Фреска из Пећке Патријаршије
Тамо далеко. Тамо иза свих познатих градова пружио ми се тродневни видик према Косову и Метохији. Репортажа о посети Косову и Метохији била би предугачка, зато сам одлучио да поставим само један мањи приказ са неколико речи. Прави контакт са Косовом догодио ми се у тренутку када сам из аутобуса угледао манастир Грачаницу. Изишавши из аутобуса стао сам окренут према великом храму. Мислио сам да ми ништа неће моћи тада одвући пажњу, али десио се звук потрганог бицикла који ми се зауставио иза леђа: “Помаже Бог”, рекао је младић сишавши са бицикла. Одговорио сам му: “Бог помогао”. Гледали смо се ћутећи, па сам га приупитао: “Како успева да преживи овде? Одговорио ми је: “лепо” уз посебан смешак на лицу. Деловао је весео и радосно. Размишљао сам о начину како бих могао да му помогнем, да му пре него одем, нешто купим из оближње продавнице. У тренутку моје помисли младић ми одговори: “брате, хвала вам што сте дошли, што сте нас посетили и молим вас немојте никада да нас заборавите”. Замало да нисам ја њега у том тренутку замолио да он нас не заборави, јер његова блискост мученичком Олтару живота не дозвољава му да буде заборављен у вечности. Младић је убрзо сео на свој бицикл и весело отишао, пратио сам га погледом, знајући да не може далеко. Неколико стотина метара у круг око манастира је максимална допуштена стаза за вожњу, остало подручје је забрањено за кретање.
Вратио сам поглед према манастиру. Тамо где сјај Светог Иконостаса осликава свеприсутно Царство Небеско. По Његовој Светој вољи крвоток Метохије и даље одржава живот овим људима којима смо дошли у посету.
У месту Ораховица, зона сигурности је мало шира него око Манастира Грачанице. Овде на 300 квадратних метара живи око шесто срба. У средишту места се уздиже торањ са храма посвећеном Пресветој Богородици. Испред цркве, у дворишту храма, дочекале су ме радосни погледи многобројне дечице која су у српским народним ношњама одиграли главну улогу гостопримца. Након радосне добродошлице, обишли смо и мало другачију средину, која се налази мало даље. До тамо нисмо дуго путовали. Међутим та друга енклава се не налази у зони сигурности. Ова енклава је отворена пред бурама и ветровима дешавања. Када смо тамо стигли, дочекала су нас радосна дечица са својим мајкама. Дочекали су нас, поздрављајући нас високо подигнутим рукицама. Када смо стигли, дечица су пожурила да се похвале са својом светињом, да нам покажу Светињу пред којом се моле. Стигли смо пред необичан храм који није имао торањ а у њему се налази крвоточива Света икона Богородице из чијег ока је излазила крвоточива суза. Овде нема симболике, јер видљиво је да је у Њеној сузи скривена сва она туга овог народа, коју је Она преузела на Себе. На тај начин је дечици оставила радост. Деца су нас дочекала и отпратила захвалним песмама Пресветој Богородици у част. Гледајући ову радост полазе нам сузе на очи, али не због сажаљења над њима и њиховим мајкама, који овде живе у ненормалним условима. Овде нам сузе теку због спознаје властитог ништавила, које нам забрањује да достојно ходамо по овом Светом тлу.
После краће молитве пред крвоточивом иконом, кренули смо на путовање према Пећкој Патријаршији и манастиру Високи Дечани. Тамо ме дочекала прилика да упознам изворе својих корена. Управо је са тог места у 17. веку Патријарх Арсеније Чарнојевић кренуо са хиљадама мојих предака у крајеве у којима ја живим. Долазим овде као у непознато, чудновато место. Чудеса су ме са свих страна окруживала, све док сам их упијао и сладио се нектаром чудесне историје из које долазе моји преци.
Ова земља је тренутно ничија, без краља и владара. До недавно за мене непознато Косово многи прижељкују. Желе је геополитичари, геостратези, богаташи и сиромаси. Једни је отимају, а други је бране, једни присвајају, а други придржавају. Косово. Чије је стварно Косово? С обзиром на број светих места, храмова, манастира, рекао бих слободно да је Косово Божије. Међутим, Његово је све, Он поседује све створено, њему не требају парчићи земље око којих се људи свађају. На којој се једни богате, а други до глади и смрти осиромашују. Он, Свемогући и праведни Судија, уместо земаљског богатства, тражи праведност и нетрулежну чистоту. Схвативши то, могао бих рећи да ће Он Косово доделити праведницима, али шта ће њима Косово? Праведници живе на Небу. Праведници треба да населе Небеско Царство, не вежу се за земаљске куће.
Па чије је онда Косово? Могуће је да ће Створитељ целе васионе, комплетног видљивог и невидљивог света, који очекује нашу љубав, нашу веру и наду, да ће Он по својој премудости ову напаћену земљу подарити најзаслужнијима. Онима који имају довољно љубави и који живе уз обиље наде. Онима који не сумњају већ верују и надају се бољој будућности. Доживео сам овде три дана, видео јаку веру косовске дечице и њихових мајки. Њихову непролазну љубав према Богу, као и наду у нормалан живот. Чини се да ће проћи још времена док ова дечица не порасту и док они не постану истински наследници ове богате и вредне земље. Косовска деца, топлог срца и веселих суза радосница из своје љубави према Оцу, радују Бога. Можда ће Он који највише цени чисто срце управо њих једног дана обдарити својим даровима – земљом Косова и Метохије.
Ненад Бадовинац,
Београд, Фебруар, 2012.