оцу Гаврилу (Вучковићу) са љубављу из Буразерске келије
Од када је човек први пут пожелео да живи изван Раја, изгубио је лепоту душе и богатство ума. Од тог тренутка човеков ум се ограничио и не може да појми постојање свог Небеског Оца и Његову неограничену љубав. Данас човек располаже са остацима знања о богатству које му користи да се прехрани и преживи на земљи. Међутим, знање о духовности и духовном животу постаје му временом недоступно. Без знања о духовности, човек не може да разуме тајну Божијег стварања, не разуме човек да је он син Божији којег је Бог створио из своје неограничене љубави.
Буразерска келија
Одлазак из Ивирона у Буразерску келију
Антон и ја се растајемо, свако наставља својим путем..
Деветог дана боравка на Светој Гори, пробудио ме сан који ме позвао на молитву. На Светог Гори се учим молитви, али не молитвеној науци, већ потреби за њом. Чим сване светогорски дан, настаје време молитве. После кратког сна који ме позвао на молитву, скочио сам из кревета од жеље да се што пре појавим у молитвеном окружењу у храму. Антон ми је после рекао да је и он имао чудне снове. У 4 сата ујутро били смо спремни за молитву. Старим ходницима напустили смо зграду и отрчали у цркву. Желео сам доћи пред олтар у цркви како бих слушао молитве на грчком коју ни мало не разумем. Нисам разумео молитвено певање, али молитва се не слуша, већ се изговара гласом разума и срца. Приликом вишедневне посете Светој Гори, разумео сам потребу молитве у своме животу. Разумео сам појам молитвене. Молитва гради нашу унутрашњост и отклања животне препреке. Моја посета Светој Гори била је вођена невидљивом нити нечије молитве. Било је искушења у које сам улазио, али из њих водила ме невидљива нит молитве која је била мој гостопримац на Светој Гори.
Деветог светогорског дана требао сам да се вратим на копно, и то бродом из манастира Ивирон, где је Богородица прво крочила Својом Светом ногом. Но, потајно сам помислио о лепоти Велике Лавре, као највећег светогорског манастира. Узбуркано море на обали Свете Горе запљускивало је Иверску луку, тако да је било не могуће броду да уплови и исплови одавде. То ми је ишло у прилог, јер ми се приближила могућност посете Великој Лаври. Из Кареје, административног средишта Свете Горе, полазио је свакодневно минибус за Велику Лавру. Антону је одавде у исто време имао минибус за манастир Ватопед. Из Ивирона смо стигли до Кареје. Предложио сам Антону да у времену док чекамо минибус посетимо Буразерску келију која се налази на пола сата пешачења од Кареје. Стигавши, видели смо келију која по много ћему надилази величину појединих Светогорских манастира. Келија је посвећена Светом Николи. Због многих дарова којима је Свети Сава даровао Светогорски протат, Прот је Светом Сави и манастиру Хиландар даровао ову келију. С временом дошли су они векови у којима је келија била напуштена, да би је касније настанили руски монаси који су овде стигли из области Бјелојезерског манастира (Бјелоозорски). Управо је овде настала данас веома позната икона Богородице заштитнице Свете Горе, чију смо копију Антон и ја добили на дар од оца Саве који нас је угостио у келији. Отац Саво врло добро познаје оца Гаврила (Вучковића), јер је отац овде провео један период од свог 13-то годишњег боравка на Светој Гори. Много се обрадовао када је чуо за оца Гаврила. Рекао сам му да је отац доброг, али не баш најбољег здравственог стања, те да свакодневно без обзира на болест и терапије мисионарише путем савремених технологија.
Антон ми се захваљивао што смо дошли овде, што сам га довео овде у раскош духовну и материјалну. Он као и сви са којима сам путовао и посећивао светогорске манастире постао је драг мом срцу, јер смо духовну нит изградили на искреним људским разговорима и отвореног срца прихватили један другог. Међутим, свему у животу дође крај, тако и нашем заједничком путешествују. Радо ћу га се сећати и често помињати у молитвама. Речи пред растанак, упућене један другом у нади да ћемо се ускоро поново срести, биле су: “Збогом драги брате у Христу и искрени мој пријатељу”. Након растанка, он је сео у минибус за манастир Ватопед, а ја за највећи и један од најстаријих светогорских манастира – Велику Лавру.
Ненад Бадовинац,
Август, 2014.