>
Manastir Radovašnica ima u svojoj bogatoj istoriji zapisano poglavlje rušenja stare crkve za vreme drugog svetskog rata. Sada nosi počasni i slavni venac u spomen preživljavanju tih teških vremena. Iz tog vremena nije ostao kamen na kamenu od ove stare crkve. Na mestu srušene crkve danas se nalaze kameni temelji i još koji kamen na temelju. Kompletni materijal je sačuvan. Možda se jednog dana od tog kamena opet sagradi ista crkva, jer sve je sačuvano i izračunato za ponovno podizanje identične crkve iz starih vekova. Voleo da staru kamenu ikonu Presvete Bogorodice videti u novoj crkvi ukrašenih svodova i mnoštvo fresaka, Ona bi zauzela svoj tron na kojem bi stajala kao carica i zaštitni. Ta ikona se danas nalazi na mestu razrušene crkve gde kisne pod otvorenim nebom. Trčkaranje po rubovima temelja te stare crkve budilo nam je želju za igrom i plesom uz anđeosku pesmu koja se čula sa okolnih brda planine Cer. Kako smo lako uspeli da izađemo iz Beograda, tako smo vrlo lako uspeli da se priviknemo na te anđeoske melodije, ali i melodije ptica kao i mirise zelenila pravoslavnog okruga zapadne Srbije u čijem centru se nalazi manastir Radovašnica. Zvona crkve su počela da zvone kada smo ušli u dvorište manastira. Liturgija je počela. Sve je stajalo mirno pored nas. I Ikone i sveštenstvo i ljudi. Kako smo se mogli brzo priviknuti na zvukove ptica i miris zelenila, tako smo se vrlo brzo privikli i na pesmu slavljenja Boga na Svetoj Liturgiji.
Posle Svete Liturgije na kojoj je nekoliko naših primilo Svetu Tajnu Pričešća, seli smo u trpezariju u dvorištu gde smo bili posluženi domaćom vrućom kafom i slatkim. Ubrzo nam se pridružio i Arhimandrit Nikolaj koji nam je pričao o ovim krajevima i o krajevima moga rodnog mesta, koje je dobro upoznao, jer je tamo služio vojsku. Posle Liturgije je za nekoliko mladih devojaka čitana molitva za pronalaženje svoga bračnog partnera. Mi smo samo slušali sa strane i prisluškivali šta se to u molitvi moli od Boga. Molitva kaže, Gospode Svemogući spoji dva srca, iste prirode, neka to budu dvoje ljudi koji će razumeti jedan drugoga i pratiti jedan drugoga kroz život, dvoje ljudi za koje se nigde nije spominjalo da moraju biti ispunjeni vanjskom lepotom, već samo onom pravom unutrašnjom, dugotrajnom lepotom.
Dugo smo se zadržali, kada smo na kraju seli u aute i krenuli dalje u istraživanje, obavestile su nas najvrednije hodočašnice da nisu ručala sa nama. I to baš one dve vernice koje su se najviše trudile oko hrane. Kada me kasnije mati Mihaila pitala osećam li neku nelagodu zbog toga, bila je to prebanalna stvar za moje hladno srce. Kasnije sam shvatio da to znači da više nismo svi kao jedno na ovom putovanju, nego da postojim samo ja i da je cilj putovanja promašen. Rekao sam mati da ću sudelovati u tome da zamolimo Igumaniju sledećeg manastria u koji smo se uputili, manastira Petkovice da nam dopusti da ispravimo grešku, te da opet budemo svi kao jedno. Kada sam ih kasnije video za trpezom u manastiru Petkovica kako ručaju, osetio sam mir u srcu. Manastir Petkovica posvećen je Svetoj Petki. Manastir blista od vrednih ruku monahinja i ljudi koji pomažu i uveličavaju blistavost ovog hrama, te izazivaju srca svih onih koji dođu u ovu svetunju. Pored vrednih monahinja, ovde ispred hrama nas je iznenadila posađena loza koja je posvećena Svetoj Petki, ispod loze se prolazi u molitvi tri puta i tri puta se celiva ikona Svete Petke koja se nalazi pored loze. Svako od nas je zaželeo želje, koje smo molili tada od Boga. Želja je tada bilo baš mnogo, no ne znam da li se i jedna želja odnosila na pokajanje. Svi smo nešto tražili i molili od Boga, ali niko da bi dao nešto za uzvrat.
Da bi ispunili cilj našeg putovanja otišli smo da se poklonimo Presvetoj Bogorodici.
Pre napuštanja manastira Čokešina, susreli smo se sa jednim jurodivim starcem, koji nam je puno pričao, ali mi ga ništa nismo razumeli, kasnije kada sam ocu Gavrilu pokazao njegovu sliku, otac ga je odmah prepoznao, kaže da su išli zajedno u monašku školu. Ponovo primećujem da otac Gavrilo baš sve zna i sve poznaje, upoznat je sa svakim kutkom Pravoslavlja u Srbiji i svetu. Poslužili su nas osim dobrodošlicom i kafom kao okrepljenjem, darovali su nas ikonicama Presvete Bogorodice Čokešinske i na kraju kao prave majke, ispratili su nas dalje na put.
U ovom manastiru se nismo dugo zadržavali, nekako nas je kiša oterala odavde, primetili smo da je i vreme umorno, kao i mi, koji smo toga dana obišli celu jednu kulturu. Obišli smo kulturu, upoznali istoriju jednog dela naroda. Puno je to osećaja. Kada doživite napad osećaja pripadnosti takvog sjaja tada ne razmišljate može li se to sve izdržati. Samo je važno da pripadamo i budemo deo neodoljive večnosti. Shvatam da kao jedinke, mi smo samo niko i ništa. Služimo samo kao hrana proždrljivcima. Ali kada smo zajedno, možemo pripadati i prošlosti i budućnosti.
