U KARIPSKOM ZALIVU – KUBA

Uskoro prelećemo preko još jedne civilizacije, preko Floride, ovde nema ni snega i leda. No ovo je nešto što me trenutno ne zanima. Napokon posle Kubanskog zaljeva i nakon 11 sati leta, neka nova, treća civilizacija, za sada puno zanimljivija. Iz tako nepreglednih šuma izviru sela u kompetno drvenoj gradnji, poseban Karipski stil, vidljiv i prepoznatljiv još iz aviona, stil gradnje ovih kućica nam je poslužio kao signal da smo došli na odredište. Prilazimo na aerodromsku carinu, svi se nešto guraju, nestrpljivi su, a mi kao neki diplomatski predstavnici, jer sa pasošima iz Srbije imamo posebne pogodnosti.

Kada smo i formalno ušli u Kubu, imali smo još jedan doček, opet kao neke diplomate, dočekala nas je neopisiva vrućina, velika vlažnost, užareno sunce. I sam vazduh koji se pekao ovde.

Kada sam nakon 11 sati leta skinuo prašinu sa svojih osetila, prvi osećaji koji su pobudili i stvorili reakciju na okolinu zahtevali su od mene da na kratko zaboravim Evropu i opredelim se privremeno za  ambijent siromaštva, tropske vrućinu, veseo narod i srećan narod, željan samo brze salse uz dobre bubnjeve i po koju litru Cuba Libre. To je onaj prvi dojam koji se provlačio sve vreme boravka ovde. Moja sećanja za Evropom su bila potisnuta, bila su tada kao deo moje prošlosti.

 

Nakon aklimatizacije sa Kubom, svaki novi dan dopuštao mi je da se približim ovom neotkrivenom dijamantu, svaki novi dan kao u Kubanskom stilu, zbližavao nas je sa novom civilizacijom, novim načinom života, novom religijom i kulturom. Svaki dan smo očekivali nova iznenađenja, iznenađenja su bila česta i dolazila su brže nego što je prolazilo vreme. A mi ovako neotporni i nesigurni nismo  imali dovoljno adrenalina da bi mogli reagovati na njih.

Prvi hotel gde smo odseli zvao se Quatro Palms na turističkom poluotoku Varedero. Nakon kvara klima uređaja u sobi, nisu nas preselili u novu sobu, već odmah u drugi hotel i to još bolji hotel. Stvarno zavidna usluga. Taj drugi hotel zvao se Playa de Oro. Imao je jednom rečju sve, nismo uopšte trebali izlaziti iz njega. Čak su i plaža i okean u sklopu njega. Divno. No ipak, hmm… da vidimo gde smo. Varedero je moderan, turistički Kubanski poluotok ukrašen pravilno poređanim hotelima, koji su ovde postavljeni da nas ovde zarobe i ne puštaju. Međutim, ne znam kako da nas nisu uspeli zadržati ni bogato ukrašeni i opskrbljeni hoteli. Čak ni peščane bele plaže i plitki okean sa belim, kao brašnom posutim dnom, nije bio dovoljan da nas zadrži duže od tri dana.

Već drugi dan bili smo svesni da je potrebno upoznati i ostale hotele u Varaderu. Ne možemo sedeti ovde i skrštenih ruku gledati samo hotel i našu plažu. Ispred nas su desetine hotela, kao mali gradovi uređeni i ukrašeni svim lepotama. Tako se poseta poslednjem hotelu kao šećeru na kraju pretvorila u salsu i pesmu. Varadero odiše impulsima od kojeg vam srce ubrzano kuca i ponekad zastajkuje. Varadero uzburkava sve strasti u vama, ali vi ne posustajete kao mnogi drugi, jer niste došli u Varadero, nego na Kubu, a Kuba je ipak sve ono što nije Varadero.

Domaći kubanosi su nas pravovremeno informisali da je baš ovih dana u Havani, u koju sutra putujemo, Svetsko prvenstvo  u odbojci, te da igraju Kuba i Srbija. Iznajmili smo taksi koji nas je vozio skoro 3 sata do Havane. Gledajući gde smo, misli lutaju gde god mogu i pokušavaju da se  priviknu na ovako brz ritam života na Kubi. Nespretno i samo meni likujući ostavio sam fotoaparat sa milijun slika u taksiju. Ono najvrednije što imamo od uspomena je zabeleženo na tom fotoaparatu. Sve ono što oko može i ne može zamisliti se nalazilo na tom aparatu. Sam taj bjeg u nepoznato. Sve je ostalo u tom aparatu. Zašto? Ali od tada tek shvatam da ono što bi zapisao na taj aparat nije ni pola onoga što je kasnije doživljeno i ostalo neizbrisivim tragom zapisano u meni.

Do Havane smo došli za dobro nažicanih 30 Pesosa. Taksijem od Varadera do centra La Habane,  taksista samo što nije ušao u hotel da nam odnese torbe do sobe. Ostavio nas je ispred hotela  Inglaterra, najstarijeg nedavno obnovljenog hotela u Havani, koji se nalazi u centru starog dela grada.  Nekoliko minuta nakon ulaska u sobu već smo spremni na izlazu iz hotela, razmenjujemo poglede i smišljamo na koju ćemo stranu, hoćemo li u divljinu ili prema  obali u kulturniji i znamenitiji deo Havane.

Divlji centar starog dela grada se sastoji od starih oronulih kuća. Nekada su bile nove, ali sada su oronule i nestaju. Ovde se nalazi  stotine kubanosa koji samo vrebaju turiste u potrazi za kojim eurom ili pesosom. “Hello my  friend”, im je omiljen upad turistima, pa onda: hoćeš da ti pokažem Case de la Musica? Mislim se, pa od kad smo mi frendovi, prvi put te vidim u životu. Ali dobro, nekako trpim, ali ne lako. Osim desetine kubanosa koji neprestano prilaze, mi im se ne znamo suprostaviti. Bežimo gde stignemo. Tako smo bežajući upoznali Juliju, Nemicu koja inače radi u Havani i bavi se, čime drugim nego dobrim plesom i muzikom. Po njenim rečima kaže da joj je bolje u Havani nego u Nemačkoj. Ne razumem je, pa kako s obzirom da ovde mora samo da beži i skriva se od tih dosadnih kubanosa-žicaroša. Pa, puna ih je Havana. Čekam da krenemo što pre odavde. Unajmljeni vodič nas je u starom kubanskom autu iz 1955. provozao oko znamenitosti grada, sa pauzom u tvornici kubanskih cigaretosa. Srbija je bila 10 godina pod sankcijama, a Kuba je već 30 godina, nezamislivo je Havanu nazvati urbanim gradom, pre bi ona bila haos Havanos u kojem na sreću ne vlada kriminal već plesači salsa i rege, te muzika i votka Cuba Libre (Havana Club).

Ispred našeg hotela u Havani

Eto nije trebalo proći puno vremena da i mi postanemo havanosi. Kod sledećih naleta malih,  dosadnih kubanosa, shvatio sam da je dovoljno reči da živimo već godinama ovde, brate kubanosu, Havanče  je moj grad, volim Havanu. Zbunjeni kubanosi su nas ostavili, ovo je bila karta za miran boravak u Havani. Od tada je Havana moj grad iz snova, od sada je to bila domaća atmosfera, sve one tamne ulice koje vode u centar i iz centra, razrušeni kvartovi i napuštene vile, su sada dostupne, ritam salse, svako veče za nas u Case de la Musica. Večernje sati smo provodili tamo uz salsu i rumbu, kao i rege i  koji čašicu Cuba Libre. Tamo smo upoznali Pascala i Hanoia. Naši  domaćini su nas upoznali sa nekom drugom Havanom, onom koja je nevidljiva turistima. Najlepša luksuzna mesta namenjena samo bogatim Kubancima su nam bila dostupna. Napokon shvatam gde sam  došao, siromašna država, sa zarobljenim kapitalom i bogatstvom u rukama malog broja ljudi. Ovo  je država sa burnom istorijom. Čiji narod danas gladuje i pred istrebljenjem je. Sam Kubanski  narod nema baš velika prava u svojoj državi. Ovde prava imaju samo turisti. Dok 80% Kubanaca  svakodnevno preživljava i živi na rubu egzistencije, stranci imaju sva moguća prava. Ali  iznenađujuće je to da ovde uopšte nema kriminala, nikada niti jedan turista nije imao problema  sa kriminalcima na Kubi. Jednom kada mi je jedan Kubanac vozeći nas na biciklu sa kolicima za razledavanja grada, rekao da vožnja kosta 5 evra, a posle kada smo plaćali rekao je da je 5 evra po osobi. Na moju vatrenost, mi je lepo i kulturno odgovorio, gospodine mi kubanci nismo kriminalci, ni lopovi, ali lepo ste pitali za cenu i ja sam rekao 5 evra. Dok devojka pored vas nije pitala za cenu 🙂 . Platili smo mu, zahvalili i otišli, čovek je bio u pravu. A mi smo ispali naivni.

Nacionalni park – Vinales

Krenuli smo u potragu za nacionalnim parkom Pinal del Rio – Vinales koji se nalazi oko 150 km od Havane. Iznajmljeni rent-a-car je bio pun, osim nas dvoje išli su sa nama i pokazivali put  naša dva prijatelja Hanoi i Pascal i jedna prijateljica Kubanka. Shvativši kasnije da ona nikada nije bila van Havane, sve to joj je bilo nepoznato, nije poznavala svoju državu, već samo svoj grad. Kao da  je otišla u daleki svet i kao da se više nikada neće vratiti u Havanu. Nismo odoleli da uz put  ne stanemo i ne naberemo ananas. Domaći seljani su nas pustili u dvorište, da naberemo egzotičnog voća koliko god hoćemo. U znak zahvalnosti smo im dali slatkih bombona, koje su oni sa čuđenjem gledali, skoro kao i mi njih. Ovde ljudi doslovno žive nekoliko desetljeća u  istoriji, ali to nije razlog da nas ne bi ispratili kao rođene svoje, kao najmilije, samo zato  što smo im posvetili neko vreme, oni nisu gledali te slatkiše kao materijalnu dobit od nas, već su videli u nama svoje prijatelje. Rastanak je bio dugotrajan uz onu iskrenu toplu, ali gotovo  neizvodivu rečenicu. Vratićemo se ponovo k vama da vas posetimo. Vinales je nešto nezamislivo i  neopisivo, pokušaću sa par fotografija da dočaram njegovu grandioznost. Uglavnom ovde ostajem  nedorečen.

Iz puste divljine pravo u gustu sportsku dvoranu. I to na dvostruko zadovoljstvo, zbog odbojke, ali i zbog Srpske reprezentacije. Ispred dvorane upoznali smo još Srpskih  navijača, bio je to mladi bračni par, koji su ovde bili na medenom mesecu. Zajedno sa Srpskim  konzulom na Kubi bilo nas je, pa nešto više od 10-toro koji su vatreno navijali za Srbiju, a sa druge strane preko 4000 Kubanskih navijača, koji ne znam zašto nisu navijali za Srbiju, pa je Srbija  na kraju izgubila. Baš bezvezna utakmica, ali zato posle, veče salse, devojka sa druge strane  moje ruke, pokazuje očima na mene, znam samo reći Hola (zdravo), znam neku drugu salsu, ne ovu, a ovde sami profesionalci. Očekujem njenu ruku na svojoj ruci, njen pogled prodire ravno u moj  potiljak kroz moje oči, skenira me kako bi znala kako zavođenje mora da krene. Gledao sam njene pokrete, pratio njeno tiskanje uz sebe. Dopuštao joj da se udalji na kratko i ponovo da mi se vrati. La Habana, duh naših koraka je odzvanjao širom podijuma. Ubrzo nas pesma nije mogla pratiti, jer smo bili brži od nje i nekako su koraci spontano dolazili, ali su išli u pravom  smeru. Svaki pokret u pravo vreme i sa pravim ciljem. Korake bi bilo teško ponoviti, nije bilo potrebno, dovoljan je bio jedan ples te večeri da shvatim poentu salse, a to je da njena ruka ne treba da siđe sa moje ruke dok god svira ta muzika.

 

Svanuo je i poslednji dan u Havani, mlada profesorica latino plesova nas je čekala ispred  hotela. Došla je da nas pozove na ulični party u predgrađu Havane, u Callejón de Hamel. Kubanci  ne pričaju mobitelima, moraju imati posebne državne dozvole da dobiju mobitele i onda sve što trebaju da se međusobno dogovaraju Kubanci rade na ulici, pa tako odmah organiziraju jedno plesno popodne i sve dogovore na plesu. Kao recimo kafe barovi kod nas, tako oni postave 4  palme na ulicu, prebace neko platno kao zaštita od sunca i takmičenje u latino plesovima može da krene. Salsa, rege muzika, ali i posebne vrste koja se pleše u zabačenijim mestima Kube, a  predstavlja poseban stil, kao neka mešavina afro muzike i kubanske muzike. Bio je to zbilja bogati repertoar muzike i plesa, gde mladići i devojke igraju neprestanu igru zavođenja. Bilo je najviše domaćih gledatelja, pošto turisti baš ne znaju za ovu zabačenu ulicu u predgrađu Havane.

A onda posle vrućeg asfalta, odlazimo na omiljeno okupljalište srednjeg staleža Havanaca, u park, gde se prodaje sladoled. To je jedino mesto u Havani gde možete kupiti kvalitetan sladoled i Kubanci dolaze ovde sa nekakvim bonovima s kojima kupuju hranu,  te čekaju do jedan sat u redu da dobiju sladoled. Morali smo ga probati, no na kraju se čekanje isplatilo. Sa našom nemicom Julijom, profesoricom latino plesa i muzike, Robertom, kolegom  iz grupe prošli smo gradom i seli na gradsku rivu, koja se zove Melacon gde smo dočekali veče.

Ovde se skupljaju havanosi i svako veče uz svoj kasetofon ili cd player i uz litru Cuba libre provode večernje trenutke u društvu najmilijih, sa pogledom na Floridski zaliv i za njih ipak nedostižnu Floridu. Upravo ispred ove rive još od 16. veka skupljaju se Španski brodovi  da bi zajednički preplovljavali okean i tako razvijali trgovinu između  Kube i Starog sveta. A onda od početka 20.veka dolaze ovde Amerikanci sa invazijom otoka. Od tada počinje spektakularni razvoj Havane i mogućnosti koje je nudila Kuba uopšte. Ovo je donelo značajne imigracije. U tom periodu, Kuba je primila milijune imigranata iz svih  delova sveta, najviše Španaca, te se danas procenjuje da jedna četvrtina Kubanskog  stanovništva potiče od Španskih imigranata. U Havani, koja je tada kao turistički centar  stvarala veće prihode od Las Vegasa u Nevadi, delovalo je 135 kinematografa, više od Pariza ili  New Yorka. Primer da je 1958. 300.000 američkih turista posetilo grad. Mnoge zvezde filma i  glazbe posetile su Havanu, između ostalih i Frank Sinatra, Ava Gardner, Marlene Dietrich i Gary  Cooper, dok je jedan od najpoznatijih posetitelja i stanovnika bio američki pisac Ernest  Hemingway, koji je izjavio: “u lepoti, samo Venecija i Pariz, prestigli su Havanu”. Hemingway je na Kubi proveo 22 godine svog života i tamo napisao neke od svojih najpoznatijih knjiga.

A onda revolucija, komunisti su obećali da će poboljšati socijalne službe, državnu izgradnju  stanova i javnih zgrada; ipak, oskudica koja je pogodila Kubu nakon Castrove nagle  nacionalizacije svog privatnog vlasništva i industrije prema strogom komunističkom modelu  praćene embargom, posebno je teško pogodila Havanu. Danas je većina Havane u lošem stanju. Grad je u mraku. Naglo su se Havana i Kuba transformirali iz zemlje imigracije u jedan od najvećih generatora emigracije u svetu. Danas oko 15% ukupne Kubanske populacije živi u inostranstvu,  unatoč državnoj zabrani putovanja.

Gledajući grad sa ove rive, te tužne zgrade i tužne ulice, znajući danas šta je narod Havane  sve preživeo u poslednjih 50 godina od stanja bogatsva do totalnog siromaštva, pitam se odakle  im taj neprekidni osmeh na licu. Možda od salse, muzike, pesme i veselja. Imaju neku duhovnu snagu koja drži taj osmeh na njihovom licu. Razmišljam još jednom otići tamo da ih još bolje upoznam, bolje bi otkrio tajnu njihovog osmeha u tužnom životu. Ili samo taj tužni život vidimo mi koji dolazimo iz druge civilizacije. Teško je znati tu tajnu od kuda osmeh na napaćenom Kubanskom narodu?

Čekao nas je put za Cienfuegos koji se nalazi u Meksičkom zalivu, prema Karipskom moru.  Putovali smo celi taj dan i tek naveče oko 22 sata smo stigli u Cienfuegos. Klima se ovde nije  mogla prepoznati, ovo je nešto drugačije, kako tako reagujem na nešto novo, pa nije dobro baš svako mesto nazivati svojim mestom, nije baš dobro svuda reći ovo je najlepše mesto na svetu, ali ovaj mali gradić, odiše nekom neuobičajenom lepotom. Ovde se odmah rodila ljubav između mene i mesta. Klima, tišina, mir. Čoveku ne treba puno, da bi bio sretan, ali ponekad ne možemo ni sami definisati tu sreću. Ovde neki drugačiji ljudi prolaze pored nas. Sve je kao u prošlom veku. Havanosi su ljudi koji da bi preživeli moraju da se trčkaraju  oko turista. Dok ovde domaćini lepo i ugodno žive od turizma, bogatiji su, svako ima dovoljno za sebe. Život ovde sporo teče. Skromnost tih ljudi iznenađuje svakog posetitelja, zadovoljni su jer imaju vazduh i more, s čim je Bog nagradio njihovu skromnost. I to strogo čuvaju kao i svoju skromnost, koja im donosi svu ovu lepotu življenja.

Pomalo umorni od putovanja, požurili smo tamo od kuda se čula muzika, parkirali smo se uz šank, upoznali smo otkačenu, ali vrlo veselu Rosu, Kubanku koja živi u Londonu, s njom smo proveli veče, a taj šank i  mesto ispunjeno muzikom kao i domaće kubanose iznenadili smo, tako da oni nisu verovali da ima još takvih ljud kao mi, da su tako željni muzike i plesa. Kao deca u velikom vrtiću, emocije su eksplodirale, tako da ih više nismo mogli kontrolisati. Na Rosino pitanje gde ćemo da spavamo, mi smo pričali samo o autu, sve što imamo je nekoliko košulja i naš renta-a-car. Mi smo ti kao putujući dnevni vetar, upoznajemo Kubu preko dana, a noćima se vozimo od grada do grada. Rekla je da nas ne pušta dalje, nego da se moramo naspavati i da ćemo spavati  kod nje. Imala je malu vilu, bogati Englez koji ju je oženio, dao je celo malo bogatstvo njenoj obitelji, tako da je imala gotovo sve. Čak i frižider za voće kojeg smo se lepo najeli. I kupovnu vodu i  to hladnu. Napravili su nam voćnu salatu, koja nas je osvežila i dala snagu za dalje. Rosa, hvala ti, hvala ti, i tebi i tvojoj obitelji. Pozdravljamo tebe i tvoje gostoprimstvo… Oprosti što ne možemo nikako da ti se odužimo osim sa jedno veliko hvala. Toga dana u centru grada desila se jedna provincijalka, znao sam da se bez nje ovo ne bi moglo završiti. Njena kosa, njena lepota, njene oči, sve je govorilo da ostajem ovde, od sada srce moje nema mira. Zvala se Nany, prelepa Kubanka, zbog koje sam se morao vratiti u tu trgovinu gde sam je upoznao. Vidjevši naše dobre namere i našu detinjastu ljubav prema ovim krajevima, ali i primetivši na nama da smo pomalo izgubljeni u mestu i vremenu, pozvala nas je u svoju obitelj da budemo gosti, njoj, bratu i njenim roditeljima. Taj dan smo  proveli na plaži jedno 20 km od grada, ali naveče smo bili ispred njene kuće u maloj gradskoj uličici, gde su kolibice jedan pored druge. I ovde smo bili ponuđeni voćem i vodom, a ona se za to vreme spremala za izlazak na salsu sa nama. Obukla je prelepu belu haljinu, a ona sa kožom boje čokolade, tata Španjolac, a majka Kubanka. Bila je prekrasna u toj haljini, celu noć se  nisam mogao odvojiti od nje. Opet zavodnička salsa, a ja tako slab na njenu lepotu, na lepotu  morskog pejzaža koji nas je okruživao i njenu skromnost. Oko tri sada u noći smo ih vratili kući, htela je da se vidimo  sutra, mene je sve vuklo da dođem i sutra, ali još jedan dan sa njom, strgao bi u meni sve  barijere, da je povedem sa sobom! Ali šta mogu život je more,  moram paziti i na nju i na sebe, pa tako moram krenuti dalje. Milijana je spavala, a ja sam vozio celu noć prema  Trinidadu, najstarijem gradu na otoku. Negde nakon sat vožnje, mislim da je u meni proradila ona voćna salata. Svuda su nas upozoravali da ne pijemo njihovu vodu već samo kupovnu. Joj, kod Nany i njene obitelji sam sve to zaboravio i prekršio osnovno pravilo na Kubi, “Ne piti njihovu vodu”. Bilo je ovo najtežih 3 sata na Kubi, no dobro posledica nije bilo, osim mukotrpno sećanje na bolove u želucu i prečesta parkiranja uz cestu te noci. Milijana nije ništa osetila.  Čak ni na česta stajanja uz cestu nije reagovala. Inače ona je obisla celi svet, nema kontinenta na kojem nije bila, pravi je avanturist, i odlican smo i vrlo fleksibilan tim bili na ovom putovanju na kojem je potrebno da sve bude uigrano, a ništa proračunato. No ona je zaslužna da sve teče svojim tokom, dok sam ja zadužen da gubim njen fotoaparat, i naprvim povremeno nered, no oprostila mi je sve, ali za fotoaparat sa Kube nikada.

Nakon celonoćne vožnje, stigli smo u Trinidad. Odmah na najlepšu plažu – Playa Ancón. Tu nas je dočekala mlada Kubanka u društvu Kanađanke, koja već 20 godina dolazi iz Kanade u Trinidad na letovanja. Obišla je ceo svet i kaže da joj je tu najlepše. Plaža Ancon me podsetila na moj omiljeni film iz ranog detinjstva „Plava Laguna“. U tom ranom detinjstvu san mi je bio biti na plaži iz filma, kao i sva deca i ja sam tada sanjao. Dečji snovi verovatno se više urežu u podsvest. Ja sam na taj svoj san i zaboravio do danas, kada sam se našao baš u njoj, Plavoj Laguni. Eto Bog u nama ništa ne zaboravlja, samo da se više trudimo da Ga imamo, više Ga možemo i osetiti. Auto smo parkirali ispod palme koja graniči sa morem, u debelom pesku. Isrčali smo iz auta i gazili po debelom Karipskom pesku kako bi došli do okeana. Na naše iznenađenje ovde nije bilo mnogo turista. Mir i tišina ispunjavali su ovu plažu. Kada sam to shvatio, zadnje što sam video bile su ležaljke. Na jednu od njih sam pao i zaspao uz miris Karipskih valova. Zbog ovakvih mesta se isplati proći na hiljade kilometara, jer ovo stvara u vama novog čoveka, obogaćuje svaku ličnost i gradi svaki duh. Biti ovde u vama podstiče razmišljanje, ako je Bog stvorio ovu lepotu, koju sam ovde upoznao, koja je bila definitivno nestvarna, što li je Bog još to stvorio na zemlji, a da tako i više očarava svojim postojanjem? Dovoljno je videti „Plavu Lagunu“ kod Trinidada, da se čoveku otvori želja da ne prestaje upoznavati nove oblike Božanstvene tvorevine na zemlji.

Nisam dugo uživao, jer dovoljno mi je bilo tri duboka udaha vazduha odavde da mi se sva Božanstvena tvorevina zavrti u glavi i svih ovih hiljadu kilometara da me udari u potiljak, te da se srušim na jednu od ležaljki i spavam sledećih par sati.

Trinidad je najstariji grad na Kubi, osnovao ga je još Kolumbo na jednom od svojih proputovanja. To je grad na obali Karipskog mora, centar grada još uvek ima izvorni oblik kao i te 1540. godine kada je i osnovan. Naveče nas je čekala planina, neko posebno mesto za salsu u samoj planini u Trinidadu, za nju kažu da je najbolje mesto za ples na celoj Kubi. Ovde smo upoznali novu ekipu i sa njima opet nova avantura. Kao i svuda na Kubi, imate uvek mogućnosti upoznat domaći narod koji će uvek sa vama podeliti njihovu radost. Njihova radost se sastoji od toga da budete zadovoljni. Jer vi ste došli vidjeti njihovu zemlju i kao svaki ponosni domaćin sve svoje lepote iznose na trpezu.

Santa Clara je poslednje važno mesto pre povratka u bogate hotele diljem Varadera odakle smo i počeli sa putovanjem. Santa Clara ima poseban značaj za istoriju Kube i istorijski je muzej Chegevare i Kubanske revolucije. Pomalo već izmoreni, nakon više od hiljadu avantura sa hrpom lepih uspomena i skoro ni jednom fotografijom, jer je Nenad izgubio Milijanin fotoaparat u Varadero smo stigli tek oko 18 sati.

 

Parkirali smo i ostavili auto koji nam je omogućio ovaj višenedeljni dodir sa Kubom i Kubasnkim narodom, kulturom i Karipskim duhom života. Poslednja tri dana imamo smeštaj u hotelu sa 5 zvezdica ponovo all inklusive, ovde nas mami već potreban odmor i kupanje u okeanu. Tačno onako kako smo i počeli. Prva tri dana boravka na otoku bili smo kao deca u plićaku, a sada smo već iskusni moreplovci, koji tačno znaju da ove vredne uspomene treba čuvati na posebnom mestu, da ovo blago mora da se spremi duboko u srce kako bi bilo sačuvano od gusara, tj. od zaborava. Pomalo mi postaje žao ovih turista, koji dođu samo u Varadero u svoj hotel sa 5 zvezdica i nemaju priliku doživeti celu Kubu, niti osetiti duh koji živi u Kubanskom narodu.

A onda par trenutaka kasnije, na naše zaprepaštenje, Pedja i Ana, pa odkud oni ovde, zadnje što smo ih videli je bilo u Havani na odbojkaškoj utakmici, tamo smo se i upoznali, a sada ovde, pa sreća naša i radost u očima, napokon neko naš.

U ova tri dana se u mom srcu izmenjivao Havana, Trinidad, Varadero, Cienfuegos, ali i Pariz.  Ponovo eksplozija osećaja koji samo čekaju da izviru i izađu iz mene. Izmenjivali su se poslednji večernji kokteli i poslednji koraci salse uz latino muziku. Cilj je ispunjen, Kuba je doživljena. Sledeći dolazak smo najavili Havani i južnom delu otoka, gde se nalazi Santiago De Cuba. Grad koji zamenjuje Rio de Janero u svim segmentima. Do tada, Kuba i Kubanski skromni narod neće izaći iz mog sećanja, neće biti na fotografijama, jer kako sam rekao aparat je ostavljen u taksiju, tako da samo u našim sećanjima, u kojima je ovo  period koji je debelim slovima urezan u moje pamćenje, ali i koji bi mogao i dalje da utiče na moj živote, jer ovo je definitivno životno iskustvo koje gradi novi duh u čoveku. U taj duh su se sada usadile i Karipska klima i struje, koje život vode u smeru traganja za novim Božanskim lepotama ovoga sveta.