Oтац Гаврило и ја, возили смо се тог дана из Лепавине за Београд. На аутопуту смо стали на бензинској пумпи да се одморимо од путовања и да попијемо кафу која нам је послужила за уништење јутарње поспаности. Далеки пут за Београд био је пред нама, па је било потребно мало да одморимо. Када смо ушли у ресторан који се налази поред бензинске пумпе, конобар се много изненадио, јер се врло брзо сетио наше прошлогодишње посете, која се десила у истом месецу, јануару. Тада смо такође били у његовом ресторану на кафи. Обрадовао се што је видео оца Гаврила. Отишао је иза конобарског пулта и убрзо се вратио назад са иконицом Лепавинске Богородице. На полеђини иконице је стајао потпис оца Гаврила и прошлогодишњи јануарски датум. Почастио нас је кафом и лепо угостио. Након неколико тренутака, на вратима ресторана појавио се мој колега са посла, који је такође путовао за Београд, али из Словеније. Зачуђено смо погледали један другога уз гест: „Откуд ти овде…“. Празан ресторан, убрзо се препунио гостима. После краће паузе, на којој смо се окрепили од путовања, наставили смо даље. Наставили смо да се возимо и причамо о истим темама, као и пре паузе. Уствари, отац је причао, а ја сам га слушао. Покушавајући да га у разговору што мање прекидам. Увек покушавам слушати оца са већом концентрацијом, желећи да чујем обе теме у његовим причама. Једна његова тема увек је прислоњена на сакодневни практични живот, а друга, паралелна тема из приче је приклоњена Небу и Небеским тајнама. Описујући очеве приче, могу да кажем да су оне потпуно једноставне, јер описују компликоване ствари на занимљив једноставан начин, у којој се увек може препознати Божије присуство. Када бих тражио Бога у контактима и разговорима које водим са људима, онда би Га најпре нашао у разговору којег често водим са оцем Гаврилом. Када разговарам са оцем, препознајем да отац увек прича о Богу, али сакривајући Га од речи, и осликавајући Га у смислу реченог. Тако да се код оца, у смислу свега изреченог увек осликава Божија чиста творевина. Једна од најчешћих очевих тема, је тема о Светој Гори, комадићу земље на нашој планети коју отац описује као рајско насеље. Отац је много година провео тамо. То се лако може приметити из очевог живота, његовог говора, ходања, држања његовог. Отац, без обзира што сада не живи на Светој Гори, он живи и даље живот једног светогорског старца. Осим према људима, очев однос према комплетној Божијој природи је некако личан. Увек приметим да је цвеће у ходнику испред очеве келије на посебан начин украшено. Сваки цвет у очевом ходнику је посвећен очевом пажњом. Светогорски живот је оца Гаврила научио да живи живот личности, осећајно окренутим једнако, како према Богу, тако и према сваком другом Божијем створењу. Отац о Богу никада не прича, али га непрекидно осликава у сваком његовом обраћању ка човеку и природи. То осликавање Бога сам приметио на овом путовању. Природа која нас је окружила у вожњи, као да је летела око нас. Возио сам брзо, али дојам је био као да смо отац и ја у том разговору шетали околним ливадама и шумама, причали и шетали кроз природу и доживели, да нам се свака травка поклањала, даривала своју потпуну животну пажњу, само зато што смо причали о Богу. Возећи се и разговарајући са оцем, слушам и покушавам да схватим. Не могу одмах да схватим све, јер остаје много несхватљивих тема. Причао само са оцем о односу човека према стварању. Бог као предвечни Творац, створио је човека, уградио у њега способност да и он сам постане креатор, стваралац. Човек својим рукама, својим гласом, понекад само и својим присуством ствара своју креацију. Стварање је глас душе, човек може да ствара својим урођеним стваралачким потенцијалом који излази из његове душе. Свака човекова креација може бити на добро или на зло окренута. Сваки дан стварамо или добро или зло, множимо у васиони или добро или оно што је зло. Све оно што је Бог створио у васиони, створио је на добро, а нама је дао да по дару слободне воље множимо то добро, или да одабиремо неко зло. Када смо стигли у Београд, прво смо посетили манастир Ваведење. Са много пажње и још више брижности, отац се сусрео са монахињама манастира Ваведење. Још један пример с којим ми је отац приближио Бога на овом путовању, био је у односу човека и његовог ближњег. Потпуно је неважно што у Божијој креацији не разумем много тога, али је много важно видети прави однос човека и његовог ближњег. Ретко разговарам са оцем у животним саветима, јер лепше је посветити заједничко време темама о осећању човека према ближњем.
У Београду нисмо могли одбити позив госпође Радмиле Мишев, главне уреднице Светосавског звонца. Приликом угодног сусрета и заједничког разговора са њом и њеном породицом, искористио сам прилику да госпођи Радмили поклоним своју књигу. У стану је био занимљив пас брата Владимира, за којег Владимир каже да је за време очеве посете њиховом стану био невероватно миран, каже да је тако миран једино када се Владимир моли испред иконе. Без имало умора од целодневног дружења са Београдом, навече смо стигли код очевих пријатеља, код породице која оца увек послужи са немерљивим гостопримством. После богате трпезе, сео сам на тросед и тек тада осетио умор од путовања, а отац не показујући умор на свом лицу, одржао нам је дужи диван на духовне теме. Кроз целовечерњи разговор надоградио је наше знање и познање духовности. Овај пут отац је причао о једној другачијој, али врло добро познатој духовној сфери, оној која оцртава присуство тамних сила у нашем свету. Причао је отац о моћи демона и о начинима на које се они пројављују у овоме свету. Много људи се данас бавеи врачањем и магијом које успоравају духовни развој човека, која уназађује његово постојање и отварају врата за улазак демона у човеков живот. Много је случајевабило у манастиру Лепавини, када су долазили ђавоимани људи на молитву за излечење. Отац им прочита молитве пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Имали смо прилику да од оца чујемо разне примере излечења, али и примере доласка разних врачара и гатара у манастир Лепавину. Исто као што болесни долазе да се лече тако и врачари, људи који се баве магијом посећују манастире и Света места. Они се тамо не приказују јавно, па не знамо ко су и чиме се баве, али заиста данас магија много улази у животе људи. Људи се свачим баве. Одлазе због љубавних проблема ка врачарама, а онда касније њихови пацијенти долазе у Лепавину да се лече, јер им касније нико осим молитве очеве пред Лепавинском Богородицом не може помоћи. Демони у Лепавинској котлини су многоприсутни. Верници их обично не примећују и не знају за њихово постојање, али они који су од њих нападнути врло добро знају за њих. Тако се једном догодило да приликом читања молитве ђавоиманом за излечење, да се особа излечила, али је демонска сила прешла у човека који је том приликом такође био у цркви. Он није могао целу ноћ да мирно спава, те демонске силе се није могао ослободити све док сутра није дошао у Лепавину да му отац Гаврило прочита молитву. Причао је отац о многим примерима, тако да је заједнички диван трајао све до једног сата после поноћи. После посете свом лекару специјалисти, који је био средишњи догађај овог путовања,, сви смо се обрадовали добрим речима лекара и одличним здравственим стањем очеве ноге коју је отац пре неколико година овде у Београду оперисао. Данашње здравствено стање оца се показало изврсним.
Но, пре повратка за Манастир Лепавину, посетили смо храм Светог Александра Невског. Чудесан догађај била је чудесна прича, она коју нам је у храму испричао црквењак, брат Павле. Причао је причу из православне литературе, у којој се спомињу духовна чеда која контакт са својим духовником имају искључиво на даљину. Због удаљености којег условљава модеран начин живота, многи верници немају могућност личног контакта са духовником, већ су са њим у контакту преко интернет радија. Тако је причајући о овом примеру, брат Павле несвесно дотакнуо пример девојке која је са стране у цркви све то слушала и која је остала изненађена очевим доласком и присуством у храму. Девојка је из Чачка или Краљева, не сећам се добро, али први пут је у овом храму. Дошла је да га посети јер се крстила баш на дан Светог Александра Невског. Овде је у храму видела оца Гаврила за којег каже да је често у контакту са њим путем интернет Радио Благовести, али и путем осталих интернет мисионарских пројеката за које се отац непрекидно залаже. За њу је било право чудо, што јој је указана прилика да се тог дана сусретне са оцем Гаврилом. Но, осим тог сусрета, невиђени пример људске посвећености је однос једног полицајца према оцу Гаврилу. Полицајац који је био у униформи, са специфичном руском капом и руским православних крстом на капи пришао и загрлио оца из све своје снаге. На тај начин је дошаптавао својим гестом оцу да га народ неизмерно воли, треба, поштује и цени као великог духовника и душебрижника многих православних верника.
Пре повратка за Лепавину, били смо позвани на ручак код сестре Танкосаве и њеног супруга, господина Душана. После ручка су нам се придружили многи који воле очево присуство у Београду, један од њих је и брат Јован који није дошао да од оца тражи молитву и очево молитвено залагање, већ који је дошао да по загрљај неизмерне чисте људскости. Већина верника од оца тражи молитву пред Чудотворном иконом у Лепавини, али пуно је оних који траже делић очевог пријатељског, људског загрљаја. Не, никако нисмо могли да кренемо пре ноћи, отац се тешко одвајао од пријатеља и Београда. У тако кратко време много сам тога доживео, видео, чуо. Многе небеске силе су биле присутне уз нас. Примећивао сам и оне анђеоске и оне демонске, које увек прате човека. Но, без обзира на све, ова два животна дана проживео сам пуноћом духовне авантуре, у којој су се могли разазнати они основни човекови принципи људскости и пожртвовања за свог ближњег. Када смо стигли касно те ноћи у Лепавину, имао сам још само толико снаге да се попнем уз степенице, да узмем од оца кључ од собе, која је одмах уз његову келију и да од три кревета које се тамо налазе одаберем за спавање онај који је најближи прозору. Имао сам посебну жељу, желео сам да ме прво јутарње Сунце пробуди пре звука лепавинског црквеног звона. Желео сам што пре ујутро да отворим очи и да кроз прозор угледам вољени, дугоочекивани зимски призор лепавинске котлине.
Ненад Бадовинац
Фебруар, 2014.