>
otac Gavrilo
Jedno jutro, kada sam se probudio, dotaknuo me zrak svetlosti pa me šapatom pita, hoćeš li današnji dan pokloniti Gospodu? Hoćeš li se pomoliti Bogu i celivati ikone? Hoćeš li posle prošetati ulicom, da te ogreje sunce na putu do manastira Vavedenja?
Ima raznih zraka svetlosti. Postoje oni zraci sunca koji greju nas i svet oko nas. Postoje oni koji samo dođu do našeg oka, kako bismo videli svet oko nas. Eto, ima i takav zrak svetlosti koji postoji zato da me potapša po obrazu i probudi, jer je vreme da celivam ikone i pročitam jutarnju molitvu, jer je vreme da ustanem i podarim dan Gospodu, da blagodarim Gospodu Bogu mome.
Nakon što me zrak probudio, nije se dugo zadržao u sobi, nego je otišao kroz prozor i nastavio da putuje u nepoznatom smeru. Teško da će se ikada više vratiti na zemlju, nastavlja svoje putovanje do večnosti. Zahvalan sam mu što me podsetio da svoje dane posvetim Bogu svome.
Jedan od mojih zraka svetlosti posetio me nakon ispovesti u manastiru Lepavini, kod oca Gavrila. Posle ispovesti sam stao ispred ikone Presvete Bogorodice Lepavinske. Iz suprotnog smera je sunce izašlo i obasjalo me ravno u oči. Toliko je bilo jako, tako me jako obasjavalo da sam jedva gledao. Ipak, nisam se pomaknuo, ta jaka svetlost mi nije smetala. Jer, u duši je bilo lako.
Danas, na dan Vaskrsenja Hristovog, ponovo svetlost u manastiru Lepavini. Bio je dovoljan jedan zrak svetlosti da obasja mnoštvo naroda koji je došao u manastir, na ranu jutarnju službu u 4 sata. Najlepši događaj koji se danas prepričavao je trikratni hod oko crkve sa upaljenim svećama, o tome su pričali poklonici koji su prvi put bili na vaskrsnom jutrenju u manastiru. Bio je to, kažu, veličanstven prizor, koji fotoaparat ne može zabeležiti. Neki su poklonici stigli mnogo pre 4 sata, kasnije su samo malo u kolima odremali, da bi bili i na Vaskršnjoj Svetoj Liturgiji, koju je služio o. Gavrilo, nastojatelj manastira Lepavine.
Zrak Svetlosti je došao na Vaskrs da probudi proleće u manastiru, da od posetioca crkve napravi vernike i sledbenike Hristove, da od smrti stvori život. Da uništi nemire u srcima našim i razbije sve nedoumice u našim maglovitim mislima. Tako je danas Svetlost uzela sve breme sa mojih ramena i razbila ih o Čašu; kao staklo su razbile sve moje maglovite nedoumice i sive misli, kao i sve maglovite maštarije koje izjedaju duše ljudske.
Poslednjih dana, a to su dani Strasne sedmice, kao da se magla bila spustila na zemlju. Ali danas je zasjalo Sunce, na radost svih hrišćana. Pobeda! Lako je voditi bitku, jer hrišćani znaju da na kraju pobeđuju. I danas su se sva naša iskušenja razvejala u prah. Sunčeva svetlost je danas rascvetala cveće u manastiru Lepavini. Svetlost je našeg o. Gavrila danas pretvorila u produženu Hristovu ruku, u svedoka Hristovog i Vaskrsenja Hristovog. Nikada toliko vernika nije bilo za Vaskrs u manastiru Lepavini. Tokom Svete Liturgije opet se i opet pevalo „Hristos Vaskrse“, a na vernicima se videla radost. U punoj crkvi, otac Gavrilo služio u svetloj beloj odeždi. Ukrašeni oltar, mirisno cveće, bogati svećnjaci, zlatne niti na beloj očevoj odeždi, sve je to govorilo o pobedi. Još nije razvijena tehnika koja bi omogućila da se fotoaparatima snimi i zabeleži ova raskoš. To je zabeleženo samo u našim srcima.
Posle Svete Liturgije otac Gavrilo nas je pozvao na posluženje, gde smo svi u ljubavi razmenjivali osmehe i delili radost jedni sa drugima. Pre nego što je otišao u svoju keliju (koja ima prozor okrenut prema lepavinskoj dolini i podseća na svetogorski zaliv, a pogled kroz prozor očeve kelije kao da plovi na talasima mora), o. Gavrilo nas je sve blagoslovio. Mi nastavljamo, kao i uvek, da mu zahvaljujemo za svu očinsku ljubav koju nam pruža. Ljubav koja se ne može snimiti niti jednim fotoaparatom, ljubav koja ostaje zabeležena samo u našim srcima. Tako će se ta ljubav prenositi i u srca naših budućih generacija, jer o njegovoj očinskoj ljubavi danas smo ovisni mi, a sutra naša deca.
Danas je Svetlost ponovo posetila raj na zemlji, manastir Lepavinu.
Danas je Hristos vaskrsao! – Vaistinu je vaskrsao!
Nenad Badovinac
Vaskrs, 2010.
Поделите са пријатељима...