Поводом три године од упокојења Архимандрита Гаврила (Вучковића) разговор са госпођом Радмилом Мишев и господином Ненадом Бадовинцем урадила је Марија Веселиновић за блог “Тамни Вилајет”. 12.04.2020.
(Ненад Бадовинац) Господине Бадовинац, као духовно дете о.Гаврила, проводили сте с њим пуно времена, да ли нам можете рећи нешто више о о.Гаврилу? Нешто што у његовом ,,животопису“ не може да се напише.
Боравећи често у манастиру Лепавини, читао сам о животу православних духовника. Касније сам дознао сам детаље о монашком путу оца Гаврила који је био посвећен Богу. Дознао сам да је и он имао свог духовног путоводитеља. Њега је православној вери учио његов ујак Драган, и ујак Серафим, који се такође, замонашио и добио монашко име Пахомије. Као и тетка, монахиња Ефросинија. У породици његове мајке сви су били побожни. Славили су крсну славу Преподобну мати Параскеву – Свету Петку. Када је његова мати трећи пут остала у благословеном стању, носећи њега, и она и његов отац, стрепели су да ли ће дете остати у животу. Уочи празника Св. Архангела Михаила, његови родитељи су требали да оду код некога из фамилије на крсну славу. Међутим, те ноћи Очевом деди у сну се јавио прелепи младић који му је рекао да не иду не треба да иду на славу код тих рођака, него да остану у својој кући, да спреме славски колач и свећу, и да од тог дана славе Светог Архангела Михаила као породичну славу, и да ће тако бити наследника у породици. Очев деда је послушао младића који му се јавио у сну и од тог дана се у њиховом дому славила још једна слава – Св. Архангел Михаило, а новорођенче је остало живо и здраво.
Мајка оца Гаврила је умрла док је он још био дете. У својој 14. години отац Гаврило остао је и без оца. Одрастао је поред ујака који му је био и вероучитељ и који му је често причао о Богу и хришћанској вери. Имао сам прилику да упознам ујака оца Гаврила Драгана, али тада још нисам знао колико је он био важан за Очево одрастање. Будућем оцу Гаврилу, мом духовнику, у пролеће 1961. године, јавила се жеља да крене монашким путем спасења. Господ му је указао на пут којим треба да пође – на пут монашке безбрачности, послушности и сиромаштва. Те године, отишао је заувек из своје родне куће, из света, те кренуо пешице у манастир Туман.
(Радмила Мишев) Госпођо Мишев, Ви сте из Дечана и негде је тако и обележено Ваше упознавање са о.Гаврилом који је након војске дошао у манастир Високи Дечани. Када сте га први пут видели, какав је утисак оставио на Вас?
Манастир Високи Дечани смо сви осећали као своју кућу. Сваки слободан тренутак смо користили да одемо до манастира. По некад би присуствовали служби, углавном смо палили свеће, а монаси су нам били као шира породица. Никада нас архимандрит Макарије, о. Јустин или неко од осталих монаха није убеђивао да постанемо истински верници. Они су веру сведочили животом и делима дајући нам тако пример; и полако, сви ми који смо били везани за манастир, пришли смо вери на прави начин. Ишла сам у гимназију кад је у пролеће 1967. године у манастир дошао млади монах. Сећам га се као данас. Висок, мршав, браде и косе црне као гавраново крило, толико сјајне да се некако плавкасто пресијавала. Наравно, одмах смо сазнали да је то монах Гаврило. Био је повучен, није са нама много разговарао и сматрала сам да је он некако другачији, аскета, подвижник, затворен у себе. Са њим нисам мога да разговарам као са о. Јустином којем сам првом причали све радости, туге, ђачке муке и прве младалачке јаде. Зазирала сам по мало од монаха Гаврила. Тада нисам могла ни да сањам колико му је после војске било потребно тиховање и молитва.
Ускоро сам се, као и остали, навикла на њега и прихватили смо га као свог. Свако има право да буде другачији. Ипак, било ми је веома важно шта о нечему о. Гаврило мисли, и то ми је мишљење много значило. Неколико година је провео са нама у Дечанима. У међувремену сам отишла на студије Кад сам дошла на зимски распуст, о. Гаврила нисам затекла у манастиру. Рекли су ми да је отишао на Свету Гору. Осетила сам да ми много недостаје, иако је био тих, погружен у молитву, увек у неком послушању, није се дружио са нама, али, мени је у души остала празнина.
На слици: о.Гаврило, Владика милешевски г.Атанасије, Радмила Мишев.
(Радмила Мишев) Ко је био о.Гаврило? Како бисте га описали онима који нису имали прилику да га упознају?
У часопису (који је добијен од о.Гаврила ,,Пут, истина и живот“) сам видела фотографију оца Гаврила, сада архимандрита и игумана манастира Лепавина. Ни трага од оног некадашњег строгог испосника. То је био седи монах, продуховљених црта лица и очију из којих је избијала ведрина. Помислила сам да је нашао оно што је тражио. Убрзо је уследио телефонски позив оца Гаврила. Чудесно је монашко памћење, разговор смо наставили као да смо га јуче прекинули у дечанској порти. Променили смо се, године су учиниле своје, али је духовна блискост била иста. Оно што ме је посебно одушевило била је његова духовитост. То је ретка особина великих духовника. Био је о. Гаврило широке душе, спремне да у духовни загрљај прими све који дођу или му се обрате, да укрепи, оснажи, моли се из свег срца. Његове су молитве биле често услишене. По некад би испричао неки догађај, који је само наизглед духовит, али је свима на поуку. Прича он тако: „Е, сестро Радмила, дође ми јуче једна поклоница из Аустрије, ушла у манастир у неким уским панталонама. Ја је лепо поучим и питам да ли има можда неку сукњу. Она поче да се извињава и рече да у колима има сукњу и да ће одмах да дође, и заиста, после неколико минута враћа се сва срећна, у мини сукњи!“ Шта да јој кажем? Како да поучим, а да не повредим? Решим се да направи листић са нужним упутствима поклоницима.
После вечерње, повучем се у келију и почнем да тражим одговор на сајту pravoslavie.ru. И нађем, сестро, одговор. Пише једна стара игуманија како јој је у манастир дошла нека жена обучена у уске панталоне и она јој је прилично грубо забранила да уђе у манастир. У току ноћи је имала чудесно сновиђење. Јавила јој се Пресвета Богородица која јој је прекорно рекла:„Матушка, матушка, ја сам тридесет година настојала да ону жену доведем у цркву, а теби је требало мање од три минута да је заувек избациш.“ И засмејао се, од срца, а смејао се као дечак. „Ето мени одговора, пажљиво сам направио упутство, да никог не повредим, а да јасно ставим до знања шта је у реду, а шта није.“
Сакупљао је сведочења људи који су излечени или им је у невољи помогла молитва пред чудотворном иконом Мајке Божје Лепавинске, као и ранија сведочења која су неким чудом остала сачувана, јер је манастир тешко пострадао од бомбардовања у Другом светском рату. Изашла је из штампе и књига, коју сам промовисала на Сајму књига у Београду 2000 године, поводом два миленијума хришћанства. Часопис сам редовно добијала и осећала сам потребу да о њему говорим. Користила сам сваку прилику да на радију прочитам нешто из часописа или да га прикажем у емисијама „Дан шести“ уреднице Душанке Зековић, на Другом програму Радио Београд, затим на ЈУ радију у емисији коју је уређивала Љиљана Николић Синђелић и у емисији „Прозори душе“ коју је на радију Стара Пазова уређивала Јелцица Деспот.
Емисије сам снимала на касете и слала му их. Он их је пажљиво слушао и једном ми је рекао:„Знате шта сестро Радмила, од ових емисија направите једну касету, да нам буде мисионарски материјал.“ Послушање је послушање, а требало је од десетак сати емитованог материјала направити једночасовну емисију. И све се отворило, припремила сам текстове, и уз помоћ сада покојног Боде Марковића, једног од највећих радио режисера драмског програма, и његових тонских сарадника, направили смо изванредну касету, која је снимљена у 10.000 примерака. ЦД се тада тек појавио па смо снимили и стотињак ЦД-ова. Отац је био задовољан, а касета је испунила мисију. Потом је тражио да му шаљем текстове за часопис, што сам са радошћу чинила.
(Ненад Бадовинац) Како је дошло до идеје и реализације да о.Гаврило направи сајт и буде један од напознатијих ,,интернет духовника“ ?
Након првог упознавања са компјутерском технологијом, отац Гаврило се нашао у недоумици – да ли улагати труд у савладавање компјутерске технологије по послушању и савету Митрополита Јована или да једноставно одустане од тог изазова и настави живети утабаним монашким путем, својим усамљеничким, молитвеним начином живота. Касније се испоставило да је његова одлука да испуни послушање које му је задао митрополит Јован многе душе призвало Цркви и вери православној. Снажна воља коју има омогућила му је брзо напредовање у савладавању компјутерске технологије. Управо је то створило услове да од компјутерски неписменог монаха постане стручњак за интернет мисионарење, веома брзо препознавши могућности комуникације преко интернета.
До појаве оца Гаврила на интернету, мисионарење на „мрежи“ је у нас била ретка појава. Тешко је на интернету, на српском језику, било пронаћи било какав хришћански текст. Отац Гаврило је први код нас схватио мисионарску потребу за интерактивном комуникацијом верника са свештеником путем интернета. Још пре активног уласка у пројекат православног мисионарења путем интернета, отац Гаврило је 1997. године почео да објављује манастирски часопис „Пут, Истина и Живот“. Године активног и плодоносног мисионарског рада оца Гаврила на интернету учиниле су да његово име постане познато широм православног света. Најмилији део његовог мисионарења био је Светогорски блог. Иако се са Свете Горе вратио пре више од три деценије, отац Гаврило је духом остао Светогорац, што се одразило и на његов укупни мисионарски рад.
(Н.Бадовинац) Који савети су Вама остали у сећању и да ли бисте неки издвојили?
Време је пролазило и ја сам, да не бих заборавио, почео да записујем своја сећања на сусрете са архимандритом Гаврилом, као и његове духовне поуке и животне савете, којима је у мени побудио још дубље занимање за свет православне духовности, руководећи ме у мом духовном узрастању. Често се, у мом животу, пројављивала сила његове молитве, коју нисам знао да протумачим. Саветовао ме је како да творим молитву и колико често. Када сам хтео нешто више да сазнам о молитви, постављао сам му питања, а он је одговарао само кратким и уопштеним одговором, чувајући ме од знања која можда не бих правилно схватио. Неколико очевих савета о коришћењу интернет технологија:
„Није зло у интернету као таквом, него у човеку који га на зло користи. Ово је век савремене технологије, којом треба да се користимо на добро.“ „Сваки је цвет украшен својом посебном бојом и мирисом, а сваки цвет сам по себи у једном врту је саставни део целине и има свој јединствени допринос да врт буде леп и пријатан за гледање. Тако сте ви сви на мом фејсбук профилу – виртуелна духовна заједница.“ „Потребно је користити интернет као начин комуникације за духовни контакт, а време је такво да се не сме тапкати у месту, јер биће других који ће бити вреднији од нас, па ће одвести овце у туђе стадо код другог пастира, који ће их боље чувати и хранити. Само се поставља питање – којом храном?“
(Радмила Мишев) Када би му се дала прилика за долазак у Београд, посећивао је Вас и остале пријатеље. Знамо да је био јако вољен међу духовницима, какав је однос имао о.Гаврило са људима?
У току рата, а и касније, отац Гаврило 13 година није излазио из манастиора, он и његово мало братство су чували Светињу и она је чувала њих. Долазили су поклоници са свих страна, звали су о. Гаврила да дође и одржи предавања. Кад је почео да долазио у Београд, обавезно је долазио и код нас. То су били незаборавни доживљаји. Осећали смо благодат и некако нам је све било лако и лепо. Људи су га волели због његове отворености, простосрдачности, дубоке духовности и једноставности. Имао је дечју душу, баш онако како је Христос говорио:„Док не будете као деца…“ зато је био омиљен међу духовницима, монасима, свештеницима и народом. И блаженог помена Патријарх Павле га је изузетно поштовао и ценио. О његовим квалитетима најбоље говори и то што је баш он одабран да извуче име новог патријарха. За тај чин се одабира неко од старијих монаха и највећих духовника.
(Ненад Бадовинац) Често сте писали да је о.Гаврило сем о љубави према Богу показивао и љубав према људима. Да ли бисте нам приближили однос о.Гаврила са пријатељима, са мати Михаилом из манастира Ваведење?
Бринући се о спасењу многих људи, отац Гаврило је решавао њихове животне недоумице и проблеме, а то је чинио са мудрим саветима. Једног дана сам дошао у његову келију да га посетим. Седео је за рачунаром, мало као да се измакао од стола, спустио главу и ослонивши је на руку, тако придржава чело. „Јој!“ – помислим у себи – „па шта ли се то догодило оцу?“ Приближим му се, клекнем поред њега и видим да плаче. Пошто је приметио да сам се мало уплашио, он ме, кроз сузе, упути на текст са „Духовне трибине“ са сајта манастира Лепавине. Погледам на екран и видим коментаре верника на „Духовној трибини“, а отац Гаврило ми тада гануто рече: „Погледај, како људи пишу. Потпуно су отворили своја срца. Њима тако мало треба љубави, да се и сами испуне љубављу Божијом“.
Отац Гаврило је често долазио у манастир Ваведење у Београд и много је волео сестриноство овог манастира, а посебно је волио мати Михаилу. Једном, негде у лето, мати Михаила и ја смо добили благослов од игуманије Анастасије да можемо организовати „радну акцију“ – сађење садница цвећа око храма. Тог дана мој задатак је био да ископам рупе у земљи и поставим саднице, а мати их је заливала водом. Оставила ме накратко самог, а када се вратила имала је шта и да види – цвеће незасађено, а ја са мобилним телефоном у руци. Разговарам са оцем Гаврилом, и током разговора мати Михаила каже: „Па ти не престајеш да разговараш, стално си на телефону, ‘ајде да садимо цвеће, киша ће“. Ја кажем да причам са оцем Гаврилом, а она: „о, мили мој отац, дај мало да га чујем“. Увек када су њих двоје разговарали, осећао сам се да разговарају моја два духовна родитеља, духовни отац и духовна мајка.
Мати Михаила и Ненад Бадовинац.
(Радмила Мишев) Отац Гаврило је за време рата остао у манастиру. Да ли Вам је говорио о тим тренуцима? О периоду када је био потпуно сам, све док нису искушеници почели да долазе?
Разговарали смо о ратним данима, ране су биле још свеже. У почетку је у манастиру био сам, набавио је неколико овчица, да се нечим бави у току дана. Чувајући овце непрестано се молио, а кад није време поста, било је и мало млека у манастиру. Дани и ноћи су му пролазили у раду и молитви. Служио је стално Свете Литургије и био ослонац и утеха, духовни стуб читавом крају у којем није било ратних дејстава. Срби из тог дела Славоније су долазили у манастир, иако их је пре рата било мало. А почели су да долазе и људи католичке вероисповести, молећи утеху пред иконом Мајке Божје Лепавинске. Све их је о. Гаврило примао, гледајући у њима људе Божје. „Без невоље, нема богомоље“ говорио је. Потом су дошли искушеници, па их је Митрополит Јован рукоположио за монахе, најчешће је путовао са о. Василијем. Никада нису имали проблема. Он се није мешао у световни живот и сви су га гледали као Божјег човека којем се указује поштовање.
(Р.Мишев) Поменули сте у једном интервју-у да из 18.века датирају чуда Пресвете Богородице лепавинске. Можете ли нам рећи нешто више о томе?
Интересантно је да су манастир Лепавину подигли монаси који су дошли из Хиландара, после велике Сеобе Срба. Народу је требала духовна утеха и из Хиландара, као велике кошнице, излетели су ројеви да свију нове кошнице и божанским медом (Речју) хране народ, што је знатно утицало да се људи ишчупани из корена и пресељени у нове крајеве не одроде, већ да сачувају веру, име и језик. На маргинама Јеванђеља и старих књига, записивана су прва чуда, која је о. Гаврило касније сакупио и објавио, као и нова сведочења. И поновила се прича, пре великог страдања народа крајем 20. века, опет је дошао један монах из Хиландара и почео обнову светиње. А кад светиња васкрсава, васкрсава и народ. Заиста су дивна дела Господња. Мајка Божја Лепавинска је помагала свима, као што и данас помаже кад јој се искрено, чиста срца и са молитвом обраћамо. Интересантан је догађај везан за једног америчког официра из Међународних снага. За Божић је са супругом ишао кући у САД, у државу Мериленд, да обиђе своју тешко болесну мајку. Прогнозе лекара су биле да јој живота више од неколико месеци нема. Вратио се у Хрватску и у разговору са пријатељима из Загреба испричао им је шта га мучи. Они су га посаветовали да иде у манастир Лепавину. Пошли су са њим, објаснили о. Гаврилу о чему се ради и он се свесрдно молио за жену из далеке Америке. После неколио месеци тај официр је дошао са супругом у манастир да се захвали, јер је његова мајка, на потпуно запрепашћење лекара, оздравила. О томе је писало и у њиховим новинама. Несазнатљиви су путеви Господњи.
(Р.Мишев) Због немогућности да путујете у Хрватску, често сте се чули са о.Гаврилом. О чему би највише говорио?
Мало сам ишла у Хрватску, односно у манастир Лепавину, али смо се стално чули телефоном. Били су то духовни разговори, саветовао је, одговарао на моја многа питања, причао ми о животу у манастиру, у који је долазиоло све више поклоника. Недељом је било по десетак аутобуса. И увек би све зачинио неком причицом. Сећам се једне о људском немиру. Неки монах је, због неслагања са игуманом, решио да напусти свој манастиор и оде у неки удаљени манастир где би се подвизавао у самоћи. Пошао он, ишао, ишао и дошао у далеки крај. Стигао навече до манастира, кад има шта да види, сви његови демончићи стигли тамо пре њега, заложили ватрицу, греју се и чекају да он дође. Схватио је да од себе и својих слабости не може нигде да побегне, па се вратио у манастир, молио опроштај и покушавао да исправи себе, а не да тражи мане у другима.
(Р.Мишев) За крај, коју по(р)уку о.Гаврила бисте нам пренели, а да је памтите и данас?
Последњи пут сам, пред Васкрс 2017. године, оца Гаврила видела у болници Свети Сава. Обишли смо га о. Алексеј, игуман манастира Светог Луке, некадашњи Дечанац који је био јако везан за о. Гаврила, који му је био први „учитељ“, кад је као дечак дошао у манастир, а о чему смо о Алексеј и ја писали у књизи „Дечанске и друге приче“. Ту слику нећу никада заборавити. Био је отац Гаврило сам у соби. Кревет му је био поред прозора. Зраци сунца су сијали и осветљавали његову главу, стварајући од седе косе прави ореол. Пришла сам му руци и нисам издржала. Плакала сам као дете. Сузе су падале на његову руку, а он је говорио да ће, чим се опорави отићи на Свету Гору, да су га звали из Хиландара и да много жели тамо да оде. Онда се окренуо мени и рекао врло озбиљно:„А ви сестра Радмила, да пишете“. Одговорила сам да стално пишем уређујући „Светосавско звонце“. Он се љутнуо и рекао:„Не то, него да пишете оне ваше лепе приче, то вам је послушање.“ Хтела сам још нешто да кажем, али су ме загушиле сузе. Сагла сам главу и прошапутала: „Како благословите оче“! Озарио се и рекао „Е тако треба!“
Спремала сам се да га обиђем за Васкрс и однесем му васкршња јаја, али ме је претекао глас да је отишао. Отишао је наш добро отац Гаврило у Врт Пресвете Богородице, у Небеску Свету Гору. Знам да је тамо у рајском насељу, ипак, овде на земљи нам недостаје његова блага реч и поука. Његово последње, заветно послушање, испуњавам полако, и надам се да ћу га, уз Божју помоћ, испунити.
(Н.Бадовинац) За крај, реците нам како сте ви научили од оца Гаврила да ширите Христову љубав и da доприносите да свет буде боље место?
Мој први сусрет са оцем Гаврилом догодио се давне 1991. године. Тада сам први пут, са својих 13 година, посетио манастир Лепавину. Сећам се првог очевог благослова, преко кога сам примио његову духовну љубав. Од његовог првог благослова, осетило се да ће ме отац Гаврило водити кроз моје духовно одрастање. Духовник има велику улогу у животу верника. Без духовника и најпобожнији верник лута кроз живот. Ако живимо живот гледајући само телесним очима, онда имамо само једног оца, али ако га гледамо духовним очима, онда их имамо двојицу. Обојца знају да воле, али и да опомињу и праштају. Мој духовни отац је утицао на мене и моје одрастање. Однос са духовним оцем помагао ми је током мојих животних успона и падова. И након очевог упокојења трудим се да наставим његову мисију.
Отац Гаврило; Митрополит загребачко-љубљански Порфирије; Ненад Бадовинац.
На свом блогу ,,Записи и репортаже” објављујем путописе о посетама светих места. Пишем о личном искуству, тако да текстови могу да помогну човеку у његовом личном духовном узрастању, у његовом покајању. На ту тему сам написао књигу под називом „Сусрети са Светим местима“. Сада је у припреми нова књига под називом „Како сам срео свог духовног оца – Архимандрита Гаврила Вучковића“, у којој сам описао своје сусрете са оцем Гаврилом и детаље из свог живота којег сам провео поред свог духовника. Исто тако сматрам да мојим документарним филмовима могу потакнути људе да буду бољи и да шире љубав у свом окружењу. Један филм је путопис о Светој Гори под називом „Десет дана на Светој Гори“ који је преведен на неколико страних језика и који има укупно преко 100.000 yоутубе прегледа. Објавио сам и документарни филм „Русија – велика тајна, репортажа светом и царском Русијом“. То је репортажа о руским светињама. Посвећен је обележавању 100 година од страдања Царске породице Романов. Овај филм сам представио на многим пројекцијама у Србији и иностранству, а био је емитован на највећој Руској православној телевизији ТВ СОЈУЗ. Уређујући онлајн Радио Благовести – сигуран сам да ширим Христову љубав, то је онлајн радио којег је благословио блаженопочивши Митрополит Јован и којег је отац Гаврило водио и уређивао све до свог упокојења.
Моја мисија коју сам наследио од оца Гаврила је да искористим таленте које ми је Бог подарио и да искористим знање које имам. Моја мисија је да наставим интернет мисионарски рад чије темеље је поставио отац Гаврило и који ми је пренео своје знање, али и љубав према интернет мисионарењу.
Отац је био брижан према људима и увек је желео да помаже људима. То ми се јако свидело. Желим да наставим мисију оца Гаврила у сфери коришћења савремених информационих технологија. Отац Гаврило је користио интернет технологију која је у оно време, пре 15-так година, била савремена и омогућавала лакшу комуникацију са људима. У данашње време, имамо нове технологије, једна од њих је Вештачка интелигенција која представља одличан алат и нуди одличне могућности као помоћ у ширењу речи Божије. Потребно је развијати нове системе мисионарења и користити Вештачку интелигенцију у сврху ширења речи Божије. Рекао бих да је то моја мисија. Верујем да ће мој духовни отац, помажући ми у овој мисији, и даље духовно бити поред мене.
***Неки делови из интервјуа су саставни делови књиге аутора Ненада Бадовинца која је у припреми за штампу под називом „Како сам срео свог духовног оца – Архимандрита Гаврила Вучковића“.
Интервју водила – Марија Веселиновић
Извор: https://tamnivilajet.in.rs/