Живот у физичком свету је духовна борба, тако кажу духовници. Свакодневно у нашем уму водимо духовну борбу. Те битке против злих сила некада добијамо, а некада губимо. Иако често изгубимо битку и падамо, ми поново устајемо и враћамо се свакодневном животу. У тој битци важно је знати падати и устајати, јер је то њен саставни део. Мени је то устајање некада теже, поготово ујуро када устајем пре свитања. Пробудио сам се и тог дана и пре свитања кренуо у српску шумадију, у околину Варварина у мало село Бошњане у којем се налази наша велика светиња, манастир Светог Луке. Стигао сам пред почетак Свете Литургије. Изашао сам из аутомобила и прво што сам урадио јесте да сам пуним плућима удахнуо чист шумадијски ваздух, тако да сам одмах препознао оазу Светог места.
У манастирском дворишту, налази се велики храм који је тренутно у изградњи. Постоји и мали храм у којем се налазе многобројне светиње. У малом храму целивао сам велику икону Богородицу Млекопитатељницу која је живописана на Светој Гори, по узору на Чудотворну икону која се налази у Карејској испосници Светог Саве. Целивао сам и икону Богородице Тројеручице која је такође живописана на Светој Гори по узору на Икону заштитницу и игуманију манастира Хиландар, и која се налази у игуманском трону, у једној стасидији у манастиру Хиландару. Целивао сам и мошти Светог Јована Руса и чудотворну икону Светог Луке коју је 2003. године из манастира Лепавине донео, сада, блаженопочивши архимандрит Гаврило (Вучковић). Та икона неколико пута годишње миомирише светим миром, који тада на чудесан начин испуњава цео храм и цело манастирско двориште. Целивао сам и икону Свете руске царске породице која такође својевремено миомирише. По изласку из мале цркве, упутио сам се под оближњу сјеницу у коју сам стигао пред сам почетак Литургије. Свету Литургију служио је игуман ове свете обитељи, архимандрит Алексеј. На Светој Литургији која је служена на отвореном, имао сам прилику да слушајући молитве, поглед усмерим право ка небу. Као да ми је Небо тада било ближе. Тешко је данашњем човеку, преоптерећен је, одузета му је слобода, слободно време за породицу. У тој неимаштини нематеријалних вредности он се окренуо од Цркве и заборавио на Бога. Човеку недостаје оне истинске љубави. Недостаје му међусобне блискости. Тога дана молио сам Небо да пошаље на Земљу више љубави и међусобне блискости јер човеков животни дах остаје без Духа Светога, а без Њега човеку је не могуће живети. Заједно, у заједници причестио сам се са многобројним верним народом, сматрајући и верујући, да и ја недостојни могу бити причешћен Светим Тајнама Божијима, које је Бог оставио и недостојнима како би и они имали могућност сједињења са Богом.
Након Свете Литургије присуствовао сам послужењу у летњиковцу уз остали народ који је сео око оца Алексеја. Игуман Свете обитељи, прошетао је међу нама и појединачно је наздравио са сваким верником. Овакво гостопримство и поштовање дуго нисам видео и много ми се свидело. Сетио сам се тада правила које је у манастиру Лепавина благословио отац Гаврило, а то је, да се сви верници после богослужења позову на трпезу љубави. При одласку, верници су се поздравили са игуманом, оцем Алексејем и од њега добили благослов. Мене је отац Алексеј упутио на страну, рекавши ми: “никуд ти не идеш”, и позвао ме тада да останем на ручку. Помислио сам у себи: “па оче, управо сам се послужио са многобројним послужењем које је било обилно као да сам ручао”. Иначе, отац Алексеј је био велики пријатељ са мојим духовним оцем, блаженопочившим архимандритом Гаврилом (Вучковићем) и отуда и моја велика љубав према њему, јер у њима сам видео два рођена брата. Отац Гаврило и отац Алексеј су се познавали још из младих дана, из времена када је отац Алексеј као дечак дошао у манастир Високи Дечани и тада као младог искушеника примио га је отац Гаврило. Од тада, њих двојца су били нераздвојни у духу, без обзира што су их путеви одвели на различите стране, оца Гаврилу на Свету Гору, а оца Алексеја у Свету Земљу.
Док се отац Алексеј поздрављао са верним народом, прошетао сам манастирским двориштем који се увелико променио од када сам задњи пут 2013. године био овде са оцем Гаврилом. Рекао бих да овде све што могу да видим има занимљиву причу. На пример, огромно Храстово дрво које је старо преко 100-тину година. Каже отац Алексеј да је управо тај храстов дуб “крив” за његово остајање у овом манастиру у који је дошао давне 2002. године. Тада је овде била само мала црква у коју није стало много народа. Црква је била претесна да прими већи број верника тако да се Литургија служила у сјеници у близини тог великог дуба. За тај дуб, људи из села кажу да је стар тек стотину година, али да је пре отприлике 30-ако година ту стајало сасушено дебло прастарог дуба из којег је овај млади никао. Стари дуб је имао преко пет стотина година и био је један од последњих изданака великих храстових шума по којима је Шумадија добила име. Стари путописци су писали да се кроз Шумадију ишло два дана кроз храстове шуме, а да се небо не би могло видети (А. Богићевић: “Приче из незаборава”, 2017).
Вративши се из обиласка светиње, отишао сам до оца Алексеја. Он је таман након испраћаја гостију сео да одмори, а након краћег одмора и разговора повео ме у манастирску продавницу и из неке велике кутије извадио је своју нову књигу коју је написао и издао под насловом “Приче из незаборава”. Причи није било краја, а добро ми је позната чињеница да уз велике духовнике много тога корисног могу чути и научити. Наша Света места као што је манастир Светог Луке имају богату историју која је препуна тренутака сједињења са Господом, а то је оно што човеку недостаје и за чим човекова душа жуди. Увек се обрадујем Светом месту, храмовима Божијим, јер у њиховој близини осећам исправни пут, који се препознаје једино у загрљају Цркве. Грешке ненамерно често радим, падове доживљавам, али и устајем, настављам даље. Бити слободан је највећи човеков дар, а одабрати прави пут, је мудрост човекова. Управо тај пут може човека ослободити тираније од стране демона. Да би се ослободили духовне демонске тираније, потребно је да посећујемо светиње, Света места. Сетимо се да смо духовна бића, а тек онда и телесна. Дух који је у нама старији је од нашег тела, искуснији је.
Текст и слике: Ненад Бадовинац,
Октобар, 2017.