Манастир Милешево
Изненадно путовање преко Златибора и ноћи одмора проведеног на Златару у једној малој дрвеној викендици у друштву драгих људи, довело ме на место где станује љубав. Одавно имам жељу, да упознам Србију и њене лепоте. Када је обиђем онда ћу моћи да загрлим њено срце, а то је манастир Милешево. Лепоте Србије су неизмерно велике, но претходних година Србија је много лепога сакрила од очију јавности. Свакакви људи пролазе па се она уплашена и стиснула мало, боји се показати своје лепоте. Но једном ће се и она ослободити. Верујем да чува она своје лепоте за друга важнија и значајнија времена. Као паун, показује лепоту перја када му највише треба, а у међувремену она је обична мала птичица.
Манастир Милешево
Своју жељу сам описао, али уз њу имам и једну велику обавезу, а то је да научим више о љубави према светињи. Имао сам прилике да осетим шта је то љубав на својој кожи и у своме срцу, али као да сам мало себичан када љубав морам поделити са другима. Љубав постоји да би се делила и умножавала. У манастиру Милешево живи фреска Белог Анђела. Иначе у свакој цркви живи по један Анђео Божији који благосиља све људе који улазе у Божији храм којег он чува. Анђели чувари Светиња су невидљиви за нас људе. Ми их не можемо ни видети ни опипати, но понекад осетимо њихову близину. У манастиру Милешево на своје очи сам видео анђела чувара ове светиње. Његова фреска је толико жива, боје се преливају из беле у сунчано белу, као да он обасјава сунце својом светлошћу, а не сунце њега. Мати Михаила и мати Фотина су биле са нама. Причестиле су се током Свете Литургије. На крају Свете Литургије владика је изнео кивот са моштима, са руком Светог Саве, којег смо целивали.
Мати Михаила и мати Фотина током Причешћа
У манастиру Лепавина од малена целивам икону Светог Саве који се налази на једном од четири потпорна ступа, на три ступа је икона Пресвете Богородице, а на једном је икона са Светима Симеоном и Савом. У почетку доласка у манастир Лепавину, нисам знао ко су Свети Сава и Свети Симеон, али увек сам целивао њихову икону, јер сам знао да су они светитељи Божији. Мати Михаила би сада најрадије запевала химну Светом Сави, јер то смо увек радили кад год би наишли на икону Светог Саве, али овде је било много владика и монахиња за певницом. Нисам могао да одолим, па сам без благослова сликао унутрашњост цркве и то током Свете Литургије. Рекао сам потом: “Храбрости моја превелика, е, Ненаде, а када се нешто лоше догоди због непажње одмах трчиш оцу Гаврилу са речима: оче помози, или мати Михаила помагај… зашто?” Касније сам чуо да су последице овог неблагословеног чина могле бити не баш толико сјајне по мене, јер је сликање СТРОГО ЗАБРАЊЕНО у цркви. Да ме је владика видео, не смем да помислим како бих се провео. После Свете Литургије, били смо позвани у манастирску трпезарију на послужење. Овде смо добили благослов од владике. Била је са нама и игуманија м. Ана. Она води бригу о овој светињи и о сестринству које баш и није мало. Сели смо у трпезарију. Мати Михаила је села на мали дрвени столчић, јер каже да није достојна да седи у великим лепим фотељама у којима седе владике, рекла је и мени да седнем на дрвени столчић. Послушао сам је, те сам и ја сео на мали дрвени столчић, а сви остали су сели у фотеље. Показало се да је са овог дрвеног столчића најлепши поглед на просторију и фотоапарат је најлепше фотографије због кута светлости управо забележео из ове позиције. Можда није важан угао светлости, можда је важнија послушност и љубав према духовницима. Увек је добро послушати мати, има она мноштво животног искуства.
Мати Михаила и игуманија мати Ана
Мати Михаила и игуманија манастира Милешево мати Ана су разговарали о неким важним стварима, а ја сам у то време покушавао да наговорим малу Марију која је дошла са нама да лепо седне у фотељу како би је могао фотографисати. Она би се мало сликала, па онда опет се предомишља. Марија има само 3 године, а већ неколико молитви и песмица зна напамет. Тако је јуче неколико пута са мамом поновила неке песмице, једноставно рецитира са мамом пар пута и следећи дан их већ зна напамет – мала генијалка. Но она све песмице научи напамет само моје име не може научити. Још увек ме зове Недад. Помирио сам се с тим. Марија је била добра према нама и рецитовала је духовне песмице и молитве у знак захвалности мати Ани, јер нас је лепо примила и угостила у њеном манастиру, и кафом и ручком. Пре него смо позвани на ручак, хтео сам да се обратим игуманији мати Ани, рекао сам да долазим из околине Лепавине у Хрватској, где је отац Гаврило игуман манастира. Мати Ана се угодно изненадила, и одмах рекла како она јако поштује оца Гаврила и да га пуно поздравим када ћу контактирати са њим. Питала ме за његово здравље, па сам између осталог рекао како је о.Гавило сада доста активан у мисионарењу, да управо издаје књигу са духовним разговорима који су вођени путем интернета. Тада је настала тишина. Увек када споменем реч Интернет у цркви, сви ме некако чудно погледају, као да споменем неку тајанствену играчку. У сваком случају убудуће морам другачије у црквама и манастирима да приближим људима реч „Интернет“ и „Интернет мисионарење“ и начин како отац Гаврило издаје књигу „Духовни разговори“. Тешко је наићи на некога ко разуме начин мисионарења преко Интернета којег користи о.Гаврило.
Аутор текста са малом Маријом
Отишли смо у другу просторију на заједнички ручак. Моје већ сада прегладњеле очи су блистале када сам видео дивно послужење. Кајмак, сир, павлака произведена овде на оближњим предивним пашњацима. После ручка сам се одвојио од свих, јер сам хтео да обиђем манастир, и да се дивим манастиру Милешево.
Ускоро, требало је да кренемо кренемо, мати Михаила је отишла са мати Аном до цркве. Добили смо лепе поклоне од мати Ане, али најлепши поклон и заслужену награду за рецитовање песмица добила је мала Марија и то неколико паунових пера. Пауни већином времена слободно шетају двориштем манастира, но недељом је много људи у дворишту тако да су они данас у затвореном простору. Поклоне које смо добили наменили смо људима којима су они најпотребнији, а ја сам си задржао једно пауново перо, које ће ме подсећати на Марију и њене песмице које је рецитовала у манастиру Милешево. Напустили смо манастир Милешево, Белог Анђела, игуманију мати Ану и кренули смо назад према планини Златар, где смо преспавали и сутрадан кренули назад на пут за Београд кроз западну и величанствену Западну Србију.
Јули, 2009.