DCIM658GOPRO

Иконописаона манастира Пантелејмон – Света Гора

Прва Светогорска ноћ у себи је имала много тишине и мира. Ујуро смо сви као један наставили да се спремамо за Свету Литургију. Приметио сам да овде Литургија има неки другачији звук. Овде дани не почињу са јутарњом кафом или прелиставањем новина, већ Божанском Литургијом. Много људи је присуствовало Литургији, сви смо били као један у тренутку “Благословеног Царства”. Снажан утицај на мене, а верујем и на остале, имају светогорски монаси, јер својим гостопримством буде међу нама осећај заједничарења. Некако је брзо прошао први дан, ноћ и ето већ је време да напустим Свето Андријевски скит, Кареју и да кренем даље у посету осталим Светогорским светињама. Постају ми драги људи које сам овде упознао. Кратко је било јучерашње дружење са Рашком и Гораном, и већ данас се растајемо. Отишли смо заједно до таксија у центру Кареје, да би резервисали место у таксију за целу групу, за путовање према манастиру Пантелејмон. Мој план је био да следећи дан посетим и ноћим у оближњем манастиру Кутрлумушу. Посету Пантелејмону мисам планирао, али пружила ми се прилика да видим овај велики руски манастир. Резервисали смо такси и до поласка стигли да попијемо кафу у средишту Кареје. Конобари су нас знали од јуче, брзо се овде шире познанства, а некако сви имају једну посебну ноту дружељубивости. Вратили смо се пред капију Скита, утоварили пртљаг и када се укрцала цела група, кренули смо према Пантелејмону. Пролазили смо истрошеним, блатњавим и слабо уређеним путем и наком пола сата вожње стигли смо до Старог Русика, манастира који се данас обнавља, а који је нама био занимљив јер се у њему замонашио Свети Сава. У манастиру Пантелејмону група је чекала брод за копно, брод који тачно у подне креће из Дафни, пристаје овде у луци манастира Пантелејмона и одавде наставља према копну. Но, Рашко се предомислио, хтео је да остане самном још једну ноћ на Светој Гори. Испратили смо његову групу, а ми покушали са русом Александром да резервишемо једнодневни смештај како би овде преспавали. Међутим, одбили су нас. Нису нам допустили  да преспавамо у њиховом величанственом манастиру. Нисмо имали благослов. Но зато смо имали прилику да обиђемо и поклонимо се многим светињама који су у власништву овог великог манастира.

DCIM658GOPRO

лево – трпезарија, десно – Саборни храм

DCIM658GOPRO

Саборни храм манастира Светог Пантелејмона

DCIM658GOPRO

лука манастира Пантелејмон

DCIM658GOPRO

иконописна радионица

DCIM658GOPRO

са Жарком и Рашком у Жарковој иконописној радионици

DCIM658GOPRO Манастир Светог Пантелејмона сазидан је на обали мањег Светогорског залива на југозападном делу Свете Горе између луке Дафни и манастира Ксенофонт. Овај руски манастир основан је у време равноапостолног Светог Кнеза Владимира и носио је назив породице Богородице Ксилургије. У другој половини 12. века услед многобројности у то време, братија се сели у оближњи Стари Русик, а крајем 18. века монаси су се доселили овде уз обалу, у манастир са храмом Вазнесења Господњег на месту данашњег Пантелејмоновог манастира. Пуне 142 године, овај манастир је био под покровитељством српских владара када је важио за јак духовно и економски. По увећању руских монаха, манастир прелази у руске руке. Године 1903. манастир броји чак 4.000 монаха. Ово је једини обални манастир на Светој Гори који нема утврђење које би га штитило од непријатеља са мора. У својој унутрашњости, има неколико цркви и капелица, а његова трпезарија је највећа на Светој Гори и може да прими 1.000 људи. Овде у манастиру Светог Пантелејмона чувају се мошти многих светитеља: глава Светог Великомученика Пантелејмона, мошти Светог Јована Претече, Стефана Новог, Свете Параскеве, Великомученице Марине, Светог Јована Златоуста, Апостола Петра, Андреја, Луке, Филипа, Томе, Вартоломеја, Варнаве. Затим Светог Првомученика Стефана, Исакија Далматског, Дионисиа Аеропагита, Светих Козме и Дамјана, Светог Кирила, Светог Трифуна и многих других.

За Саборни храм, за богато уређена интеријерна решења, али и за спољне пејзажне токова требао би ми један посебан путопис, ако би хтео да опишем чудноватости које сам видео. Један занимљив детаљ је манастирска костурница у којој се налази преко 2.000 извађених из земље лобања и костију упокојених монаха. Манастир Пантелејмон се увелико обнавља, иконопишу се фреске и великим донацијама из Русије подиже се овај манастир. За иконописање Светих икона у њиховој иконописној радионици иконопишу и два Србина: Жарко из Новог Сада и Мики из Београда.

Рашко врло добро познаје Микија, који се у Уреду за поклонике залагао за наш смештај. Добили смо смештај и напокон смо имали да оставимо ствари и онако уморни хтели да се освежимо, да се мало окупамо. Пронашли смо стене поред којих можемо да се окупамо у мору. Иначе је купање на Светој Гори строго забрањено, па смо морали да будемо опрезни. Били смо тихи, ушли смо у воду, која нам је дошла као најлепши вид одмора и најпотребнији лек. Скоро пола сата одмарао сам у води, јер окружен тишином и неприметним тихим морским таласима ово се чини најлепше место на свету за одмор душе и тела. Успели смо да се сакријемо од очију обалне полиције.

Када смо се осушили, онако освежени кренули смо до Микија и Жарка у њихову иконописну радионицу. Тамо сам доживео мноштво икона, иконописне радне столове који су неколико векова стари. Израђени су од пуног масивног дрвета. Радионица има излаз на балкон који је окренут са погледом на море, на југозападну обалу Свете Горе. Превладао је добро познати мир и тишина који испуњавају мој други дан боравка на Светој Гори. Понудили су нас најлепшом Метаxа-ом и чајем. И тако уз здравицу и разговор остали смо у њиховим амбијенту све до вечере. Била је за мене посебна прилика да видим како иконопишу своја духовно-уметничка стварања за које Жарко каже да их он не иконопише, и да зато не жели да се потписује на своје иконе. Каже да то нису његове иконе. Његова рука само проводи мисао великог Уметника који осликава цео Свет и целу Васиону.

Позив за вечеру одјекује са гласних звона. Када смо ушли у трпезарију у којој стане око 1.000 људи, осећао сам се мањи од оног тањира који се налазио испред мене. Свуда нас има и свугде доспевамо, тако да смо уз Микијево залагање добили благослов да помогнемо око поспремања послужења. Нама је то био као благослов. Монах који је задужен за трпезарију нам је на врло специфичан начин објаснио како да то урадимо. Без иједне речи, али дословно у потпуној тишини, објаснио је правила; да за време поспремања један од нас понавља молитву: “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног” а други од нас да понавља: “Пресвета Богородице спаси нас”. Мени је покретима руку, без гласа, појаснио да покупим прибор за јело и касније да допуним бокале за воду. У потпуној тишини како се не би прекинуо молитвени поредак, свако је наставио да ради своје послушање. Када смо завршили, монах нам се поклонио и тако захвалио, али и даље без иједне изговорене речи. Дивљењу мом није било краја. Покушао сам да држим у себи што дуже доживљени мир и тишину, али не зато да би ме окружила тишина, већ зато што у тим моментима могу лакше да чујем Бога и себе, и боље разумем људе који ме окружују.

После вечере поново сам се придружио Микију и Жарку у иконописној радионици, одакле сам, са њиховог балкона украшеног величанственом дрвеном оградом старом неколико векова, удахнуо вечерњи мирис мора, и загледао се у смеру врха Атоса према чијим обронцима ме води ново сутрашње путовање.

Ненад Бадовинац,
Јул, 2014.

Поделите са пријатељима...