>
Manastir Djunis
Siromašnim krajem vijuga loša cesta na koju smo naišli posle odvajanja sa auto-puta Beograd – Niš, ona vodi tačno pred kapiju hrama. Oko nas sve bogata zemlja slabo naseljena, pored nas mali broj ljudi koji žive ovde, koji preživljavaju uz pomoć osmeha na licu. Uz cestu vidim samo starije stanovništvo i gde koju ovčicu da pretrči cestu. Ova zemlja i ove reke čekaju da se ljudi predomisle, da iz prenaseljenih gradova dođu sa decom i žive ovde. Iza visoke kapije nalazi se hram posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice. Hram je po rečima Patrijarha Irineja druga Vlaherna za sav pravoslavni narod na Balkanu. Nekada davno, usred vizantijske prestolnice, iznad oltara vlahernske crkve Majka Božja je Svoj sveti omofor kao pokrov položila nad svim narodima. Vekovi su prošli i prolaze, Ona i dalje blagosilja izvor vode i ovaj manastir stavlja pod svoj pokrov, sa kamena gde se davnih godina devojčici Milojki iz sela javila Presveta Bogorodica.
Iz Beograda smo prešli mnogo kilometara, dok nismo stigli, na vreme, pred početak Svete Liturgije. Liturgija je počela u tišini i strahopoštovanju prisutnih vernika. Za vreme službe sam primetio da me i ovde, kao i u svakom manastiru u koji sam došao, dočekala ikona Presvete Bogorodice Lepavinske. U manastiru Đunis stoji nasuprot Hrista pred samim oltarom.
ikona Presvete Bogorodice Lepavinske u manastiru Đunis
Posle Svete Liturgije, nakon razgledanja fresaka u crkvi, otišao sam do pozdravim mati Mihailu, koja je sedela vani. Mati se obradovala, jer smo izdaleka došli da je vidimo, odmah nam je pripremila trpezu oko koje smo se sakupili.Mati je ovde sa igumanijom manastira Rakovica, koja se nalazi na zdravstvenom oporavku par dana. Posle trpeze sam otišao da fotografišem barem deo onog što se ovde može videti i doživeti. Kao i u mnogim manastirima Srbije, nailazim na natpise „Slikanje je zabranjeno“. Sva sreća, baš danas su ovde bila krštenja i venčanja, tako da sam i ja mogao ponosno nositi fotoaparat. Pored crkve, dublje u zemlji nalazi se čudotvorni izvor sa bunarom. Još niže od bunara silazimo do mesta sa kamenom na kojem se Presveta Bogorodica javila davnih godina devojčici iz sela. Mati je otpevala Hristos Vaskrse, a mi smo se pomolili. Čula se unutar zidina naša kratka molitva.
Jedan cvet kao poklon, ako je od srca, pa i molitva nas grešnih na ovom mestu ako je od srca Presvetoj Bogorodici može da probudi suzu milosrđa. Svi na Zemlji bez obzira na veroispovest i nacionalnost, podjednako i bogataši i siromasi, i oni koji veruju u Boga i ateisti, svi ovisimo o Njenoj ljubavi i Njenim molitvama koje Ona uznosi Gospodu Isusu Hristu za nas grešne. Od danas se na izvoru među mnoštvom ikonica nalazi i ikonica Presvete Bogorodice Lepavinske, koja me dopratila dovde.
Dok smo se molili Bogu, bio sam uz jednog od dvojice blizanaca, braće koja su malo psihički hendikepirani, ali istovremeno čista od mnoštva greha njegovih vršnjaka. Branko, kako mu je ime, nešto je manje bolestan od brata blizanca, dao mi je danas primer za molitvu. Čuo sam njegovu molitvu, koju je izgovorio pomalo umornim glasom: „Bože, daj zdravlja mojem bratu Žarku, mome tati i mami, mati Mihaili, Nenadu, samo da budu zdravi, a meni ne treba ništa, ja imam sve što mi treba.“ Iako ima težak život hendikepirane osobe (i čistu anđeosku dušu u takvom telu), za sebe od Boga nije ništa tražio, molio se samo za svoje bližnje, koje jako voli.
Ispod nivoa crkve i bunara, kamen na kojem se javila Presveta Bogorodica
Pozdravili smo se sa mati Mihailom, i ostavili je da joj anđeo pomogne na putu do kelije, jer njoj je sve teže samoj sa svojim bolesnim, slabim nogama. Krenuli smo prema manastiru Svetog Romana. Pored puta smo skrenuli do malog izvora Svete Petke. Očekivao sam betonirani izvor iz zemlje, sa ikonom iznad izvora, no naišli smo na duhovnu oazicu. Tek nakon što smo se okrenuli prema Beogradu, gledajući mesto iz drugog ugla, videli smo drvenu kolibicu, u skoro ruševnom stanju. Unutra je mnoštvo ikona označavalo mesto gde se seljani okupljaju, mesto koje su nasledili od svojih predaka. Njihovi preci su ovakva mesta ukrašavali cvećem, a danas čovek nema više vremena za cveće, nema vremena da ulepšava svoje duhovne oaze, nego je zauzet raskolima i protestima. Ljudi će danas lako pronaći razloge za raskole i podele, a cveće ipak neka raste na nekim drugim livadama. S obzirom na to da danas čovek brine samo o protestima, čudno je što još imamo sveži vazduh koji udišemo. Hvala Bogu dragome što je toliko milostiv prema nama.
U manastiru Svetog Romana, nekoliko kilometara dalje, u predelu šume gde voda izvire iz zemlje koje pokriva nekoliko kvadratnih metara, sve vrvi čistim vazduhom. Unutar hrama, kao i u Đunisu, prvo mi upada u oči ikona Presvete Bogorodice Lepavinske. Ljudi ovog kraja mnogo poštuju Lepavinsku Bogorodicu. Na svakom koraku nas prati Njena ikona. Ili mi pratimo Nju.
Presvete Bogorodica Lepavinska u manastiru Svetog Romana
Ovde se nalazi grob Svetog Romana, crkvica sa malim uskim vratima, koja je široka dovoljno samo da možete ući kroz njih. Ušavši u crkvicu, vidim – ispred mene moja zvezda vodilja, ikona Presvete Bogorodice Lepavinske. Zatim ulazim u zamračeni deo, u kome se jedva vide freske na zidovima. Osećam se kao da smetam, da ne probudim Anđele koji spavaju ovde…
U prostoriji pored nalazi se grob Svetog Romana. Ovde se ispred mene došao pokloniti i Žarko, drugi brat blizanac, tako da sam čuo i njegovu molitvu izgovorenu naglas. Teže izgovara reči, ponekad ga dobro ne razumem, ali je njegova molitva bila izražena snažnim glasom i uzvikom: „Bože, Bože, otvori mi ova moja teška vrata“.
Južna Morava na putu prema manastiru Đunis,
na put smo krenuli bez blagoslova o.Gavrila
Samo nakratko sam se oprostio od manastira Đunis, jer već kroz par dana krećemo ponovo prema Južnoj Moravi i krajevima srednje Srbije. Ovaj put polazimo malo kasnije, predveče, s namerom da prespavamo u manastiru Đunisu i ujutro se vratimo u Beograd. Dogovoreno je da u Đunis dođemo do 21 čas.
Južna Morava prolazi dolinom sela Đunis, ali danas se oslobodila i poplavila pola sela. I nama se isprečila na putu. Sada znam i razlog – na ovo putovanje sam krenuo bez blagoslova o. Gavrila, a samim tim i bez blagoslova Presvete Bogorodice Lepavinske. Reka nas je presrela na cesti, koju je iz minuta u minut sve više potapala. Odavde do skretanja za manastir Đunis samo su dva kilometra. Gledajući bespomoćno kako Južna Morava potapa cestu kojom moramo da nastavimo, dočekali smo biciklistu koji je cestom više plivao nego vozio. Po njegovom osmehu smo znali da je voda hladna, a on je po našem osmehu znao da ćemo mi sada morati da napravimo još 60 kilometara lošom cestom po rasinskom okrugu da bismo sa druge strane došli do manastira.
Vozili smo se nepoznatim cestama i već pred ulazak u Đunis, ogladneli, ušli smo u restoran da se malo okrepimo. Devojka koja nas je poslužila ispričala nam je malo o istoriji ovih krajeva, a ispostavilo se da je njena daleka rođakinja bila devojčica po imenu Milojka Jocić, kojoj se javila Presveta Bogorodica na kamenom izvoru i ostavila joj poruku da se tu sagradi crkva Pokrova Presvete Bogorodice. Ne znam koliko je istina, i neću da proveravam, no rekla nam je da je maloj Milojki bilo rečeno da se ne udaje, a da se ona ipak udala nakon javljanja Presvete Bogorodice, i da je ubrzo potom umrla. Dok smo bili u restoranu, nazvao me je dragi otac Gavrilo radi nekih tehničkih pitanja oko manastirskog radija, pa sam iskoristio priliku da uzmem blagoslov za ovo putovanje, kako nas opet ne bi sustigla neka prepreka.
Uspeli smo doći u sred noći do sobe gde smo prespavali – manastir Đunis
Srećno smo došli usred noći ispred kapije hrama, koja je bila zatvorena. Parkirali smo ispred kapije. Jedini spas je bio da nazovem mati Mihailu. Ali, nije se javljala. Bilo je kasno, mati je sigurno zaspala. Tešio sam Darka da ćemo prespavati u autu. No, ubrzo se mati javila, tako da smo ipak došli do sobe i kreveta. Ujutro u 4 časa počelo je jutrenje. Darko je otišao u crkvu, ubrzo sam mu se pridružio, tako da smo jutro proveli uz usrdne molitve igumanije mati Marije i monahinja. I mati Mihaila nam se pridružila, tako da smo svi zajedno dočekali izlazak sunca. Posle molitve smo bili na bogatom za nas pripremljenom doručku, i onda se svi međusobno pozdravili te zajedno sa mati Mihailom krenuli za Beograd.
Na povratku za Beograd prošli smo uz manastir Mrzenicu. U njemu se pre nekog vremena podvizavale dve sestre monahinje. Kao u svakom zajedničkom životu, ponekad dođe do nesporazuma, a jednom su tražeći pomoć oko svoje razmirice od svoga vladike dobili odgovor da im ne može pomoći. „Šta ćete, sestre, kad ste u manastiru koji se zove Mrzenica!“
Mati Mihaila ispred oltara u manastiru Mrzenica
Nasmejali smo se na tu monašku anegdotu, koju smo čuli od oca Gavrila. Otac nam se iz manastira Lepavine uvek na neki način pridruži i obogati naše putovanje svetinjama male, ali bogate Srbije.
April, 2010.
Nenad Badovinac
Поделите са пријатељима...