Десетог светогорског дана привикао сам се на нови животни ритам. У том кратком периоду прилагодио сам се комплетној околности: светогорским бојама, њеним тоновима, звуковима, додирима, али и новом току времена, које овде као да не пролази већ као да стоји. Материја и време овде имају другачији опис у односу на световне околности. Прва три дана, чудио сам се лепоти природе, мору, светогорском заласку и изласку сунца. Тада сам малу пажњу усмеравао према људима и Божијим светињама, а више чудноватом пејзажу. Наредних шест дана, упознавајући многе људе, пажњу сам усмерио ка њима. Дивећи се људима које сам на свом пропутовању сретао, њих сам стављао у средиште збивања. Помало сам занемаривао доскорашње природне лепоте, и почео сам да увиђам лепоту живота и људску потребно доласка на ово Свето место. Примећивао сам тада светиње и велике манастирске зидине, које вековима чувају у себи Чудотворне иконе и многе Свете мошти. Тек последњег дана, десетог дана, имао сам прилику доживети призоре где су људи, светитељи, испосници и покајници живели и доживљавали Бога. Видео сам далеке пештаре на југу Свете Горе, где су подвижници тражили усамљена места где би кроз молитву, покајање, пост и уздржање славили Бога. У тишини у подножју Атоса у пештарама тиховатеља и у келијама испосника, доживео сам испоснике како у својим њедрима уз присуство Духа Светога носе Сина Божијег, а истовремено душу своју поклањају Оцу Небеском. Наћићемо конце који нас могу одвести у стварност. Из бледила и сивила живота могуће је пронаћи опипљиве струне које се протежу све до Небеских дворана и Божијег Престола.
Пратећи струне, стигао сам до краја Свете Горе до пештаре и дрвене ограде иза које се налази литица и стрма провалија у море. Са оне стране ограде више не бих знао путовати, јер са оне стране једино може да се полети. Летети не знам, тако да сам прекрстивши се овде испод Атоса окренуо се и наставио путовање назад кући, у свет из којега сам и дошао. Као невидљивом руком вођен пропутовао сам пут многих светогорских манастира и многих скитова и келија. Видео сам многе чудотворне светиње, и забележио неизбрисиво сећање на гостопримство које сам овде имао. Сваки мој покрет вођен је био невидљивом руком гостопримца. Моја брига на овом Светом месту била је непотребна, јер бити гост прелепог Духовног света значи препустити се уз благослов духовника милости Божију и Путеводитељки, Пресветој Богородици.
Заштитница Свете Горе – Чудотворна икона “Достојно јест”
Повратак на копно – Уранополис
Три минибуса је било потребно како би се сви поклоници ујутро превезли из манастира Велике Лавре у Кареју. Са мном у минибусу се возио Макс, с којим сам се упознао касније у Кареји. Чекали смо у Кареји аутобус за Дафни и том приликом седели и причали. Имали смо времена да разговарамо о многим темама. Макс живи у Америци, припадник је Протестантске цркве, а на Свету Гору је дошао из радозналости. Као један од пет неправославних који имају право да током дана посете Свету Гору. Наредних дана Макс треба да присуствује Протестанској конвенцији која се одржава у Грчкој. Но приметио сам касније да га је ипак на Свету Гору привукла мистерија Православног поштовања Пресвете Богородице, с обзиром да се о Њој мало пише у Светом Писму. Заједно смо Макс и ја провели доста времена шетајући Карејом и разговарајући о вери. Посетили смо Протатску цркву у којој се налази икона Достојно јест. Макс није хтео да улази иза олтара сматрајћи да би на тај начин скрнавио светињу. Причекао ме испред, а ја сам отишао да се поклоним икони заштитници Свете Горе. Никако му није јасно наше велико поштовање према Богородици. Покушао сам да му појасним да се ми молимо Пресветој Богородици, а Она да нас Својим Мајчинским молитвама заступа пред Њеним Сином и Богом. Можда сам успео да му појасним, а можда ће ипак требати времена док и он сам не постане родитељ и схвати да су деци родитељи најближи, а мајка да је сину непресушан извор љубави, због које син своју мајку највише слуша и поштује.
Аутобус из града Кареје, административног седишта Свете Горе за Дафни је био препун, а када смо стигли у Дафни, због велике гужве нисмо могли да купимо карте за Уранополис без резервације. Успео сам некако да преузмем карту за брзи брод. Разишли смо се као хришћани са великим поштовањем један према другоме, поштовао сам његово уверење, али и даље без разумевања. Као што је њему тешко разумети моје уверење, тако је и мени врло тешко разумети његово уверење у којем он није нашао место за молитву Пресветој Богородици. Разишли смо се достојно, кренули сваки својим путем – ја за Солун и Београд, а он за Солун на Протестантску конвенцију на којој сумњам да ће заобићи тему о Светој Гори и чудотворним Православним местима које је видео и посетио.
Неколико дана привикавања на свет у граду Јерисосу и Солуну, затим путовање из Солуна до Београда обележило је тренутак повратка у свакодневне световне токове, у свет у којем живим и којем се радујем. Оба света имају своје лепоте. Но, од духовног света можемо дотакнути само ситне молекуле. За појмове духовности, то су безначајне молекуле, али ипак то су детаљи који нас охрабрују и богате. Детаљи духовности које сам доживео приликом десетодневног боравка на Светој Гори су истовремено велико откриће за мене, али и смер даљњег путовања који ме води ка новим неисцрпним токовима духовности у којима сви ми живимо. У духовности сви живимо, неко више, неко мање. Не постоје људи који не припадају Духовном свету и Духовном животу. Сви смо део духовности. Чињеница је да многе људе духовни свет не занима, али то је само привремено, јер доћиће ускоро време у којем ћемо сви живети искључиво духовни живот испуњен са многим молекулама духовности које сам доживео на свом десетодневном путовању Светом Гором.
* * *
Много се захваљујем свима вама који сте путовали самном ових последњих дана и тако се бар мало приближили неисцрпним богатствима које чува Света Гора.
Ненад Бадовинац,
Август, 2014.