Светиња нам је приступачна на Светим местима. Осим у књизи о “Сусретима са Светим местима”, светињу и даље често уживо доживим. Тако и тог дана, приликом посете цркви Светог Георгија на Бежанији у Београду. У разговору са оцем Гаврилом, честитали смо један другоме велики празник – Ђурђевдан. Упита ме отац јесам ли можда био ујутро на Литургију, па му кажем да нисам планирао да идем. Но, отац ме подсетио у том тренутку на велику цркву Светог Георгија на Бежанији у Новом Београду. После разговора сам се двоумио, али сам ипак отишао, тако да сам стигао у храм на најлепши део Литургије. Свету Литургија служио је Патријарх Иринеј, а саслуживао му је старешина храма уз многе друге свештенике. Пронашао сам тренутак молитве, све док ме пред крај Литургије није прекинула гомила људи који су ишли према Олтару да приме Свето Причешће. Међу њима је на моје велико изненађење прошла и моја бивша девојка, коју годинама нисам видео. Она, њен супруг и деца. Када сам је видео, кроз мене је прошло милијун и једна нит од срца према стомаку, а по нити је пешаћио хиљаду и један лептирић који су журили, а ни сами не знајући куда. Мали притисак око срца узурпирао је моја колена тако да нисам могао нормално да стојим. Био ми је нејасан овај осећај, јер одавно се нисмо видели, тако да смо вероватно заборавили један другога. Надао сам се да ће овај осећај брзо да ме пусти, јер није баш био угодан. Овај тренутак ме само подсетио на оно што тражим, а сигурно превише тражим. Волео бих наиме, да ми Свемогући Бог, који свако чудо може да претвори у стварност, пошаље девојку, јер наставим ли ја да је тражим, поново ћу тражити или превише лепоте, или много доброте, или ово или оно, а сигуран сам да Бог најбоље познаје мене и њу, коју чува за мене. Верујем да је она просечна девојка, можда из једног малог провинцијског места, верујем да она најбоље може да доживи мене, а ја најбоље њу. Само се надам да ћу је препознати у тренутку нашег сусрета.
Након краће молитве, и подуже Литије којој смо присустовали обилазећи храм, поново сам је срео, али без оног осећаја који као да је изненада нестао. Нисам јој се јављао, само сам наставио својим путем, као и она: бринула се као и свака брижна мајка о деци која су том приликом играла се и трчкарала уоколо. Неколико тренутака касније, на крају Свете Литургије, након што је Патријарх изишао из цркве, црквењаци су оставили барјаке наслоњене на цркву, са ликом Христовим и Пресвете Богородице. У тренутку када је иза угла цркве пришла једна старија жена, барјак са Христовим ликом пао је тачно на њу. Није се успела измаћи тако да је барјак пао на њену главу. Прави празнични благослов. У том тренутку, у близини стајала је једна млада, лепа девојка, а мало подаље и ја. Притрчали смо обоје, стајали смо један поред другог, погледали се, и у истом тренутку примили и подигли барјак са старије госпође. Усправили смо га и наслонили га на зид. Девојка није могла сама, већ смо га заједно она и ја усправили. Изненада се појавио тренутак осећаја у који се не сумња, већ само верује, у моћ молитве. Препознао сам у младој и лепој девојци да Бог увек чује моје молитве и да је увек поред мене. Многе осећаје, искуства и поуке, сазнања и радости, човек може да осети у једно једино преподне, ето као ја данас.
Ненад Бадовинац,
06.05.2014.