размишљајучи ни о чему, само сам гледао и аио се. Ово је први пут да ми неки пословни партнер приреди овакав поклон за обављени посао. Био је мир, у просторији се чула једино тишина, човек ме гледао, како ја посматрам иконе и шутим, а ја се скаменио и не мичем се. Било је овде највише икона из Јерусалима, са Свете Горе, из Русије.. нисам баш виђао иконе из Србије.. На једној полици сам видио и неку малу макету манастира, узмем је у руке и питам газду, који је ово манастир? Каже газда, то је манастир Жича. Жича, остао сам изненађен. Сутра ако драги Бог да бит ћу на светој Литургији унутар ове светиње.
Да попуним места у ауту, позвали смо сестру Биљану и њеног супруга Дарка да иду са нама. Они су се одмах одазвали на наш позив и ујутро у пола 5 смо кренули на пут манастира Жиче. Сретно смо стигли и то раније него планирано, па смо успели да будемо на јутарњој молитви. Ушао сам у цркву, целивао главну икону и стао на једном месту, у руци сам држао монашку одежду мати Михаиле, и нисам се макивао, као да сам био сам у празној цркви, ја и молитва хора која је одлазила високо ка Господу, моја молитва се заустављала одмах код стропа цркве, није могла даље, то је нормално, јер ни иначе не иде вишље од плафона. Сузе су ми кренуле на очи мада не знам зашто, стајао сам и гледао равно у иконе. Шутио сам, дошла је ускоро сестра да узме одежду за мати, била је и мати овде, сретан што је осетим и што је са нама, оставио сам их овде и отишао напред мало ближе иконостасу како би видио ток Свете Литургије. Ускоро ме ухватио умор, нека хладноћа, па врућина, верујем да ми је и лице мењало боје, капци су ми се склапали нисам могао да стојим, да гледам, само сам слушао, било ме је мало страх, да нећу издражати Литургију, да ћу морати да изађем напоље, помолио сам се Господу како ме учио о.Гаврило са умном молитвом „Господе Исусе Христе помилуј ме грешног“, спустио сам главу и гледао доље у камен. И спавао, нисам више могао да издржим, у исто време, нагињао сам се лево и десно и у једном тренутку и назад, када сам се подбочио у задњем тренутку са ногом да не паднем срце ми је од страха почело јако брзо да лупа, као да сам се пробудио из сна, око мене мноштво људи, тишина, Литургија траје, а ја као да сам се сада пробудио наспаван. Био сам одморан.. Срце је брзо почело да ми куца од страха, па је вјеројатно због тога и умор нестао. После свете Литургије, одржан је парастос о.Герасиму, мноштво архијереја, и свештеника држали су свећу као принос оцу, а и ми верници, са свећама приносили смо молитве за оца.
За о.Герасима нисам чуо пре, но тек касније у разговору са о.Гаврилом који је након повратка са Свете Горе и сам провео неколико година овде, схватио сам да је о.Герасим цели свој живот посветио манастиру Жичи. Отац Гаврило и мати Михаила су га добро познавали и много поштовали..
u trpezariji mati Mihaila, Biljana i ja
После парастоса мати је била позвана на ручак, па смо и ми мали пијунчићи кренули за њом. Излазећи из манастира, она је предводила нашу малу групицу, сестра, Дарко, и ја. Пратимо је у стопу, недамо јој да побегне, јер осећали би се изгубљени овде без ње. Били смо послужени у трпезарији кафицом и колачићима, било је овде мноштво црквених великодостојника, игуманија, монаштва, богослова. Послужење је на столу, али нико да би први дотакнуо кифлице са стола. Каже мати, ајде узимајте, ста гледате. Мати је узела за себе и онда све после ставила пред мене, ни један није оставила себи. Сестра је водила бригу о Дарку, а мати о мени. Има ли шта јаче у свету од љубави?
па смо се сви разишли, свако на своју страну, мати је отисла мало да поприча са монахињама, секи пеки, је исла да помогне опрати судове, Дарко је седио на клупици и одмарао, а ја сам узео апарат и кренуо у лов на фотографију. Усао сам у цркву, тисина, иконе избледјеле, године су однеле своје, народ се скупља у броју у којем мозе, сви имају своје обавезе, посао, обитељ, зивот брзо пролази, Жичу посећују и многи страни туристи који су импресионирани нашом културном баштином и богатом и дубоком Православном вером. Неко због вере неко због културе, али свима нам је дано да се данас нађемо овде у Жичи. Овде у манастиру Жича је Свети Сава 1221. године, као први српски архиепископ, крунисао и миропомазао свога брата Стефана Првовенчаног као првог српског краља, а и последњи српски краљ који је крунисан и миропомазан овде у манастиру Жича био је краљ Александар Обреновић, било је то 1889. године. Тачно на 500-годишњицу косовског боја. Ето велика и дуга историја манастира Жиче. До данас све укупно 8 векова манастира Жиче. Служила је да чува и брани. Помагала је у стварању и обнављању српског народа. Данас само подсећа, подсећа нас на историју, срби се овде долазе аити, како имају богату историју, нажалост неретко размишљају како би било добро да се то мало и уновчи некако, ако може, а странци овде долазе да виде како се ово може што јефтиније купити. Вероватно ће се нећи негде на средини
Постоји ли начин да се човјек прилагоди том новом времену које долази?
Може, али само ако схвати да је Жича музеј неког народа. Па ни то није тешко, Жича је данас лепо уређена и стално је дограђују и зидају нове зграде. Хвала драгом Богу, да је сваким даном све већа. У противном за оне који се не могу прилагодити, да је Жича музеј, они виде овде зидине храма чији камен ће једног дана Господ употребити да сазида неки нови, лепши и бољи свет.
Свако има свој разлог што је овде данас.
А ја, ја сам овде само да направим покоју фотографију, моје молитве Господу одлазе једва до плафона, па немогу на ништа утјецати и ништа мењати. Зато само целивам свете иконе манастира Жича. Краљеви мојих предака су овде крунисани, но мене у то време није било, касним за њима много година, али зато не касним на поновни долазак Јединога Непролазног Цара свих царева и краљева мојих предака.a>
Овде једино могу да Вас брину дечје бриге и размишљања, рецимо како остати овде што дуже скривен. Надам се да мати неће захтевати одмах да идемо, она прича са игуманијом. Дуго се нису виделе и причају о старим данима, како је то некада било, а ја само сам тражио Очев загрљај, вратитит се на почетак у бит свога стварања, ако сам створен да будем срећан, онда сам створен да би био овде и гледао данас ове ане пејзаже. Моје осетило вида овде осећа други свет и то у овим иконама, и пејзажу овде у манастиру Вујан. Осетити Очев заграљај не значи бити у музејима и аити се архитектури, Очев загрљај, је тамо где су драги људи, рођена сестра, њен драги муж, мати Михаила, драга и симпатична игуманија, која одише топлим смешком. Читао сам давно једну књигу „о анђелима“ и начину како Бог створитељ созерцава у анђеле, и како созерцање преко Анђела Божјих долази до нас. Важни су људи и љубав међу нама, довољно је имати потребу да неког волите и ускоро ћете се начи у друштву вољених људи који ће Вам вратити ту љубав, то немора бити само у кругу манастира, али овде, можете лакше захвалити драгом Богу Створитељу што Вам је дао живот и тако ане људе да буду са Вама. Овде можете запалити свеће као принос драгим душама из овога и онога света. И сви су овде са вама. Малена црква, са маленим улазним вратима. Доказује лепоту живота, и љубав према ближњем, а ући кроз малена враташца цркве одмах даје могућност да заблагодаримо Господу што нам је подарио живот.
slika govori sve, ljubav rodi sreću
Созерцава Бог своју Божју благодат на Архандјела Гаврила, а он созерцава благодат овде на све нас мале, ситне, ништавне, само из љубави Његове према нама како би ми осетили делић лепоте вечнога живота.
Nenad Badovinac.
Septembar, 2009.