Када сам тог јутра отворио велика дрвена врата београдске средње богословске школе на Карабурми, прво што ме дотакло био је глас хора који је долазио из богословске капелице коју сам тражио. Сишавши један спрат ниже, угледао сам капелицу коју је красило на десетине богослова са својим свемоћно озбиљним погледима и чврстим ставом окренутим ка Господу. Богослужење је било украшено присуством Владике Андреја који је богословима дао велику подршку на њиховом путу поплоченом многим изазовима. Капелицу је красио и мени посебно драг хор угледног Академика и професора Димитрија Стефановића. Поздравивши се са професором, стао сам у редове хора, али не да бих ометао својим певањем њихове увежбане и богате гласове, већ да би што лакше ослушкивао срдачне хорске молитве којим су хвалили Јединог Бога. После Свете Литургије на којој су се причестили готово сви присутни, богослови, наши гостопримци су нас упутили у посебну гостопримцниу где су нас понудили Алвом и топлом кафом. Било је то право јутарње окрепљење које су припремили за нас. Хвала им за осећаје које су несебично делили са нама. Чини ми се да нигде у Београду, средње школе немогу да припреме овако богато гостољубље. Могу сви да се потруде, али много тога у сусретима са богословима је недостижно осталима: пре свега брижност за ближње чију немерљивост нисам успео да проценим. Њихов дом био је тог дана наш дом, њихов доручак, њихов оброк, био је уједно и наш оброк. Свака наша брига била је уједно и њихова брига. Много тога су поделили са нама, али су нас и непосредно научили правој, реткој братској брижности.
Тешко је схватити да овако боголика душевна храна лежи скривена од градског средишта и најважнијих градских токова, и то смештена у најудаљенијем делу града Београда. Београд готово да ни не познаје богословску културу и њихове вредности. Уместо на обронцима града, место ових богослова је у средишту града, тамо где би град могао да научи о њиховој брижности, где би се сваки београђанин могао угледати на њих и заједно са њима учити о братољубљу и добротољубљу. Млади богослови свој позив не приносе само Цркви, већ целој својој генерацији, читавом граду и комплетној Србији. Њихова наука је подређена ближњем, они се школују годинама само да се усаврше у врлинама: како да болесног учине здравим, како да ближњег охрабре, а сиромашног да утеше. Такву школу многи цели живот не успију завршити, а наши богослови једноставно живе такав живот.
На штету свих нас, они нажалост живе на рубовима градских зидина, у најудаљенијим деловима града. Успијем ли икада доћи до званичника градских, предложићу да њихову школу организују у средишту града, како би се Београду и београђанима приближило ово непроцењиво духовно и морално богатство.
Ненад Бадовинац,
Март, 2014.