Danas 21.12.2012. nas je bez stida i srama napala zima svojim velikim i oštrim zubima, ali istovremeno nas i brani svojim snežnim, idiličnim pokrivačem. Osim dolaska, danas se desio i odlazak, jednog ne tako beznačajnog verovanja u „kraj sveta“.
Uz ne tako bezazlenu dozu verovanja u razne „krajeve sveta“, dokazali smo sebi i svojim hrišćanskim precima, da smo narod koji nije uspeo da prepozna Život darovan od Boga. Pokazali smo svojim uverenjima u tuđe zablude da smo vrlo neverni narod. Da je Život koji nam nudi Hristos za nas i dalje nedostižan i udaljen. Nikako da skupimo snage da poverujemo u Njega i da se prepustimo Njegovoj bezgraničnoj ljubavi kojom nas hrani.
Danas si se dragi Oče bez obzira na naše neverstvo nekoliko puta pojavio u našim životima, jednom kada si od jeseni napravio zimu, pa onda kada si od naše mašte stvorio stvarnost, i na kraju kada si ovaj naš veliki greh neverstva pretvorio u običan obris sene na zidu koja je nestala sa pojavom rano-jutarnjeg sunca.
Tvoj voljeni zagrljaj želi svaka ljudska duša. Možda su otpali od Tebe oni koji nisu uspeli da zavole Tvoj mir i Tvoju ljubav, ali danas dolaze k Tebi svi narodi sveta, jedan divan primer je narod plemena Maya, koji svoje životno opredeljenje i verovanje sve više ispunjavaju sa hrišćanstvom. Dok se mi približavamo Njihovim verovanjima i tumačenjima „kraja sveta“, oni su postali svesni svojih zabluda i već dugo tražeći Istinu, došli su do Tebe.
Kao što galaksije smenjuju svoje vremenske cikluse, kao što zima smenjuje jesen, tako i narodi smenjuju svoja verovanja, odlaze i lutaju. Na kraju se ranjeni vraćaju, završavajući svoj ciklus traženja Istine.
Ali na kraju… Ma nema kraja, sve je prolazno, prelazno i putopisno. Sve je samo jedno veliko putovanje.
Nenad Badovinac, decembar, 2012.