DCIM658GOPRO

Звук јутарњих звона позвао ме на Јутрању молитву. Била је ноћ. Полако са изласком јутарњег светла, на унутрашњем зиду храма се уз светло оцртала фреска са ликом Пресвете Богородице. Тиркизно плава боја на којој се приказао Њен умиљати лик пробудио је у мени ретку жељу за молитвом, у којој се сетим свих својих ближњих који су у том тренутку самном, без обзира што су далеко од мене. Постајемо једно без обзира на многе километре који нас деле. У молитви смо сви заједно. Могуће је да чак и све своје уснуле претке поставим у своје мисли, и да се заједно са њима дивим Њеним Богородичиним очима осликаним на фресци овде у манастиру Симонопетра. Заједничарење са прецима уз мисао на Њу краси нас и поглед са једног од балкона манастирских према луци, према мору, и према два делфина која уз обалу често пливају и красе сваку помисао на земаљски рај. За време Свете Литургије игуман манастира, Архимандрит Јелисеј и свако од монаха прилазе својој стасидији. Стасидија је дрвена узвишена столица која служи за стајање и седење током богослужења. За време молитве сам заузео стасидију која је била одмах до игуманове. Када је Архимандрит Јелисије, игуман манастира Симонопетра сео на стасидију поред мене, приметио сам да је један монах питао игумана: да ли да ме удаљи са те стасидије, јер очито није пожељно да мирјани седе до игумана. Игуман није имао ништа против да седим поред њега, лагано ми се осмехнуо и допустио ми место на стасидији до његове и до његовог игуманског штапа – патерице. Касније сам имао неколико сусрета са Архимандритом, игуманом Јелисејом. Сваки пут ми се радосно насмејао. Сазнао сам касније, да братство манастира Симонопетре са Игуманом на челу много поштују Србе, нашу културу, историју и наш Светогорски манастир Хиландар.

DCIM658GOPRO

пред полазак из манастира Симонопетре

DCIM658GOPRO

лука манастира Симонопетре

DCIM658GOPRO

Пиерр и ја за време пењања према Скиту Света Ане

DCIM658GOPRO

Скит Свете Ане

DCIM658GOPRO

силазак у испосничку Каруљу

DCIM658GOPRO

предах и залогај воћа у Каруљи

DCIM658GOPRO

са оцем Симеоном у Каруљи

DCIM658GOPRO

повратак у Скит Свете Ане пред сами залазак сунца

У преподневним сатима гости напуштају манастир, пошто је у сваком манастиру претежно допуштено једнодневно гостовање. Сви ми који смо дошли јуче, данас у преподневним сатима треба да напустимо манастир и наставимо путовање. Pierr који је био самном у соби и ја, треба да кренемо према Скиту Свете Ане. Окупили смо се поред минибуса како би испратили госте из Македоније. Али, нас двојцу су гостопримци позвали да останемо на ручку, а после ручка Pierr ме упознао са монахом из Француске, римокатоликом који је примио Православну веру и сада се подвизује у Симонопетри. Он нас је провео кроз непознате тунеле манастира Симонопетре који се провлаче кроз стене на којој је саграђено ово грађевинско чудо. Од оца Партенија и оца Игњатија добио сам на дар CD са песмама широко познатим хором монаха из Симонопетре. Поздравио сам се са оцем Партенијем и много му благодарио на гостољубље и време које ми је посветио и том приликом ме упознао са тајнама манастира Симонопетре. Са благословом Игумана кренули смо на пут према Скиту Свете Ане који се налази на обронцима планинског врха Атос.

Напуштајући манастир Симонопетру Pierr и ја смо силазили до манастирске луке, Одакле нас је брзи глисер одвезао до Скита Свете Ане. Скит Свете Ане и Мале Ане налази се у подножју Атоса у делу одакле почињу светогорске пустиње. Почеци монашког живота овде почињу 1007. године да би, због најезде гусара и пљачкаша, 1320. године монаси напустили своја станишта. Два и по века касније, тачније 1572. године враћају се пустињи коју око 1700. године, обнавља патријарх Дионисије. Он подиже 1752. године главни храм посвећен Светој Ани, мајци Пресвете Богородице. Скит се налази на око 400 метара надморске висине и има преко педесет уређених једноспратних и двоспратних кућа у којима живе по два или више монаха. Монаси се баве иконографијом, дрводељством, израдом крстића и црквених потрепштина. У главном храму, посвећеном Светој Ани налази се уз много моштију светитеља, и мумификовано лево стопало Свете Ане.

Од луке где смо се искрцали до Скита потребно је савладати 400 метара надморске висине по врло стрмим шумовитим стазама. Муле као вредне светогорске животиње натоварили смо са стварима, тако да нисам имао проблем са пењањем. Но, овај стрмовити предео, много је теже савладати него онај јучерашњи успон од луке до манастира Симонопетре. Дошавши до Скита, продужио сам до ограде са које се пружио поглед у непрегледност лепоте светогорске обале. Многе препреке је потребно савладати да би се дошло до ове висине.  Али због овог погледа вреди се борити са препрекама. Овде сам сусрео многе посетиоце из Русије, Аустрије, Грчке.  Скит Свете Ане, има посебно занимљиву локацију одакле постоји стаза која води до врха Атоса. Скит Света Ане многима је само станица за путовање према врху Атоса. Pierr сутра путује према врху Атоса, ли позвао сам га да иде самном у Каруљу. Са задовољством је пристао. Но, није знао шта га тамо очекује и није знао да се у Каруљи налазе многобројне испосничке келије у којима се подвизавају пустињаци.

У разговору са осталим гостима који имају више искуства од мене и боље познају стазе овог пустињачког пејзажа, добио сам савет да не идемо тако касно до Каруље. Стазе до Каруље нису једноставне за савладати. Гледао сам мапе терена са мобилног телефона и рачунао време које нам је потребан за пут. GPS апликација окарактеризовала је пут којег би могли да савладамо до заласка сунца. Pierr иначе често планинари: пењао се на Алпе, Анде, а сада жели да савлада и Атос. Он је овде дошао по савету његове девојке Рускиње са којом треба ускоро да се венча, а она му је рекла да жели да се венча по Православном обреду. Pierr да би сазнао нешто више у Православној вери дошао је ни мање ни више већ на Свету Гору, и сада жели да се попне на Атос. Заједно смо корачали светогорским стазама. Њему је то било само загрејавање за сутрашње пењање према врху Атоса. По светогорским стазама on је био врло спретан, но оријентација му није била изражена па је неколико пута хтео да нас поведе кривим путем. Били смо добар тим, без мене би се у светогорским стазама изгубио, а ја без њега не би скупио снаге да пешаћим стрмим светогорским стазама. Само заједно смо могли много да видимо и пуно да обиђемо. Након 45 минута пешаћења од Скита Свете Ане, стигли смо до Даниловог скита. Скита познатих иконописаца и по многим познаваоцима светогорских прилика у овом скиту се налазе најбољи светогорски појци. Код њих смо одморили. Они су нас такође саветовали да је прекасно и да није баш најбоље време да силазимо у Каруљу. Но, само што смо се мало окрепили, наставили смо спуштати се од Даниловог скита у Каруљу.

Каруља је символ светогорске пустиње, то је стеновит и стрм обронак литице, на којој као птичја гнезда висе пустињачке испоснице. Из неких од њих и данас се могу видети кошаре и канап по којима се монаси спуштају до мора. На Каруљи има десетак испосница, углавном пећине. У једној таквој живи отац Симеон, Србин којег сам тражио да га посетим. На стази којом смо се спуштали, два човека у мантији су нам се нашли на путу. У кратком разговору са њима нисам могао да препознам да је један од њих наш владика, ни он се није хтео тако представити. Када сам тражио благослов од њега, представио се тек као највећи грешник, и као неко чији благослов нема никаквог смисла. Да бих дошао до оца Симеона неколико сам молитвеника прекинуо у молитвеном тиховању. Стигавши до очеве испоснице, покуцали смо му на врата. Накратко смо разговарали са њим, а отац Симеон нас  је понудио са чашицом ракије. Пренео сам му поздраве од оца Гаврила из Лепавине. Њих двојца се знају већ много година, још из времена када је отац Гаврило живео на Светој Гори. Мене је такође обрадовало али и изненадило што су очеви поздрави  из лепавине преко мене дошли чак дооца Симеона у ове нетакнуте природне пределе пустиње.

Неприступачан крајолик Каруље представља најбољи контакт монасима са тиховањем којима прибегавају најревноснији испосници. Да би довде дошли, није нам било лако, али још теже је било вратити се назад. Стазом којом смо дошли требало је да се попнемо горе ка излазу. Пред повратак, сели смо и одморили на једну стену, појели Каруљско воће са једне воћке коју узгаја један од каруљских испосника, заједно са даровима саме природе. Но по много чему ми се чини да овде воће узгаја сама природа, без потребе да се испосници свој труд улажу на било шта друго осим на молитву. Приликом повратка, на стази су се појавила два магарца који су нам препречили пут. Контакт са њима у Каруљској пустињи био је помало застрашујућ, али се испоставио као врло заниљив.

Попевши назад, на врх, добро нам је дошао поновни одмор у Даниловском скиту, видели смо овде многе иконе, одморили смо се и окрепили послужењем. Следећих 45 минута повратка до Скита Свете Ане, пратили смо сунце његовим смером којим је залазило. Стигавши у скит Свете Ане одакле смо кренули, доспели смо тачно на тренутак заласка сунца чији моменат је обележио овај чудесан дан. Активан, авантуристички, пун изненађења који би сваку људску душу исцељује. Спуштање у Каруљу био је један мали део доживљаја светогорског испосничког живота. Још један, овај четврти светогорски дан трајао је као цела недеља. Овде време споро пролаз, и много се доживљаја оствари у једном дану. А сунце, оно никада не залази прерано нити прекасно, него тачно на време и то на најлепши начин, топећи се у морској води која окружује Свету Гору.

Ненад Бадовинац,
Јул, 2014.

Поделите са пријатељима...