Манастир Меркшинац.
Тог касног поподнева зове ме отац Серафим, игуман манастира Меркшинац. Зове ме да ме пита да ли сам вољан да направим једно добро дело. Од знатижеље прво сам помислио на могућност писања нове приче за “Записе и репортаже”. Пристао сам и већ сутрадан отишао сам у манастир Меркшинац који се налази поред Уба, на око 70 км од Београда. Стигао сам рано ујутро како бих присуствовао на Светој Литургији. У храму је било мало верника, око десеторо људи, међу којима је била и Мирјана, која је студент Теолошког факултета у Београду. После Свете Литургије сви смо били позвани на послужење кафом која ме окрепила јер сам на пут кренуо ранојутарњом вожњом до овог светог манастира којег иначе посећује мали број верника.
После Свете Литургије и након послужења кафом, поразговарао сам са Мирјаном о њеним интересантним мистичним искуствима. До сада сам чуо за многе примере мистичних духовних искустава, али њена искуства су ми била толико интересентна да сам преиспитао своје досадашње знање о духовном свету, оном оностраном, који није видљив у овом нашем материјалном. Мирјана ми је испричала њено искуство које је доживела 2003. године. Догодило се то приликом њене посете родној кући њеног деде и баке у селу Баце код Куршумлије. Испричала ми је искуство како је ушавши у ходник њихове куће и тамо у ходнику, видела непознатог госта како седи на клупи. Био је то њен деда Тома који је умро 1981. године. Њега Мирјана није познавала и када је видела госта, она га је поздравила и рекла му: “Добар дан”. Непознати гост јој је одговорио: “Добар дан, ја сам твој деда Томо”. Од својих унучади, једино тебе нисам видео, јер си се ти задња родила”. Када је “непознати гост” то изговорио, Мирјана је у страху и уз вику побегла из куће. У дворишту су је стрина и стриц питали зашто виче, шта се догодило, а она каже да унутра на клупи седи деда Томо. Они су је са неверицом погледали и када је стриц ушао у кућу, видео је столица која је била окренута наопачке. Родитељи су дошли нешто касније и тада су питали Мирјану у неверици: “Како је деда изгледао?”, а она каже да је имао бркове и описала је како је био обучен. Родитељи су рекли да је тако деда био обучен док су га сахрањивали, а то је било давне 1981. године.
Слушао сам Мирјану и чудио се њеном мистичном искуству сусрета са особама који су давно умрли. Када је причала, најежио сам се, а она каже да то још није ништа и да има много тога да ми исприча. Мирјана је наставила да ми прича о свом следећем искуству које је везано за њену прву посету Српском манастиру Вета код Беле Паланке. Манастир се налази буквално у ливади и до њега треба пешачити око четрдесет минута кроз пут којим може да прође једино трактор. На интернету се може пронаћи податак да је манастир вероватно из византијског периода мада нема поузданих података о тачном времену када је подигнут. При писани подаци су из 17. века, из периода када је манастир обновњен. Манастир који је саграђен на рушевинама старог манастира је задужбина браће Мрњанчевићи који потиче из 14. века. Након Првог светског рата, у манастиру је живео Данило Синка који је био руски емигрант. Он и два искушеника у манастир Вета долазе 1930. године, они су касније постали познати као велики духовници Српске цркве. Њих двојица су: игуман студенички Јулијан и игуман Светороманске обитељи Доментијан.
Мирјана ми је испричала њено искуство које се односи на новији период. Наиме, до 1989. године у манастиру је живела једна старица, монахиња која је имала тада око 90 година. Она је много настрадала од једног становника оближњег села. Од тада па све до доласка оца Стефана нико није живео у манастиру. Отац Стефан је обновио манастир, увео је струју и све потребно за живот. Манастир слави празник Успења Пресвете Богородице и на тај дан манастир посети много људи. Мирјана је први пут дошла тамо 2009. године и тада је остала неколико дана са намером да помогне око припреме за прославу манастирске славе. Није било конака па су тада мушкарци који су долазили да помогну припрему славе, спавали напољу, а жене у цркви. Мирјана је заједно са још једном женом спавала у цркви. Устајали би сваког јутра око пола 5 да отворе цркву. Једног јутра, Мирјана је видела како стари звоник који се налази одмах поред цркве отвара један монах. Након што је отворио звоник, пришао је к њој и из близине се насмејао и благословио је. Одмах потом вратио се према звонику. Оне су тада осетиле невероватан мир и духовно благостање. Када се цркви почео приближавати отац Стефан који је долазио из смера келије у којој је спавао, монах је изненадно нестао. Отац Стефан је рекао Мирјани да се овде често указује душа руског монаха.
Манастир Вета.
Након ове Мирјанине приче, желео сам од Мирјане чути како је она то све доживела, хтео сам да ми исприча остале детаље. Мистична искуства контакта са душама која долазе из другог света често људи доживе праћено дозом страха, али Мирјана је осећала мир и благостање.
Прошетао сам са Мирјаном стазом манастира Меркшинац и са великом пажњом слушао сам њена искуства. Мирјана ми се тада обратила и испричала ми још једно њено искуство. Наиме, испричала ми је њен сусрет са светитељем, Светим Амфилохијем. Током поклоничког путовања у Украјину, на које је пошла са оцем Михајлом и групом поклоника, имала је необично искуство. Када су дошли у манастир Почајево, одмах по изласку из аутобуса, она је силно и непрестано плакала. Отац Михајло јој је тада рекао да се смести у собу и да дође у храм како би јој монах прочитао молитву. Имала је нападе разних неугодних мисли и она је зато била у великом стресу. Када јој је монах прочитао молитву испред моштију Светог Амфилохија и испред иконе Свете Матроне њој је било много лакше. Када су сви отишли из храма она се још једном помолила исред моштију Светог Амфилохија и отишла је да седне испред храма на клупу.
Свети Амфилохије Почајевски.
Када је села на клупу, пришао јој је стари монах. Он је причао на украјинском, али Мирјана га је све разумела. Питао ју је: “Одакле си?”, она је рекла да је из Београда. На то јој је монах рекао да није она из Београда. Када је Мирјана рекла да је из Ниша, монах јој је рекао да буде срећна што је из Ниша, јер се тамо родио Цар Константин. Рекао је још да сви треба да будемо захвални Цару Константину. Монах је причао о Мирјанином животу и дао јој неколико савета. Убрзо је дошао отац Михаијло и питао је: “Мирјана, с ким ти то причаш?” Она му је одговорила: “Оче Михајло, па причам са овим човеком”. Међутим када се Мирјана окренула, поред ње никог није било. Она је оцу Михајлу објашњавала да је ту седео монах, али он јој није веровао. Сутрадан се прослављала Света Матрона Московска, а после Свете Литургије Мирјану и оца Михајла, уз остале госте, на послужење их је позвао игуман Почајевског манастира. Свима је дао календар за тадашњу 2015. годину. Када је Мирјана видела насловну икону на Црквеном календару, рекла је оцу Михајлу: “Оче, овај човек је седео јуче на клупи поред мене, са њим сам разговарала.” Отац Михајло се зачудио и рекао је то игуману. Након што су разговарали о овом мистичном сусрету, игуман је питао Мирјану: “Да ли знаш да је поред тебе седео Свети Амфилохије испред којих ти је јуче прочитана молитва?” Мирјана је остала зачуђена, и благодарила је Светом Амфилохију. Неколико дана након сусрета са Светим Амфилохијем имала је испитни рок и тада је положила пет најтежих испита.
У чуду сам остао кад сам чуо Мирјанино мистично искуство њеног личног контакта са светитељем. Размишљао сам касније о њеним искуствима. Можда смо мали у овом физичком свету, али дата нам је велика Божија милост. Од нас је много тога скривено и то је оно чега се морамо стидети, јер због нашег греха, Господ је сакрио многе тајне од нас. Ипак, Он од нас није сакрио Своју Божанску милост на коју увек можемо да се, у молитви, ослонимо.
Ненад Бадовинац,
Фебруар, 2019.