Данас сам посетио место где је створен космос, посетио сам гробље. У пределима земних јама где сви једног дана неизбежно завршимо. Управо ме смрт подсетила на почетак стварања и на суштину створеног. Не можемо побећи од појаве смрти, без обзира што је страх од смрти природан. Људи који изгубе блиску особу, доживљавају природу смрти као огроман неправедни губитак. Смрт је природна, али тешко је ближњима схватити каква је то природа која раздваја вољене особе. Можда тугујемо над самим собом, јер без вољене особе постајемо усамљени овде у нашој долини плача. На Топчидерском гробљу у цркви Светог Трифуна, поклонио сам се икони Пресвете Богородице Лепавинске, чудотворној копији које се сећам по чудотворству још из Бјеловара, када је крстообразила по зиду једне бјеловарске обитељи. Они сада живе у Београду, а чудотоврну копију иконе су донели како би је народ целивао. Овде на гробљу, близу појма смрти, чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске подсећа на вечност којој се са страхопоштовањем подређује свака овоземаљска смрт.
Много је народа дошло на поклоњење чудотворној икони, међу њима и неколико мени познатих људи. Без много разговора, јер смо осећали потребу тишине којој се радовала душа и срце. После богатог послужења у њиховим скромним, топлим просторијама, сели смо испред цркве на клупицу, како би одморили али ипак у близини Лепавинске иконе. Испред мене на зиду цркве стајао је споменик са натписом којег је Никола Спасић, ктитор црквице поделио са верним народом који овде долази:
„У мрачном овом гробу лежи млађано тело Лепосаве, супруге Николе Спасића, која се ресели у вечност, 30.јуна, 1872 у 27.години живота свога. Тужан супруг подиже споменик овај као знак своје искрене супружничке љубави. – Ево тужан чим тражим место где ћу сузе проливат вечно.“
Читајући стихове, доживео сам чудесно уништење гробова који су ме окруживали. Ни један гроб за мене није био стваран. Сви ови споменици који су ме окруживали, постали су за мене врата кроз која су људи вазнесени у друге светове. Данас и Никола, и Лепосава, као и већина људи тог времена, немају потребу да причају о љубави, они љубав живе. Уз своју љубав према вољеној Лепосави и љубав према Христу Богуз, они су доживели тугу и бол само као један тренутак. Лако ми је било препознати чудесан осећај који се појавио тог дана у присутности икони Пресвете Богородице Лепавинске, Која несумњиво поништава сваки гроб у нашим животима.
Ненад Бадовинац,
Фебруар, 2013.