Био је празник Пресвете Богородице, последњи летњи празник. Долази на крају лета, као посебно слатка коцка шећера којом сладимо кафу у манастиру Лепавини. Преспавао сам ноћ у манастиру, јер волим доживети од јутра да око мене зрачи празнично расположење. Претходни дан купио сам свеће које сам рано ујутру принео за своје најмилије. Рано ујутро, служила се света Литургија у малој капелици која је посвећена Светом Тихону Задонском. Касније преподне, људи су долазили у све већем броју да би присуствовали светој Литургији у храму пред чудотовном иконом Пресвете Богородице. Убрзо се неколико стотина људи окупило у храму и испред храма, како би доживели духовно предање које се вековима преноси са поколења на поколење. Од првих векова стварања па све до данашњих дана. После свете Литургије коју је предводио митрополит Порфирије и освећења славског колача, људи су послужени врућом кафом. Свако је по својој потреби сладио своју кафу додавајући одређену колићину шећера. Уз расположење које је владало међу људима била је присутна и знатижеља људи да науче о изворима тог владајућег расположења. Имао сам прилику да једну мању групу верника поведем и упознам је са капелицом светог Тихона Задонског. Отворио сам врата капеле и увео их. Испричао сам неколико реченица о историји капелице, али то није било довољно, јер људи су дошли да доживе извор расположења и мира, а он није видљив на фрескама и зидовима храма. Оно се налази много дубље ван самог храма, оно се налази у нама, у нашем односу према Богу, према ближњима и према самима себи. Оно се налази у нашем односу према вери и према нашим духовницима.
Тај однос је испреплетен са Духовним предањем које се не може објаснити чак ни теолошким истраживањима, а поготово не технолошким изумима. Научници свакодневно долазе до нових сазнања о начинима побољшања човековог световног живота. Али, у последње време људи занемарују свој духовни живот. Многе духовне поруке је Бог послао људима још од времена стварања. То знање, Духовно предање се преноси са покољења на покољење и тако чува за све генерације. Духовно предање није записано у књигама, већ је записана у људским мислима, покретима, а онда и у делима. Након тога оно се сели у карактер људи и на тај начин Духовно предање се уграђује у самог човека. Старци, духовници живе живот по предању својих стараца. Тако се духовност преноси кроз времена од Стварања, од првих патријарха кроз векове, све до наших времена.
Врло мали број књига садрже то знање. То знање није оно ,,Тајно знање”, о чијем утицају се данас може много чути. То је знање, које савременом човеку не може помоћи и није му потребно. Њега су користиле претходне генерације, и опет ће га у будућности човек користити, оно је резервисано за будуће генерације. Ми га нисм дорасли, предуслов за ,,Тајно знање” је да човек има љубав у себи. Савременом човеку је важно да прво стекне чисто срце и начине на које ће га очистити. Послушањем према нашим духовницима, духовно предање се преноси са колена на колено. Уз наше духовнике можемо да научимо живети у складу са материјалним и духовним. Можемо да направимо равнотежу духовног и савременог световног живота. Очистимо покајањем наша срца и уздигнемо се бар погледом са земље ка Небу. Предање које носе наши духовници помоћи ће нам да остваримо потребан склад духовног и материјалног живота. Све што је на земљи, све материјално и духовно намењено је нама, људима. На нама је само да живимо у складу са прирдом. Било би корисно вратити се прапочецима. Уместно много изговорених речи, застали би тада са причама, и саслушали би. Послушајмо и сада, своју савест кроз коју говори Дух Свети. Послушајмо и духовнике који живе у нашој близини. Слушајмо, гледајмо и учимо се складном стилу животу који у себи носи духовни мир.
Научимо се, препознати важност послушања које долази до нас са Неба преко наших духовника. Научимо се узети благослов од духовника, јер кроз њега нам Бог шаље мир. Његов мир је неопходан за благословен живот. Сетимо се града Јерусалима, сетимо се важности тог града за наше животе. У самом значењу имена тога града је Јерусалим – град мира. Колико је Јерусалим важан за нас, толико нем је важан и благослов духовника. Научимо се слушати духовну музику, јер она отвара срца. Отворено срце се лакше могу исповедати и покајати. Научимо се, мисионарити, јер велика је радост пружити некоме реч Божију. Благодат мисионарског рада није резервисан само за духовнике и свештенике, већ и ми је можемо осетити на себи. Вера и молитва нису само привилегија духовних лица, Бог воли да чује молитву верника. Научимо се молити. Научимо се јести храну коју тражи наше тело. Ненамећемо нашем телу храну коју траже наше страсти. Научимо се, добронамерно односити према својим ближњима и према себи, јер све нам се у животу враћа, и добро и лоше. Како сијемо тако ћемо и жњети. Учимо од наших духовника, прођимо сви школу духовности. Истинско духовно предање може човеку донети мир и благословен живот на земљи. Будимо пажљиви са ,,Тајним знањима” и приклонимо се радије знању намењено нама, Духовном предању. Бог је сакрио Тајно знање од нас, јер би га савремен човек због окорелости свога срца могао употребити за властито уништење. Послушајмо Духовно предање наших духовника, јер се тамо налази пут којим се свако зрно претвара у плод.
Отац Гаврило је много времена после свете Литургије провео са нама, зближавајући нас међусобно. Сви смо осећали посебну међусобну блискост. Од њега смо могли тада учити о Духовном предању. Међутим, у једном тренутку отац је кренуо из котлине. Дотрчао сам до њега, да га питам: ,,Куда сте пошли?” Хтео је да купи неку ситницу на околним штандовима Заједно смо тада кренули да обиђемо штандове и потражимо ситницу коју је отац хтео да купи. Између осталог дошли до занимљивих магнетних плочица са иконицама Пресвете Богородице. Отац ми је поклонио ту једну иконицу Лепавинске Богородице на магнету. И том приликом рекао: ,,Одабери себи један магнет са иконицом да имаш за ауто, али, само ако у ауту имаш метални део на коме ћеш моћи да га залепиш”. Када сам стигао кући, претражио сам детаљно, и на први поглед видео да је комплетна унутрашњост од пластике. Нешто касније, изнад ретровизора приметио сам одсјај комадића метала прилепљеног за пластику, који служи управо за моју магнетну иконицу. Тако је иконица добила посебно и само за њу резервисано место у мом ауту. У Њеном присуству до мене на много лакши начин може да допре Духовно предање.
На крају дана, већ када се спустила ноћ, дошло је време вечере. Вечеру је отац Марко припремио у трпезарији у којој није било светла, готово у потпуном мраку. Због превелике потрошње струје од стране штандова који су овде дошли на прославу празника, осигурачи на елетроводовима су прегорели и у трпезарији није било струје. Тада је била недоступна техника и људска наука. Вечерали смо у мраку, без струје. Нисмо остали гладни, јер уз нас је све време и даље сијало Духовно предање које је мој духовник, отац Гаврило донео са Свете Горе, дружећи се тамо са старцима који су исто тако преузели духовно предање од својих стараца, они од својих.. и све тако од времена Стварања.
Ненад Бадовинац,
Септембар, 2015.