>
Nakon duže vožnje ovaj put Zapadnom Srbijom. Negde duboko u njenim šumama, tamo gde već počinju da se uzdižu planine nepoznatog imena, uspevam da se približim malenoj trgovinici. Pomalo iscrpljen tražim nešto što će me okrepiti. Međutim na polupraznim policama, pronalazuim samo prašinu, ovde niko ne dolazi da kupuje, pa je trgovina slabije opskrbljena. Gledavši oko sebe, planine i šume, ne znam gde se nalazim. Predeo me podseća na meni nepoznatu civilizaciju. Da li je ovo Srbija? Šta li su to ljudi napravili od nje? Skrenuvši sa glavne ceste, raspitivao sam se kod prolaznika za mesto Stave. U tom malom mestu Stave, neprimećujem više izlaza, ovo kao da je kraj ceste, mogu jedino da se vratim odavde, ali ne i da nastavim dalje, čini mi se da svako skretanje, bilo levo ili desno, pa čak i pravo, da vode u nepoznato, u šumu i planinu. Osim jednog skretanja pored kojeg se nalazi putokaz za crkvicu posvećenu Svetom Petru i Pavlu. Celog popodneva padala je kiša, oblaci su se spustili do mog auta, sedim u autu i čekam ispred crkvice. Nigde nikoga oko mene, malena crkvica u izgradnji, a nekoliko metara dalje nedovršeni konak. A ja osluškujem debele kapljice kiše koje padaju po autu. Uzevši kišobran, prošetao sam oko crkvice i konaka, napravio nekoliko fotografija i sada treba da odlučim, da li da ostanem ovde kisnuti ili možda, što ne bi bilo loše, krenuti prema Beogradu.
Bez obzira na kišu, ipak nisam tako brzo odlučio krenuti za Beograd. Uz podsmeh samom sebi, smatram nemogućim samo tako, okrenuti se i otići. Voljena verice, probudi se, izađi iz prašine i učini nešto za mene bespomoćnog. Bilo je neobično i neprirodno da baš nikoga nisam našao ovde, ipak realnost je bila drugačija, uostalom zašto bi neko bio ovde i čekao mene na kiši. Nadam se da će opet biti prilika da posetim ovo sveto mesto na kojem se događaju isceljena i telesnih i duševnih bolesti.
Vratio sam se u auto, odlazim. U Beogradu sam pomerio neki susret na kasnije to veče, jer sam hteo da posetim crkvicu u Stavama. Vozim se u povratku kroz maleno mesto i divim se arhitekturi ovih kućica čiji su krovovi napravljeni u posebnom piramidalnom stilu. Zbilja retko za videti. Negde sam čuo da je ovo pozitivno utiće na zdravlje ukučana. Verovatno danas zbog toga i nije više toliko zastupljeno u gradnji. U centru sela još jedna trgovinica, da vidim možda je ova ipak malo bolje opskrbljena. Pitao sam prodavača da li zna kada će crkvica biti otvorena i kada će sveštenik biti tamo? Večernja tek u pola 5. -Gde je sveštenik?- pitao sam prodavača. Kaže da on živi u kući tamo i pokaza mi je sa ulice. Pa vidim ja tu puno kućica, ma ništa, drugi put, teško da ću se većeras ovde snaći, hvala ti, idem za Beograd. U tom momentu, pored nas prolazi u autu otac Marijan. -Eto imaš sreće, otac se vraća. Samo ti odi kod njega, slobodno ga poseti kući. -Predivno.. volim Boga našega, kojem uvek hoću da blagodarim, volim svoju dušu, koju uvek hoću da čuvam, volim ovu malenu, tajnovitu Srbiju, čije lepote želim da upoznam.. Stigavši do kuće o.Marijana, pozvonio sam na vrata. Nakon nekoliko trenutaka otac mi otvori vrata. -Pomaže Bog jeste li vi o.Marijan? Kaže on: -Ja sam.-Dolazim iz Hrvatske iz okoline Manastira Lepavine. Dolazim Vam u posetu da vidim vašu crkvu i Vas da posetim. Otac Marijan me pozove u kuću, gde me očeva supruga ponudila toplom kafom i slatkim kolačićima, ali imali su i još jednog gosta, bio je kod njih još jedan čovek. Ukratko puna kuća gostiju.
Ovde kod oca Marijana sam se osećao skoro kao u crkvici, sve oko nas je bilo puno ikona, bilo je ovo za mene ispunjenje želje koju sam imao kada sam malopre stajao pod kišobranom ispred crkvice. Tračak moje vere je probudio ovaj put moje emocije koje nisam mogao sakriti. Kada smo seli za sto, otac uzme neki papirić na kojemu je bio lepo iscrtan krst, motao ga je po rukama, pa počne otac sa mnom da priča, gledajući u izrezbareni nacrtani krst sa papira. Pričali smo kako bi me otac malo bolje upoznao, a i ja njega.
Ovde u Stave u malenu crkvicu posvećenu Svetom Petru i Pavlu dolazi mnogo naroda iz Srbije i okolnih zemalja, neretko mu dođu čak iz Rusije. Ljudi mu dolaze sa svim vrstama problema da im otac čita molitve. No, objasnio sam mu da nisam došao, hvala Bogu, sa problemima nego sa željom da vidim crkvicu i ovu svetinju. Nosim mu pozdrave od oca Gavrila iz manastira Lepavine. Oca dobro zna, a i Manastir Lepavinu i čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske, čak je napisao i Akatist Presvetoj Bogomajci Lepavinskoj. Nije ga nigde objavio, jer kaže da je akatist Bogomajci Lepavinskoj “težak” da bi ga svako čitao. Na moju molbu ipak mi je odštampao Akatist, te mi ga je dao. Otac nikada nije bio u manastiru Lepavini, no zna mnogo o manastiru, pričao mi je neke stvari koje nisam ni ja znao. Otac Marijan me pomalo podsetio na oca Gavrila, kaže da imaj svoj veb sajt, a isto tako i otac Gavrilo ima svoj veb sajt. Kaže da je on dosta aktivan oko sajta, piše Akatiste, a isto tako i otac Gavrilo piše duhovne razgovore i vodi sajt www.manastir-lepavina.org. Kaže o.Marijan da mu je njegov sin izradio sajt i naučio ga tajnama kompjutera. Hmmm, baš lepo. Eto i o.Marijan misionari preko Interneta.
Kada je otac ustao sa stolice da sedne za kompjuter primetio sam da ima problema sa nogama, pa mi je rekao, da ga ponekad bacaju i tuku, ali da se on hrabro bori molitvama i neposustaje u nevidljivoj borbi. Pričao je o nečistim silama koje ga ometaju za vreme kada čita molitve za isceljenje ljudima kao i kasnije kada završi molitve, otac uvek ima nekih fizičkih obračuna sa nečistim silama. Pričao mi je o crkvici u Stavama koja se obnavlja. Imaće istočnik za pogružavanje pri krštenju. Ikone iz crkve je otac privremeno preneo u kuću da budu ovde do završetka radova. Pogledali smo ikone zajedno, posebno smo se zaustavili kod dve ikone, za jednu mi kaže da sam je možda i video, ali pokazavši mi i drugu ikonu, za nju kaže da je nikada pre nisam mogao videti. Bila je to ikona na kojoj su Sveti Enoh i Sveti Ilija stajali čvrsto svojim nogama na slomljenom satani. Otac se nasmešio toj ikoni, kaže, hahaha… eto vidiš šta će mu se dogoditi. Pa dobro mislim si kako god i šta god da mu se dogodi, meni ipak nije ovo smešno. Malo me uplašio očev osmeh. Ko zna oče šta će taj nepomjanik još da uradi ljudima pre nego mu se to dogodi. Lako je ocu sa takvom verom, ali meni kome treba pomoć oko vlastite nevere, nije svejedno gledati sada u oca i ikonu. Ipak, otac Marijan se pobrinuo za mene i slične meni, pa je postavio poruku na dvorišnim vratima crkve, na kojoj piše: “Veruj i ne boj se”.
Nasuprot ikone Svetog Enoga i Svetog Ilije. Bile su postavljene Bogorodičine ikone, sa Hristom u naručju, mnogo ruskih i grčih ikona. Video sam mnogo ikona do sada, ali ove nikada. Među njima je bila i moja omiljena ikona Presvete Bogorodice Lepavinske. Bila im je okrenuta prema ulaznim vratima, čuvala im je ovaj dom. Nastavio je otac da priča o crkvi u mestu, kaže da oko crkve ima mnogo grobova svetitelja i da je cela ta crkvena metohija natopljena krvlju svetitelja. Pričao mi je malo o Divjejevu, manastiru Svetog Serafima Sarovskog u Rusiji, potvrdio mi je da će u jednoj maloj crkvici u kojoj sam svojevremeno i ja celivao ikone, a koja se nalazi u krugu manastira Divjejevo biti odslužena jedna od poslednjih Sv. Liturgija u ona poslednja vremena na Zemlji, da će za vreme Svete Liturgije, Anđeli Božiji podignuti tu crkvicu na nebo ka Bogu. U ta vremena se neće puno održavati svetih Liturgija po crkvama, a i pravoslavlje, kao i vera općenito će biti retkost u svetu. Pričao mi je o tome da su neki svetitelji spominjali i poslednju Sv.Liturgiju uopće održanu na Zemlji, koja bi se trebala održati baš ovde negde u Valjevskom kraju u Zapadnoj Srbiji. Kako god bilo tada, sigurno je da jednom, bez obzira kada to bilo, ali da jednom mora da se odsluži i poslednja Sv.Liturgija na zemlji, kao kraj jedne ere i početak neke druge ere. A od tada slušaćemo samo Nebeske Liturgije, u kojima:
Oganj nosi Ognjena Marija,
Tamjan pali gromovnik Ilija,
Sveti Vrači pomazuju mirom,
A Krstitelj vodom pokropljava,
Heruvimi, poje Heruviku…
A Car Slave sedi na prestolu,
Licem svojim Nebo osvetljava,
S desna mu je Sveta Bogomajka,
Ogrenuta zvezdanom porfirom,
Sveti Sava žezal pridržava,
A narod, ni broja se ne zna,
Više ga je no na nebu zvezda.
Izmešani sveci sa Anđelima,
Pa se ne zna ko je od koga lepši.
(Vladika N.Velimirović)
U nedovršenim pričama otac je nastavio da priča i o svom snoviđenju za Kosovo, kaže da će do 2012. sa celoga Kosova otići jedan narod. Nismo se više upuštali u tu priču. Malo smo pričali i o Vojvodini, kaže da će se odcepiti svaka ona Srpska zemlja u kojoj narod svoju Krsnu slavu Svetog Nikole ne drži posno. Puno su mi značile njegove priče. Svaka pomalo tužna, ali svaka završava srećno, Nebeskom Liturgijom. Vreme je brzo prošlo, u pola 5 počinje Večeranja služba u crkvici, ali rekao sam ocu da imam obavezu u Beogradu u 7, te da moram da krenem.
Da sam ostao na večernjoj, video bi i crkvicu, posle bi povezao čoveka koji je bio sa nama celo vreme i koji je kućni prijatelj o.Marijana, od njega bi sigurno u vožnji čuo nastavak svih nedovršenih priča o.Marijana , kako o crkvici tako i o isceljenjima koja su se dogodila ovde. No, pozdravio sam se, uzeo sam nekoliko kolačića za put i krenuo za Beograd. Vozio sam se za Beograd i razmišljao i o crkvici i o posljednjim Liturgijama, o Srbima na Kosovu i Vojvodini, razmišljao sam i o svojoj (ne)veri koja mi je pomogla da vidim o.Marijana, isto sam razmišljao i o Večernjoj službi kojoj nisam mogao da prisustvujem. O svetiteljima koji se tamo nalaze, kojima se grobovi ne znaju. U autu mi je Vladika Nikolaj pričao neprestano u Nebeskoj Liturgiji da se Srbi moraju popraviti. Sve mi je to prolazilo kroz glavu, ali ni u jednom trenutku mi nije došla činjenica da ja stvarno u sebi, bez obzira na sve, nisam ni u jednom trenutku zaželeo ostati na Večernjoj službi. Tek negde na pola puta do Beograda, na lokaciji od koje se više ne bi mogao vratiti u Stave, zvoni mi telefon… zovu me samo da mi kažu da je sastanak zbog kojeg sam izostavio službu, ipak, odgođen.
Eto od moje silne, jake vere koja me oduševila danas popodne, odjednom osetih povratak prašine i pustoši, vera se moja povuka u svoje prašnjave odaje. Biće potrebno ponovo nekada, na nekom drugom putovanju da je usrdno zamolim da izađe i da mi pomogne. Životna svakodnevnica je stala na tren u krugu ove svetinje. No, sada je opet vreme za njen povratak, jer od nje se teško beži, a lako joj se vraća. Vratio samo joj se. Ali to me ni malo ne sprečava da i dalje volim svoju maku dušu i veliko Pravoslavlje koje me neprestano greje i neprestano zasipa toplim iznenađenjima. Sada mi ostaje samo da se popravljam i Gospoda proslavljam.
Nenad Badovinac,
Oktobar, 2009.
Поделите са пријатељима...